Да ли је „Ноћни портир” најконтроверзнији филм свих времена

„Писати песме после Аушвица је варварски", написао је немачки теоретичар Теодор Адорно, указујући у есеју „Култура критика и друштво" из 1949. да уметнички израз није адекватно средство за разумевање стварности после холокауста.

У филму „Ноћни портир" из 1974. редитељка Лилијана Кавани се супротставила овој теорији и довела је до логичког екстрема.

Kористила je концентрациони логор као простор за истраживање уврнуте сексуалне везе између затворенице адолесценткиње и командата СС и како је после много година овај психолошки отров запосео њихове душе.

У сред буре у јавности после премијере филма, када су се појавиле изразито негативне критике са обе стране океана и покушаја италијанског одбора за категоризацију филма да га забрани, Кавани је, типично ноншалантно, изјавила за Њујорк тајмс: „Ова веза не може ни да се пореди са односом безброј парова који једини друге психолошки уништавају".

Пола века касније, да ли „Ноћни портир" и даље делује као провокација која се граничи са веома лошим укусом?

Уз недавну рестauрацију и поновно приказивање, многи који су се сетили филма не делују као да их је садржај узнемирио.

Други, можда, посматрају филм ближе ономе како га је Лилијана Кавани замислила: као уметнички одраз сексуалне опсесије, са загриженошћу која је најчешће упућена на погрешно место, а може бити фашистичка у својој једноумној одлучности.

Кавани је то једноставније дефинисала реченицом: „Увек је потребно платити цену за љубав".

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

„Ноћни портир" је смештен у Беч 1957, где бивши командант нацистичког логора Макс (Дирк Богард) ради у скупом хотелу.

Тамо се сукобљава са бившим колегама из СС службе који су одлучили да се очисте од срамоте због учешћа у „Коначном решењу" и да елиминишу преживеле сведоке.

Макс би радије да заборави прошлост и настави са животом, у тишини, попут „црквеног миша".

Његов утврђени распоред је поремећен када се Луција (Шарлот Ремплинг), сада удата за америчког композитора, појави у ходнику тог хотела - то је управо она жена коју је сексуално злостављао док је била затвореница у логору и са којом је имао садомазохистичку везу.

Поново спојени, њихов поремећени folie à deux (лудило у двоје) однос се наставља и креће жестоко понижавање, само овог пута обострано.

Као ћерка и унука заклетих антифашиста, Кавани је провела почетак каријере шездесетих година 20. века стварајући документарце о фашизму попут Историја Трећег рајха (1962-1963) и Жене отпора (1965).

Током снимања овог филма, једна саговорница која је била затвореница у логору Дахау кад је била тинејџерка, поверила јој се да се тамо враћала после рата.

Идеја о затворенику који се враћа на место мучења фасцинирала је Кавани и тиме је створено семе за настанак „Ноћног портира".

Попут „Проклетих" Лукина Висконтија (1969) и „Конформисте" (1970) Бернарда Бертолучија, „Ноћног портира" такође краси изразити визуелни стил који представља фашизам као неприродну и зачудну идеологију, у оквиру које буја сексуална неморалност.

Као што је Тереза Де Сантис написала у есеју из 1976. „Ноћни portir Кавани: Женски филм"(Cavani's Night Porter: A Woman's Film) високоумни критичари брзоплето су отписали стил Кавани као самозадовољну копчу између Висконтија и Бертолучија, сугершући да је она само компетентна имитаторка великих мушких мајстора."

Али Кавани је приказивање нацизма и поремећене сексуалности одвела и корак даље у односу на Висконија и Бертолучија снимивши сцене од којих се јежимо: језиве призоре огољених тела у логорима, упалих, готово поплавелих лица усуканих од глади, изненадног сексуалног насиља где она наговештава да жртва заправо ужива у свему томе.

Ове сцене не покушавају да буду реалистичне, већ су веома зналачки осмишљене - Кавани их пресеца сценама опере, у којима је такође присутно јарко светло, дебели слојеви шминке и утисак да је у питању перформанс.

Као ноћни портир из наслова који се крије, Макс мора да изведе две улоге: љубазног рецепционера и учесника у „лажним суђењима" која спроводе његови СС пријатељи, чија намера је да га ослободи нацистичког кајања.

Једини начин да побегне од унутрашњег немира је да се спусти до психолошког дна: враћајући се хировитим игрицама које игра с Луцијом.

Како они обнављају везу, да би се на крају закључали у мемљив стан у коме ће полако умрети од глади, јасно је да Луцијин повратак представља степен кривице који он не може да преживи.

Не чуди онда што је већина критика „Ноћног портира", поготову у Сједињеним Државама, била немилосрдна.

Роџер Иберт је отписао филм као „зао колико и похотан, језиви покушај да нас узбуди искоришћавањем сећања на прогон и патњу".

Као одраз исте ове јеткости, Нора Сејерс из Њујорк тајмса се запитала: „Да ли је овај комад раскошне баљезгарије вредан озбиљне критике?"

С друге стране, критичарка Њујоркера Полин Кејл је овај филм разумела као „доказ да и жене могу да праве исто ђубре као и мушкарци".

Разочарање критичара је затим искористио маркетиншки тим филма, убацујући делиће ових негативних рецензија у сврху промоције филма.

„Какво бизарно узбуђење!" стајао је цитат на постер, приписан аутору Њујорк тајмса Винсенту Канбију, који је користио ову реченицу саркастично, а у истом тексту филм назвао „тешким смећем".

Слика из филма која се највише памти такође није допринела мањој озлоглашености - Шарлот Ремплинг има кратку косу, нахерену капу, кожне рукавице преко лаката и трегере који једва прекривају њене груди, изводи еротизовану кабаретску нумеру пред групом СС официра у логору.

Овај изглед је дефинисао феномен „наци шик", који је постао део културе и моде међу панкерима и другим уметницима као лак начин да изазову реакцију.

У осврту на језиву сексуализацију фашизма у медијима, Сузан Сонтаг је написала 1975. „Зашто СС? Зато што су СС трупе биле идеално отелотворење фашистичке тврдње да је насиље оружје праведности, а то су извели тако што су повезали припаднике ових јединица са одређеним естетичким стандардима. СС трупе су замишљене као елитна војна заједница која није само изразито насилна, већ и изразито лепа."

Оптужбе за 'наци-експлоатацију'

После оптужби за сексуализацију нацизма и манипулативну маркетиншку кампању, многи су филм „Ноћни портир" окарактерисали као „наци-експлоатацију".

Наци-експлоатација је поджанр експлоатативних филмова, што је поље које покрива широк спектар филмова који су намерно скаредни, шокантни и направљени за мало пара, као филмови из „блексплоатацијског" (акциони филмови у којима су главни јунаци и аутори Афроамериканци) или "озплоатацијског" (јефтини акциони филмови снимљени у Аустралији) жанра.

У овим филмова, нацисти су приказани у сексуалним преступима, а познати примери су „Илза, вукодлачица СС-а" (1975), „Салон Кити" (1976) и „Последње оргије у Гестапоу" (1977).

„Ноћни портир" је често део ове групе филмова, иако нема пуно сличности са намерно збрљаним и квази порнографским делима.

Многима је приказ еротике и нацизма у истом кадру био довољан да помисле да филм нема никакву уметничку вредност.

Погледајте и овај видео

Наизглед се слажући, Линда Мизјевски тврдила је у њеној књизи „Фашизам, женски спектакл и како је настала Сали Боулс" (Fascism, Female Spectacle and the Makings of Sally Bowles, 1992) „да антифашистичке продукције на крају имитирају фашистичку политику коју се труде да осуде, чиме само репродукују хомофобију, мизогинију и фасцинацију спектаклом".

Међутим, постоји низ жена које су недавно похвалиле пажљиво проматрање сексуалне помаме у „Ноћном портиру".

Док је раније било тешко доћи до копије филма, нова генерација критичара и љубитеља филма га је открила захваљујући 2К ремастерованој верзији објављеној у Крајтирион колекцији (Criterion Collection) 2014. и у верзији Калт филмс (Cult Films) објављеној у 4К Ултра ХД технологији 2020. године.

Гаетана Мароне похвалила је „Ноћног портира" јер се бавио „тематизацијом компулсивне, репетитивне жеље и задовољства које превазилази логику историје". За Маронеову, овај филм није осмишљен како би узбудио гледаоца, већ „игре еротског поробљавања и доминације одражавају парадоксну историјску ситуацију у којој (Макс и Луција) обнављају свој љубавни однос".

Како 'Ноћног портира' видимо данас

И док се „Ноћни портир" бави неизбежно контроверзном темом „главна провокација филма је разматрање чудних аспеката трауме и како се они манифестују, поготову у оквиру садомазохистичке сексуалне динамике", Лилијан Крофорд, новинарка која се бави филмом и културом, каже за ББЦ Културу.

„Ово је мучно спајање радости због туђег бола, Стокхолмског синдрома, опсесије за женом попут Лолите и наци фетишизма које прети да ће раздвојити Макса и Луцију."

Према Крофорд, чињеница да се Кавани усудила да приђе овим темама без оптерећивања питањем доброг укуса, представља срж контроверзе овог филма.

„'Ноћни портир' доказује да је експлоатација нацизма и сексуалних табуа суштински важна за разумевање како се манифестује фашистичка идеологија и чињеница да је филм задржао ту сложеност и дан данас је нека врста успеха", каже она.

Ана Марија Пасети, уредница програма једног филмског фестивала и чланица Међународне федерације филмских критичара рекла је за ББЦ да иако „гледање овог филма не изазива задовољство", без обзира на то, „Ноћни портир" је прича „за коју је било потребно пуно храбрости да би била написана, режирана и на крају одиграна, посебно у земљи - Италији, где је сенка фашизма и даље веома присутна. Поготовo што је редитељка била жена."

Поред чисте храбрости, Пасети се слаже с Крофорд да су „контроверзе плодне за дискусију о филму, због чега имам разлога да мислим да је успешан".

Колеге критичари се такође слажу.

У избору најбољих филмова режисерки из 2019, који је организовала ББЦ Култура, „Ноћни портир" је завршио на респектабилном 32. месту.

Џејн Кемпион и сама позната по комплексном проучавању простора у коме се укрштају опасност и жеља, а чији је филм „Клавир" завршио на првом месту листе, описала је 2008. године „Ноћног портир" као филм „изузетне психолошке перверзности и истине …. који ме је убедио да наши животи нису логични, већ поетични и алегорични."

Холокауст на филму

Педесет година касније, са дистанцом у односу на помаму наци-експлоататорских филмова која се распршила после седамдесетих година 20. века, постоји велики канон филмова о холокаусту са којима можемо поредити „Ноћног портира".

Иако скорије критике филма нису уједначене, делује да су гледаоци мање шокирани садржајем, а више обраћају пажњу на друге аспекте филма, попут невероватног заплета и развоја ликова, као и темпа филма.

У млакој рецензији из 2020. филмски критичар Гардијана Питер Бредшоу назвао је филм „напорним и неубедљивим", иако је признао да „нас 'Ноћни портир' приближава сазнању шта је чисто зло".

Слично томе, критичар часописа Емпајер, Ким Њуман описао је овај „некада контроверзни филм" као дело које пати од „лелујаве и нелогичне приче попут понашања чудних јунака који у њему играју", коначно га оценивши као „предуг и помпезан".

Гледајући читав овај канон филмова тешко је пронаћи филм о холокаусту који не прате контроверзе.

У тексту, објављеном у Гардијану, Џонатан Фридленд тврди да тема холокауста привлачи филмске ауторе, јер „делује да нуди пречицу ка моралној тежини, дубини емоција и највишим могућим глумачким улозима", али да су ти филмови суштински неискрени, јер „шта год да прикажете на екрану, то ће увек бити мање стравично од онога што се дешавало у стварности".

Дебата о томе како најбоље приказати холокауст на филму или да ли уопште има смисла то радити, одвија се константно.

Приступи се разликују од директног попут филма „Сива зона" (2001), прича које ће вас расплакати попут „Дечака у пругастој пиџами" (2008) и оних испричаних више изокола, попут успешног ауторског филма „Зона интереса" (2023).

У зависности од тога коме постављате питање, ови филмови су или превише детаљни, превише сентиментални, превише ушминкани, превише или, пак, недовољно туробни.

Бредшоу тврди да „ма колико деловало бизарно, мислим да је 'Ноћни портир' супериорнији филм у односу на зашећерене и неписмене филмове попут 'Живот је леп' или 'Зец ЏоЏо'".

За Крафорд је „незамисливо правити биоскопску забаву од приказивања холокауста, посебно у филмовима као што су 'Шиндлерова листа' или 'Зец ЏоЏо'".

„Али 'Ноћни портир' не покушава да 'оживи' какав је био холокауст; овај филм попут 'Зоне интереса' покушава да продре у више психолошку, сексуалну компоненту нацизма и геноцидне мисли, што захтева апстрактније промишљање холокауста."

Заправо, наводи Крафорд, филм који третира холокауст с поштовањем јесте „Шоа" Клода Ланцмана, који ни не покушава да прикаже или реконструише шта се дешавало.

Зато за њу „Ноћни портир" није филм који исказује поштовање, нити га захтева од гледаоца, већ његова снага долази из испитивања аспекта нацистичког размишљања, на шта би се усудио мали број филмских аутора.

„То није ни лагодно ни једноставно, а то је сигурно суштински квалитет филма о холокаусту."

У данашњим разговорима у култури, „Ноћни портир" можда некима не делује толико контроверзно колико други филмови.

Постоје они којима овај спој пожуде и фашистичког зла делује одвратно, али такође и они који гледају филм као проницљиву опсервацију психолошког насиља у средини, попут концентрационог логора, где уопште не постоји разум.

За Пасети „ништа мање од потраге за 'правом истином' не треба да буде основа за процену доброг или одмереног филма о холокаусту".

Ако чудна визија овог филма садржи истину Кавани, онда је можда природно очекивати да он изазива нелагоду код гледалаца.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру, Инстаграму, Јутјубуи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]