Интервју петком: Срба Кабадајић, пиротехничар - како настају филмска магија и празничне чаролије

„Камера, акција...", чује се узвик редитеља, а потом следи гласан прасак – делови аутомобила лете у ваздух.

„Види, види, како сам га детонирао – крило аутомобила нам је прелетело преко главе", каже ми с дечачким узбуђењем 73-годишњи Срба Кабадајић, мајстор специјалних ефеката, док гледамо снимак са филмског сета на његовом рачунару.

Кабадајић, познатији по надимку Пирос, један је од првих југословених стручњака за специјалне ефекте.

Током више од пет деценија каријере, радио је на 119 страних и домаћих филмова, готово 2.000 позоришних представа, око 3.000 концерата и рекламних спотова.

„Немам намеру да идем у пензију – рад ме одржава", прича енергично док стоји за пултом његове продавнице пиротехнике у београдском насељу Баново брдо.

Пред новогодишње празнике, муштерије се само смењују.

Посао којим се годинама бавио носи повећан ризик од повреда, а каже да је најпоноснији што ни на снимањима, ни на прославама „никад никог није повредио".

„Експлозије су узбудљиве, ватромети такође, али важно је да човек буде обазрљив, пажљив и разуман", каже Кабадајић.

Звуци праска петарде или ватромета могу бити узнемирујући за децу са аутизмом, као и за животиње, о чему је ББЦ раније писао.

Специјални ефекти у доба без компјутера

У свет филма Кабадајић је, како каже, ушао „сасвим случајно".

Када је 1969. завршио Техничку школу, отац његове тадашње девојке, а садашње супруге Олге, позвао га је да му „помогне на снимању филма и заради неки динар".

„Био је 10. јун, правили смо вештачку кишу на снимању филма Жеђ, и ја сам се заљубио у ту магију", присећа се Кабадајић.

„Моментално сам заволео посао, а онда сам годинама учио", додаје.

Његов ментор и таст Душан Живковић био је „југословенски пионир специјалних ефеката".

Живковић је занат учио од руских филмаџија који су тик по завршетку Другог светског рата у Београду снимали филм „У планинама Југославије", југословенско-совјетску копродукцију, приказану 1946. године.

Био је то први филм сниман у бившој Југославији, док се „Славица" из 1947. сматра првим филмом југословенске производње, у продукцији тада тек основаног државног предузећа „Авала филм".

Мајстор „филмске преваре"

У то време, компјутерска графика била је далека будућност.

„Све што смо желели да снимимо, морали смо да направимо!", каже Кабадајић.

„Филм је игра преваре и илузије, а ја знам како да играм", каже Кабадајић, мангупски се осмехујући.

За италијански филм „Воз" (Il Treno) из 1989. године, извео је „најзахтевнији подухват у каријери", учинивши да локомотива „нестане" у ватреном тунелу.

„Поставио сам 180 метара дизни, односно прскалица које су избацивале гориво.

„Затим сам их укључио, запалио и дигао пламен шест метара у висину, и када је локомотива прошла кроз ватрене обруче, заиста је изгледало као да је нестала", објашњава.

Редитељ је, како каже, „скакао од среће", а за читав подухват утрошена је „цистерна од 5.000 литара горива".

Посебно је поносан и на ефекат из филма „Шогун маједа" (Схогун Маједа) из 1991. године, у режини Гордона Хеслера, када је извео привид да самурајски мач пресеца латицу руже.

„Поставили смо базен, ја сам узео штап за пецање, поставио латице и пажљиво их повлачио да се их мач пресече - изгледало је феноменално", прича.

Каже да се ретко бави прорачунима - ослања се на искуство и здрав разум.

„Не умем баш да објасним како то знам да испланирам експлозију, али готово никада не грешим", прича Кабадајић.

Од краја 1960-их до почетка 1990-их, прешао је хиљаде километара сопственим плавим камионом марке Фиат, који је имао натпис на енглеском Special effects (специјални ефекти).

„Камион-радионицу", како га зове, возио је путујући на снимања, концерте и представе широм региона.

Продао га је пре неколико година и каже да му нимало не недостаје.

„У камион не бих сео више никада у животу, то је мука жива", каже о дугим сатима за воланом.

Иако је 1982. године добио понуду да каријеру настави у Холивуду, одбио ју је, јер му је деловала нестварно".

„Волео сам живот у Југославији, а приче које сам слушао о Холивуду нисам могао да замислим као део мог живота", каже, додајући да данас осећа кајање што није отишао.

Случајно сумњив

Кабадајић добро памти 3. октобар 1995. године - прекопута хотела Бристол у Скопљу, где је био смештен, покушан је атентат на тадашњег председника Киру Глигорова.

Глигоров је преживео експлозију аутомобила са тешким повредама главе, а починиоци и налогодавци никада нису откривени.

Тих дана, Кабадајић је радио на снимању филма „Жути трандафил".

За снимање експлозија у каменолому, из оближњег рудника задужио је 20 килограма експлозива.

„Потрошио сам 12 килограма и вратио осам, а када сам се те вечери вратио у хотел, чекала су ме двојица у цивилу", присећа се.

„Замолили су ме да пођем са њима и детаљно ме испитали где сам био и шта сам радио - ја то уопште нисам повезао са атентатом, о којем сам читао у вестима.

„На крају су ми се извинили и пустили ме - срећа је да сам имао реверс, па сам могао да докажем зашто нам је уопште требао експлозив", каже.

Свестан да његово знање може да се користи и за „нечасне ствари", Кабадајић каже да је само једном у животу имао такву понуду.

„Никада тако нешто не бих урадио", додаје љутито.

Новогодишње чаролије

Током двехиљадитих, Кадајић је готово 10 година планирао и изводио новогодишњи ватромет у Београду.

Направио би скицу - план постављања ракета, поставио их и повезао на миксету, са које је у поноћ задавао команде, на радост многих Београђана и гостију престонице.

„Ватромет се прави на празном, рашчићеном простору - прво смо радили са Калемегдана, а затим са кеја код Старог сајмишта", прича Кабадајић.

Важно је да се обезбеди да се пролазиници ни случајно не нађу на путу новогодишње ракете, додаје.

За јаче експлозије, како додаје, обавезно је да људи који се налазе у близини „носе заштитне слушалице, како не би оштетили слух".

Данас највише времена проводи у радњи за продају пиротехнике, коју држи од 1992. године.

Код њега купци не долазе само по пет минута празничне магије, већ и по савет.

„Пратите упуства, држите дистанцу", говори им док их испраћује са кутијама кућних ватромета.

„Кад запалите петарду, одмах је баците - нема никакве потребе да је држите у рукама", чујем га како саветује млађег човека.

Кабадајић, каже да планира да ради „док год је у стању", и даље сарађује са телевизијама и позориштима.

„Нарочито волим да снимам новогодишње програме, то је за мене нешто заиста посебно", прича док ми на мобилном телефону показује фотографије са снимања од пре неколико дана.

Ипак, радује га мирнији темпо живота који данас води.

„Много волим свој посао, и драго ми је што сам кроз њега упознао многе сјајне људе - глумце, редитеље, продуценте, музичаре…

„Криво ми је само, што сам много времена провео одвојен од породице - деца су порасла, то време не може да се врати", каже дека једне унукеи, са којима се данас труди да проведе што више времена.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]