Наука: Које су предности аутсајдера

Да ли сте икада осетили да се не уклапате?

Ако јесте, сигурно нисте једини, али постоји ли начин да вашу различитост искористите у своју корист?

Нобеловац за физиологију и медицину Питер Доерти верује да постоји.

Одрастао је 1950-их у предграђу Бризбејна у источној Аустралији, а због светле пути често није могао да се игра напољу са другом децом.

„У Аустралији су људи одувек били опседнути спортом и свако дете жели да постане спортски јунак", присећа се имунолог који сада има 83 године.

„Нисам имао дара за спорт и напољу бих лако изгорео на сунцу. Зато сам проводио много времена у затвореном простору читајући разне ствари".

Доерти верује да је време које није проводио у школском дворишту било почетак низа каснијих околоности због којих је постао једини ветеринар добитник Нобелове награде.

За почетак, његова неприлагођеност је одиграла кључну улогу у интелектуалном развоју.

Учитељи су га охрабривали да чита дела која нису била на списку лектире за његове другаре из разреда.

„Са 14 или 15 година сам истовремено читао књиге Жан-Пола Сартра, Ернеста Хемингвеја, Албера Камија, и Олдоса Хакслија", објашњава.

„Искрено, мој мозак је био у потпуном хаосу".

Међутим, ти различити утицаји навели су га да крене другачијим путем од његових вршњака и да постави високо циљеве у животу.

Као син државног службеника и професорке клавира, није одрастао у богатству и није тачно знао чиме се бавити.

То ће се касније истпоставити као предност, каже.

„За разлику од друге деце, нисам имао притисак да се бавим породичним послом или да идем било чијим стопама", додаје Доерти.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Имао је рођака који је студирао медицину, али није желео да постане лекар, што је помало иронично за неког ко је касније добио Нобелову награду у области медицине.

„Сви доктори које сам познавао су седели у ординацијама у предграђу и слушали људе који кукају о здрављу.

„У то време, као и сваки 16-годишњак нисам био много саосећајан", шали се Доерти.

Уместо на медицину, отишао је на Ветеринарски факултет Универзитета у Квинсленду где се заинтересовао за болести оваца.

Желео је да научи више о имунологији и након 10 година ветеринарских истраживања, Доерти је отишао на Аустралијски национални универзитет у главном граду Канбери.

На њему је 1973. године, са швајцарским имунологом Ролфом Цинкернагелом, дошао до значајног открића.

Проучавајући мишеве, двојица научника су открила да Т-ћелије - врста ћелија које се налазе у имунолошком систему људи и кичмењака - препознају које ћелије заражене вирусом треба да нападну.

Ово откриће је дало важну основу за производњу вакцина и лекова против заразних болести, као и за лечење и разумевање упалних болести и рака.

Доерти верује да су његово искуство и знање у више научних области били кључни за ово откриће.

„Ми смо о томе размишљали на потпуно другачији начин и мислим да управо такав приступ често доводи до открића.

„Нисмо имали намеру да откријемо било шта - уопште нисмо радили у том правцу.

„Али када смо пронашли нешто неочекивано, то смо пратили".

Предност знатижеље

„Аутсајдери имају другачију визију што може да буде кључно за развој науке", каже израелски биолог Орен Харман, који је написао неколико књига о историји научних открића.

„Они могу да понуде нове алате и нове приступе на терену и да помогну у решавању проблема".

Каже да додела престижне награде Доертију 1996. године није било прво признање успеха који је постигнут захваљујући међудисциплинарном приступу.

Харман цитира покојног Лајнуса Полинга, америчког хемичара, биохемичара и хемијског инжењера, који је један од само пет људи који су добитници више од једне Нобелове награде - за хемију 1954. и мир 1962. године.

„Полинг је отац молекуларне биологије", каже Харман, објашњавајући да се није устручавао да уплови у различите научне области.

Полинг је објавио више од 1.000 чланака и књига и волео је да представља необичне идеје и износи контроверзне ставове, као на пример када је протестовао против нуклеарних проба на капији Беле куће у Вашингтону.

Међутим, живот аутсајдера може бити тежак, чак и онима који на крају буду признати и добију награде.

Марија Кири, прва жена добитница Нобелове награде, умало је изостављена са списка кандидата за награду за физику 1903. године, која је првобитно требало да буде додељена њеном мужу Пјеру и другом француском физичару Анрију Бекерелу.

Каталин Карико, мађарско-америчка научница, која је развила технологију која је омогућила израду мРНА вакцине против ковид-19, са колегом Друом Вајсманом добила је Нобелову награду за физиологију и медицину 2023. године.

Њен рад није увек био цењен, штавише деградирана је током обављања истраживања на Државном универзитету Пенсилваније у Сједињеним Ддржавама (САД), након што су јој идеје о употреби генетике у развоју вакцина проглашене превише ризичним за улагање.

„Говоримо о квалификованим научницима, а не о некоме ко ради у баштенској шупи", каже Маргарет Вертхајм, аустралијска списатељица и уметница која истражује животе људи које се науком баве аматерски.

„Научници који размишљају другачије понекад заиста узнемире заговорнике званичне науке".

Научник и водитељ Ден Рискин наглашава да отпор унутар система може бити важан чинилац за развој науке.

Иако надзор званичних научних институција може ненамерно - и у почетку - да занемарује вредне доприносе науци, такође служи и као одбрана од чудних идеја које могу да буду потпуно погрешне.

„Наука примењује веома ригорозан начин испитивања идеја и елиминисања оних лоших.

„Али и даље су потребни креативност и нове идеје", објашњава Рискин.

„Једно од решења је да се укључе људи који имају другачији приступ и гледиште, који не посматрају проблем на начин на који то други чине".

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру, Инстаграму, Јутјубуи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]