Трејси Емин о сиромашном пореклу, сексу и уметности: Четири деценије бурне каријере

Пре само неколико година, Трејси Емин, једна од најцењенијих британских уметница, није мислила да ће бити жива данас.

„Не свађајте се на мојој сахрани", пише на једној од њених слика, огромном платну излепљеном речима, наслоњеном на зид у њеном новоизграђеном уметничком студију, испуњеном цртежима и платнима попрсканих фарбом.

Али прошла година јој је донела добре вести – добила је четворогодишњи „престанак свих опасности", после крупног оперативног захвата због дијагнозе инвазивног рака бешике из 2020. године.

Простор који је одабрала за уметнички студио је огроман и прозрачан, надовезујући се на њен дом из снова у обалском граду Маргејт, у ком је одрасла.

Након више деценија живота у Лондону, где је остварила велики успех уз групу познату као Млади британски уметници, одлучила је да се врати у родни град – где „спира" сећања на несрећно детињство и ствара нова.

Њен студио је сан сваког уметника, а опет пут Трејси Емин до ове тачке није био тако гладак као боја коју користи за сликање.

Кад се први пут појавила као уметница крајем деведесетих, њено кључно дело „Мој кревет" изазвало је опречне реакције, кад је први пут изложено у лондонској галерији Тејт.

Инсталација се састојала од Емининог ненамештеног кревета окруженог празним флашама, исфлеканим доњим вешом, кондомима, паклицама цигарета и другим дневним отпадом.

„Људи су сматрали да стварам веома нарцисоидна дела, веома самозадовољна и веома ташта, зато што су увек о мени, мени, и само мени", каже Емин говорећи о својим раним радовима.

„Али сада су се времена променила."

Двадесет пет година после номинације за престижну Тарнерову награду, која је скренула пажњу шире публике на њу, ова уметница верује да постоји разумевање око тога зашто њена уметност изазива толике реакције – она покреће расправе које су коначно почеле да се воде данас, каже она.

„Људи су схватили да је стварање дела о силовању, абортусу и тинејџерском сексу веома важно, зато што о тим питањима мора да се говори", каже Емин.

Она верује да су теме којима се баве њена уметничка дела посебно релевантна имајући у виду међународну расправу о силовању коју је покренула Жизел Пелико и суђење за масовно силовање у Француској 2024. године, баш као и политизација абортуса у САД и пријављивање родно заснованог насиља широм света.

Уз оца турско-кипарског порекла и мајку Енглескињу из радничке класе, Емин је имала детињство обележено бурним превирањима.

Њен отац често није био код куће, а одгојила ју је самохрана мајка, заједно са њеним братом.

„То што је мој отац био Кипранин имало је огроман утицај на мене, али он заправо није био баш оличење Турчина", каже Емин.

„Деда мог оца био је пореклом из Судана. Из Нубије. И био је роб у Отоманском царству. Стекао је слободу на Кипру и они су постали познати као црни Турци."

Кад је отац Трејси Емин стигао у Велику Британију, нашао је много грчко-кипарских пријатеља у Маргејту, а они су га убедили да се пресели тамо зато што је „баш као на Медитерану".

„Мој тата је дошао у Маргејт, отворио хотел и тако смо завршили овде, преко грчко-кипарске заједнице", присећа се уметница.

Породица је живела у хотелу њеног оца, али су били присиљени да се преселе кад је посао пропао, а њен отац нестао.

„Одрастала сам виђајући оца само с времена на време.

„Било је то нешто што сам напросто прихватила и научила да живим с тим, знате, потекавши из веома дисфункционалне, растурене породице."

„Имала сам веома сиромашно порекло.

„Дакле, кад потичете из веома радничког окружења или говорите онако како ја говорим, не очекује се од вас да успете", каже Емин.

На крају је уметница успела да преброди јасно дефинисане класне разлике у Уједињеном Краљевству.

Она каже да се заступљеност жена и црнаца у уметничком свету можда сада поправила, али „има врло мало људи из радничке класе, зато што, да би се стигло до тог нивоа, морате да будете образовани, морате да имате подршку породице... нажалост, готово је немогуће уписати се у уметничку школу, на универзитет или на колеџ ако сте сиромашног порекла."

„Ако ћу причати причу о жени која је успешна, онда ћу причати причу о томе како је кад вам људи стално говоре не", каже Емин.

Али она каже: „Ви их не слушате. Само радите оно што морате да радите и што желите да радите."

Ова решеност изгледа да је карактеристика која дефинише Трејси Емин.

То ју је и навело да следи каријеру у уметности упркос трауми коју је преживела као дете, након што је била силована са 13 година.

Након тога, каже она, „имала сам секс са мушкарцима који су имали 25, 22 године."

„Знате, није то била 'ватачина иза аутобуског стајалишта. Није да ме је неко пипкао за груди или тако нешто. Имала сам прави правцати секс са 13 година."

Након ових трауматизујућих искустава, Емин је почела да следи своју страст док су је двоје људи све време бодрили.

„Док сам ишла у школу, наставници ликовног су имали обичај да кажу: 'Пустите је само да седи за столом и ствара'. И то ми је на крају остало усађено у мозак", каже она.

„Пре тога су ми сви само говорили колико сам лоша – лоша сам зато што пушим, лоша зато што касним у школу, лоша зато што крадем по самопослугама, лоша због било чега. Нико ми није говорио да сам добра у било чему", присећа се она.

„И одједном су почели да ми говоре да сам добра у уметности и то ми је остало", каже она док говори о наставницима ликовног који су је подржавали.

Али Емин се брине да уметност више није приоритет у школама и да су британске политичке партије заборавиле колико је ова област током историје била важна за ову земљу.

„Сваки пут кад дође до рецесије, уметност и креативност је оно што врате Британију на ноге, било да је то Кул Британија, шездесете, шта год. И чињеница да владе нису схватиле колико је уметност важна за ову земљу је трагична", каже она.

Иако Емин жели да друге младе наде из мањинских и непривилегованих група добију сличне прилике као што је она добила, признаје да је њено путовање било атипично.

Пошто је побегла из Маргејта са 15 година, затекла се у сквоту у Ворен Стриту окружена младим креативцима који су студирали у Централ Сент Мартинсу и на Краљевском колеџу уметности.

Сећа се како се осврнула око себе и помислила: „Зашто ја то не бих могла?"

Након тога је стекла стипендију Краљевске академије, где је почела да гради име.

Деведесетих је била етикетирана као 'немогуће дете' која се истицало међу њеним вршњацима у свету уметности и иако ју је то учинило препознатљивом, каже да је и омело њен даљи развој.

„Одбило је многе људе. Само би преврнули очима и помислили: 'Зашто би музеј дозволио изложбу једном дивљем детету?'", каже она.

Деценијама касније, много тога се променило у њеној каријери.

Године 2011, постала је једна од првих професорки на Краљевској академији уметности, а прошле године је проглашена дамом – што је титула у британском систему одликовања која се додељује женама за давање значајног доприноса у њиховом пољу деловања.

Изнад свих ових признања, међутим, Трејси Емин је највише поносна на 90.000 посетилаца њене најновије изложбе, Следила сам те до краја.

На лондонској изложби, уметница је имала једну инсталацију која је приказала њену пулсирајућу стому.

Као и увек, она жели да покрене разговор – овај пут, о смртоносном канцеру који је постао њена дијагноза.

„Кад сам мислила да ћу умрети, помислила сам: 'Не желим да останем упамћена само као медиокритетска уметница из деведесетих. Морам да урадим нешто. Морам да постанем боља", каже она.

И тако је у обалском градићу из ког је некада побегла отворила школу за обучавање следеће генерације уметника.

„Има десет слободних места у уметничкој резиденцији Трејси Емин. И има нешто мало стипендија од студија, тако да људи могу да добију бесплатан студио и мало помоћи... и то је све веома успешно", каже она.

„Заиста је симпатично. Место је предивно."

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk