Меги Смит: Задивљујућа глумачка звезда

Меги Смит, која је умрла у 89. години, унела је невероватан распон израза у њене улоге и освојила велике похвале како режисера, тако и колега глумаца.

За њу се причало да никада није олако схватала улогу и да је на пробама често шетала около понављајући њене реплике док је остатак глумачке екипе био на паузи.

У професији озлоглашеној по неизвесности, њена каријера је била дуга.

Прву улогу остварила је 1952. године и шест деценија касније је и даље радила, прешавши пут од амбициозне звезде до националног блага.

Маргарет Натали Смит рођена је у Илфорду, у енглеског грофивији Есексу, 28. децембра 1934. године.

Отац јој је био патолог.

Како се рат ближио, породица се преселила у Оксфорд, а млада Меги је похађала Оксфордску школу за девојчице.

Позоришну каријеру почела је као суфлерка и резервна глумица у Оксфордском позоришту.

Једном је изјавила да никада није изашла на сцену док је била у том позоришту, јер се нико од глумаца никада није разболео.

Њена позоришна трупа се 1955. године преселила у мало позориште у Лондону, где је привукла пажњу америчког продуцента Леонарда Стилмана, који јој је дао улогу у мјузиклу Нова лица (New Faces) која је почела да се приказује на Бродвеју у јуну 1956. године.

Истицала се међу непознатим глумицама и глумцима и по повратку у Лондон добила је шестомесечну улогу у мјузиклу Share My Lettuce у којем је играо Кенет Вилијамс.

На филму се први пут појавила у драми Дете у кући (Child in the House).из 1956. године, за коју није потписана на одјавном ролу.

Две године касније номинована је за Филмске награде Британске академије (БАФТА) за најбољу нову глумицу за улогу у криминалистичком филму из 1958. године Nowhere to Go, у којој је играла девојку која скрива одбеглог осуђеника.

Описујући њену улогу у хит лондонској продукцији Мери Мери (Mary Mary) 1963. године, лондонски дневник Тајмс је написоа да је она „спасла ову површну бродвејску комедију".

Први Оскар

У филму Врло важне особе (The VIPs) умало је засенила Ричарда Бартона у кључној сцени.

Један критичар је приметио да „када је Меги Смит на екрану, слика се помера", а Бартон је после тога задиркујући описао њену сцену као „велику крађу".

У Народном позоришту, улогу Дездемоне понудио јој је 1963. године Лоренс Оливије који је играо Отела у истоименој представи.

Две године касније, филм Отело снимила је изворна глумачка екипа, а Смит је номинован за Оскара.

Међународну славу стекла је 1969. године улогом одлучно нетрадционалне учитељице у филму Најбоље године госпођице Џин Броди (The Prime of Miss Jean Brodie).

За ову улогу добила је Оскара за најбољу глумицу.

Такође се удала за главног глумца Роберта Стивенса.

Још једном је номинована за Оскара за најбољу глумицу за улогу тетке Августе у филму Џорџа Кјукора, Путовања са мојом тетком (Travels With My Aunt), из 1972. године.

Од Стивенса се развела 1975., а годину дана касније удала се за драматурга Беверлија Кроса.

Преселила се у Канаду и била четири године у трупи у којој је играла значајније улоге у Магбету и Ричарду Трећем.

Пишући о њеној улози Лејди Магбет, један критичар је рекао да је „спојила њену сопствену живописну личност са личношћу њеног харизматичног лика".

Упркос успеху, била је скромна у погледу њених достигнућа, и говорила је: „Једна је ишла у школу, једна је хтела да глуми, једна је почела да глуми, а једна још глуми".

На великом платну је 1978. године играла заједно са Питером Јустиновом у филму Смрт на Нилу (Death on the Nile), и исте године одиграла је улогу Дајане Бари у филму Нила Сајмона Калифорнијски апартман (California Suite).

Осамдесете године обележила је многим незаборавним филмским остварењима и добила је више награда, међу којима и БАФТА награде за комедију A Private Function и Собу са погледом (A Room With A View), а за улогу у другом добила је и Златни глобус и номинована је за Оскара.

На позоришне даске се вратила 1987. године у представи Lettice and Lovage у Глоуб театру у Лондону пре него што је продукција пребачена у Њујорк.

Међутим, доживела је незгоду на бициклу и касније сазнала да треба да оперише око.

Када је након 12 месеци коначно наставила да игра у овој предсатви, добила је америчку позоришну награду Тони.

Улога у серијалу о Харију Потеру

Титулу даме Уједињеног Краљевства добила је 1990., а годину дана касније играла је остарелу Венди у филму Кука (Hook), наставку Петра Пана Стивена Спилберга.

Уследиле су улоге у другим филмовима, међу којима су Сестре у Акцији (Sister Act) са Вупи Голдберг, и Тајни врт (The Secret Garden) која јој је донела номинацију за награду БАФТАа.

За улогу Бетси Тротвуд у ББЦ-јевој продукцији Дејвида Коперфилда номинована је за награде БАФТА и Еми.

Годину дана касније, појавила се као професорка Мекгонагал у филму Хари Потер и Камен мудрости (Harry Potter and the Philosopher's Stone), коју ће играти у свим наредним серијалима о Потеру.

Наводно је била једина из целе глумачке екипе коју је ауторка књига о Харију Потеру Џеј-Кеј Роулинг посебно тражила да игра у серијалу.

Са њеном дугогодишњом пријатељицом и колегиницом Џуди Денч се 2004. заједно појавила у драми Даме у боји лаванди (Ladies in Lavender).

Њујоршки дневник Њујорк тајмс је написао да су Смит и Денч „урониле у њихове улоге једнако лако као кућне мачке које се ушушкавају у јорган током кишне и ветровите ноћи".

Даунтонска опатија

Две године касније играла је осиромашенз грофицу од Трентама у Госфорд парк (Gosford Park), филму Роберта Алтмана о убиству у енглеској сеоској кући.

Била је то улога коју је вероватно поновила по свему осим имену у британској драмској историјској телевизијској серија Даунтонска опатија (Downton Abbey).

Име њеног лика се можда променило у грофицу од Грантама, али је у суштини њена изведба била слична.

„Истина је да не толеришем будале, али ни они мене не толеришу, тако да сам раздражљива", рекла је једном приликом.

„Можда зато прилично добро тумачим улоге раздражљивих старијих дама".

У глумачкој екипи Даунтонске опатије остала је до 2015. године када се серија коначно завршила, а улоу је поновила у два филма 2019. и 2022. године.

Док је 2007. године снимала фил Хари Потера и Полукрвни принц (The Half-Blood Prince), дијагностикован јој је рак дојке.

После две године третмана добила је резултате да је излечена.

Иако се после болести осећала слаба, наставила је да глуми у последњем филму о Харију Потеру и била је номинована за награду БАФТА за улогу у филму Егзотични хотел Мариголд (The Best Exotic Marigold Hotel) из 2012. године.

Године 2015. одиграла је дирљиву улогу у филму Дама из дворишта (The Lady in the Van), заснованом на истинитој причи о Мери Шепард, старијој жени која је 15 година живела у старом комбију у дворишту писца Алана Бенета у Лондону.

Претходно се појавила у позоришној верзији приче, за коју је освојила награду Лоренс Оливије за најбољу глумицу, и адаптацији Бенетове драме коју је урадио ББЦ Радио 4 2009. године.

Меги је дала неколико интервјуа, а једном је замољена да дефинише привлачност глуме.

„Свиђа ми се оно ефемерно у позоришту, свака представа је као дух - буде ту, а затим нестане".

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]