Косово: Приче родитеља који су изгубили децу током сукоба

Јетонов дрвени штап, Николин прслук, Мендухијине санке, Маријина сукња.

Ови лични предмети, само наизглед неважни, део су изложбе „Било једном не поновило се" у Приштини, у знак сећања на 1.133 деце млађе од 18 година страдале током сукоба на Косову од 1998. до 2000.

Брат и сестра Јетон и Мендухија Дељиу су убијени септембра 1998. у нападу српских снага на њихово село Горње Обриње на подручју Глоговца, током обрачуна са Ослободилачком војском Косова.

Брат и сестра Марија и Никола Петровић из Грачанице страдали су у мају 1999. када су НАТО авиони бомбардовали аутобус Ниш експреса на мосту код Лужана, 20 километара од Приштине.

Повод за бомбардовање, према одлуци НАТО званичника, било је спречавање даље хуманитарне катастрофе и прогона Албанаца на Косову које су спроводиле српске безбедносне снаге.

Акција је покренута без одобрења Савета безбедности Уједињених нација.

Четврт века од сукоба на Косову и пет година од постављања изложбе у подруму библиотеке у Приштини за ББЦ говоре родитељи страдале деце - Имер Дељиу и Зорица и Драгиша Петровић.

Масакр Горње Обриње и отац који проналази тела најмилијих

Албанац Имер Дељиу је лета 1998. обукао униформу Ослободилачке војске Косова, побуњеничке групе која се борила са безбедносним снагама режима Слободана Милошевића.

Наредних месеци уследила је снажна офанзива српских снага.

У септембру стиже наредба од команде да се разбију у мање групе и започну герилско ратовање, јер су цивили били у опасности, прича Дељиу за ББЦ на српском.

Са оседелим човеком избораног лица разговарам у Глоговцу, у срцу Косова.

У суботу 26. септембра, по кишовитом и магловитом дану, Дељиу се са групом од 15 сабораца налазио у селу Горње Обриње на подручју Глоговца.

Само 2,5 километра у једном склоништу била је читава његова породица, а између главни пут на ком су била оклопна возила српских снага са којима су размењивали ватру.

У два у ноћ чуо је пуцње, попут тромбона и прасак ручних граната и тада је посумњао да се нешто догодило и његовој породици.

Успео је да им се приближи тек два дана касније и затекао је куће у пламену, чак и 94-годишњег страца како је изгорео заједно са кућом, спаљених костију, описује стравичне сцене.

У склоништу где је била његова породица, затекао је десет мртвих тела.

„Јетоново тело је било међу десет, све сам их ја нашао.

„Кад сам му скинуо сат још је радио, био је још мрак у 5.49 ујутро", описује отац.

У том једном дану Имер Дељиу је изгубио мајку, жену и троје деце.

Најмлађа беба је преживела масакр и у мамином наручју чекала два дана док их није пронашао.

„То значи да је Дитурије све време била испод мајкиног тела, а тад је имала само шест недеља, 42 дана".

Током напада страдало је 18 чланова породице Дељиу, оде чега осморо деце.

Имер је нашао и парче ручне гранате које је 2007. предао истражитељима ЕУЛЕX-а и међународном суду у Хагу.

Децу је последњи пут видео 24. септембра, два дана пре смрти, кад је преноћио са њима у склоништу.

„Кад сам у зору кренуо, сви су спавали сем моје мајке која ми је пожелела срећу", каже и расплаче се 65-годишњи мушкарац оштрих црта лица.

Кад год прича ову причу, каже, емоције му се усковитлају и треба му седам дана да се опорави.

Масакр у родном селу преживео је само један његов син, данас глумац.

Прича о малим вилама за скупљање сена

Јетон је имао 10, а Мендухија четири године када су убијени, тек рођена беба Дитурија је преминула пет недеља после масакра.

Пошто је Јетон до 5. рођендана био једино дете у породици, понашао се као одрасли, прича његов отац.

Био је прворођени син и „прва животна радост", врло паметан дечак, одличан ђак и васпитан, описује га Имер Дељиу.

„Кад год смо ишли да радимо у пољу, он је желео да узме велике виле, зато сам му направио те да буду као играчка, а да може и да се ради њима."

Дрвене дечије виле, дугачке око метар, данас су у стакленој витрини изложбеног простора Фонда за хуманитарно право Косова, баш као и ћеркине санке које је лично направио.

„Данас кад сретнем другове мог сина, са женама и децом, окренем леђа и заплачем, јер уместо да га памтим тако са породицом, ја се сећам његових рана", каже Имер.

Значи му што постоји изложба, јер је симболички важно да наредне генерације науче да „злочин није прихватљив, без обзира која страна га је починила".

И српски народ је имао губитке, али се нису суочили ни са једним масакром, напомиње Дељиу.

„Не бих био у кожи српских снага које су бациле гранате на децу и трудне жене.

„Никад у животу нисам оптужио српски народ за мој губитак, али српски народ мора да нађе снаге да се соучи са истином", подвлачи.

Свестан је патњи и људи у Србији и сматра да би неки политичари „хладне главе" данас могли да приближе два народа, како се историја више не би „крвљу исписивала", додаје некада активни члан ПДК странке коју је основао Хашим Тачи.

„Не можемо да одемо с Косова на неку другу планету, исто као и Срби, морамо да живимо овде", каже Дељиу.

Породица Петровић: „Дете не може да замени нико"

Тридесетак километара даље у Грачаници, надомак Приштине, у улици која носи име Марије Петровић је породична кућа породице Петровић.

Сокак поред назван је по Николи, а обе улице се рачвају од кружног тока у Грачаници на ком је споменик јунаку Милошу Обилићу.

Док у скромном дому припремају славу Зорица и Драгиша нас срдачно дочекују.

Спремни су да говоре о деци, иако сваку спору реченицу прати уздисај.

Никола је од основне школе волео да игра фолклор и зато су за изложбу дали његов везени прслук из народне ношње.

Туфнаста Маријина сукња је из времена кад је била трећи разред.

„Чувам још неке - сукњицу једну и џемпер, понекад изнесем и излуфтирам", каже мајка Зорица.

Одећа коју су носили као одрасли била је са њима у аутобусу.

Никола Петровић је заједно са млађом сестром Маријом и баком Смиљаном 1. маја 1999. био у аутобусу Ниш експреса који је ишао за Приштину.

Њих троје су међу 39 цивила погинулих у нападу када је аутобус преполовљен од разарања, а тела настрадалих расута по околини.

Уместо да прослави 17. рођендан, тог 7. маја Никола је сахрањен.

Марија је имала 15 година.

Вести о трагедији Зорица је чула преко радија док је била сама код куће.

Није била сигурна, али је осетила, а није могла да провери јер телефони нису радили.

„Ја сам одмах знала, јер сам чула да је погођен аутобус баш у време кад би требало да стигну".

„Тај проклети 1. мај остао је у нашој дуси, кад год дође подсећа нас на те муке", каже мајка.

Високи званичник НАТО-а Клаус Нојман изразио је жаљење због напада на аутобус, али су из Алијансе саопштили да је мост био легитимна војна мета.

Те године, Никола је био средњошколац, а Марија осми разред.

„Да нису кренули тај дан можда се ништа не би десило, али ето вукло их је…

„Све време (бомбардовања) су били овде, само то што су отишли десетак дана пре", прича мајка док јој изнад главе виси урамљена фотографија погинуле деце.

„Ту су четврти и шести разред на слици, негде 1995. Ову заједничку слику нам је урадио човек који је правио споменик, то нам је успомена", каже показујући на зид.

Слику где су сви четворо имају само из осамдесетих док су деца још била мала.

„Дете не може да замени нико", каже мајка описујући да са супругом иде редовно на гробље, али их здравље попушта.

Успомену на њих чува од пре неколико година и спомен плоча у дворишту основне школе у Грачаници, постављена на предлог Маријиних школских другова.

„Нико други их не помиње, само новинари 1. маја.

„Нико нам није отворио врата да пита, а камоли да нешто помогне, није важно за паре, већ да неко с тобом поразговара.

„Ни из Грачанице наши људи нису дошли, ни дан данас", каже она, а Драгиша се тек понекад укључи у разговор.

Било јој је тешко када је требало да преда њихове ствари за изложбу, али цени жељу да се „покаже да су и они постојали" и радо оду и да одговарају на питања посетилаца.

„Нама је драго да нас саслушају и постављају питања, јер та деца студенти нису доживели тај рат, рођени су после".

У неким случајевима, на изложби Документационог центра Косова чији назив почиње као бајка, а завршава се поруком Не поновило се родитељи су давали и једине предмете који су им остали после страдања деце.

Изложени су кликери, колевка, свеске, чак и ранац који је једна девојчица спремила за одлазак од куће.

„Породице су схватиле важност, а то је захваљујући дугогодишњој сарадњи са њима.

„Док смо правили Косовску књигу памћења радили смо интервјуе са свим породицама жртава", каже Беким Бљакај из Фонда за хуманитарно право Косова.

Косовска књига памћења је документ где су поименично пописани убијени и нестали борци и цивили током сукоба на Косову од 1998. до 2000. – више од 13.500 жртава.

Изложбу су посећивали људи и с Косова и из Србије, углавном млади из невладиних организација и увек су биле одличне реакције, каже Бљакај.

„Врло смо задовољни.

„Испред ових врата остају националистичке ципеле, нико овде никада није рекао неприкладну реч, сви показују дубоко поштовање и саосећање", закључује Бљакај.

Седамнаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]