Зона интереса: Филм о Аушвицу, номинован за Оскара, сниман као „Велики брат”

Редитељ Џонатан Глејзер каже да је у његовом филму о концентрационом логору Аушвиц применио начин снимања ТВ ријалити програма, као што су скривена филмска екипа и фиксне камере.

Али његов филм „Зона интереса" (The Zone of Interest), номинован у пет категорија за награду Оскар, не приказује ужасе масовних убистава у логору.

Филм је прича о породици која живи у кући одмах до логора - команданту логора Рудолфу Хесу, његовој супрузи Хедвиг и њихово петоро деце.

Хес је био управник Аушвица од 1940. до 1945. године.

За погубљење логораша у гасним коморама користио је гас циклон Б.

Процењено је да је у логору убијено 1,1 милиона људи, од којих милион Јевреја.

За то време, само неколико метара даље, његова породица је уживала у пространој кући, обиљу хране и одржаваном врту, који је од логора делио бетонски зид.

Глејзер, који је снимао филм у близини некадашњег логора Аушвиц, одлучио је да ужас логора дочара звуковима у позадини.

У филму се чују пригушени крици, пуцњи и брујање машина, а види се дим који се надвија над крематоријумом.

Породица у кући до логора живи као да се са друге стране зида не дешава ништа.

Глејзер је за снимање користио надзорне камере.

„Фраза коју сам стално изговарао била је 'Велики брат' у нацистичкој кући'", каже редитељ.

Током снимања ТВ ријалити програма, попут „Великог брата", екипе нису присутне, али се учесници стално посматрају.

„Замисао проматрања из прикрајка се учинила као добар начин да се прикаже драма, иако драме нема", каже Глејзер за ББЦ.

„Био је то начин да се са њима буде у кући".

Заобишао је уобичајене начине снимања, „којима вас глумац увуче у његов лик и крупне кадрове ... било би то погрешно за овај филм".

Филм у којем није коришћено вештачко, већ само природно светло, често делује као документарац.

Номинован је за Оскара за најбољи филм и у још четири категорије, и девет награда Британске академије филмске и телевизијске уметности (БАФТА).

Освојио је Велику награду Канског фестивала прошле године.

Филм је сниман у здању недалеко од куће у којој је живела породица Хес.

Режисер је користио 10 камера са даљинским управљањем, а он и екипа су снимање посматрали из оближњег бункера.

У праву је када каже да у филму „нема драме".

Једноличан живот породице није узбудљив у уобичајеном смислу.

„Ликови не испољавају пријатност, удобност или топлину", додаје Глејзер.

„Нема смешних, осећајних тренутака".

'Краљица Аушвица'

Видимо Хедвиг како гости пријатељице на кафи и нељубазно се односи према њеним кућним помоћницама, док се деца играју на спрату.

За то време Хес је у радној соби и разговара о пројектима да крематоријум учине делотворнијим за погубљење што више људи.

Овакво супротстављање две крајности је намерно ужасавајуће.

„Све то треба да видимо истовремено да имамо осећај као да смо у кући са њима", истиче Глејзер.

Хедвиг, која себе зове „краљицом Аушвица", кришом одлази у спаваћу собу да проба бунду која је одузета Јеврејки у логору.

Она чак и ставља јарко црвени руж пошто га пронађе у џепу бунде.

Кристијан Фридел је прихватио да глуми Хеса иако је претходно одбијао улоге нациста, међу којима и Адолфа Хитлера.

„Врло често постоје клишеи за улоге нациста - сурове злочинце", каже он.

Више му се свидео Глејзеров приступ.

„Мислим да има смисла променити угао и кроз прозор посматрати ове ликове.

„Био сам радознао да сазнам како је глумити на овај начин?

„Џонатан нам је рекао: 'Молим вас, немојте да глумите. Понашајте се природно'".

'Удобан рад'

Сандра Хилер, која глуми Хедвиг, пуна је речи хвале за Глејзеров начин снимања.

„За мене је то био сјајан, удобан рад", каже она.

Снимање филмова понекад може бити „мало досадно", јер док чекате, можете да „изгубите енергију".

Хилер, која је номинована за Оскара за најбољу женску улогу у филму „Анатомија пада", каже да су захваљујући фиксним камерама и одсуству екипе са сета могли да снимају дуге сцене „без техничких прекида".

„Осећај да имамо све време овог света... могли смо да правимо грешке", каже она.

„Волела бих да више филмова може да се снима на овакав начин".

Филм је добио углавном позитивне критике, а Питер Бредшо из Гардијана је написао да је „пажња изоштрено усмерена на баналност зла".

Глејзер, који је Јеврејин, очигледно је свестан да су о Аушвицу снимљени и други филмови, као што су награђивани „Шиндлерова листа", „Софијин избор" и „Шаулов син".

Али, он се „повезао" са истоименим романом британског писца Мартина Ејмиса, који је адаптирао.

„Његова књига посматра тему из угла који је заиста изванредан", каже редитељ.

Није хтео да дочарава окрутност нациста, јер су призори из Аушвица приказани у документарним и играним филмовима и на фотографијама већ „дубоко урезани у нашим мислима".

Али, то не значи да гледаоци могу да избегну ужасе логора.

Глејзер, који је режирао и филмове „Под кожом" (Under the Skin) и „Последња пљачка" (Sexy Beast) знао је да ће „звук дочарати бесконачна зверства која се дешавају, која не видимо на филму, али су увек присутна у нашим главама".

Дизајнер звука Џони Бурн је месецима темељно истраживао.

„Пројекат смо посматрали као два филма: један који видите, сличан породичној драми или ,Великом брату' и онај који само чујете, који долази са друге стране зида, који је права прича", каже он.

Најтеже је било репродуковати звук „свеприсутног брујања логорске машинерије, који је мучан подсетник на радионице и крематоријум".

Имао је и тежак задатак да реконструише звукове који су логораши могли да испуштају.

„Направити уверљив звук крика човека који скончава је изазов сам по себи", истиче он.

'Ђавољи мех за распиривање ватре'

Музика Мајке Ливај (позната и по уметничком имену Мичачу) се појављује у одређеним деловима филма и на почетку неколико минута током зацрњеног екрана.

Изазива разне реакције.

„Некима звучи прилично мирно, тајанствено, а некима заиста застрашујуће", објашњава музичарка.

Амерички часопис Холивуд рипортер описује музику као „дубок нељудски звук, као хук ђавољег меха за распиривање ватре", а амерички недељник Варајати као „крајње језиву".

Ливај каже да музика „не даје емотивну подршку приказу ликова".

Још један кључни део филма је сама кућа, коју је Хес одузео пољској породици и преуредио је.

Сценограф Крис Оди је желео да кућу направи у Аушвицу, али му није дозвољено.

Како је УНЕСКО простор уврстио на Списак светске баштине, забрањено је да се било шта ради или гради 500 метара око логора.

Упркос овој забрани, Глејзер је успео да сними филм у подручју које су нацисти звали Зона интереса.

Музеј Аушвиц-Биркенау објашњава да се та зона односила на појас око зидина Аушвица који су контролисале нацистичке СС јединице.

„Из тог краја, Немци су насилно протерали око 9.000 људи да би спречили контакт логораша са спољним светом и осигурали да нема сведока њихових злочина", наводи музеј.

'Рупе за камере'

Изворна кућа и даље постоји и у њој живи породица.

Али, сада није довољно „нова" да би изгледала уверљиво за дом породице Хес током Другог светског рата.

„Поприлично смо се спријатељили са породицом која у њој живи", открива Оди, који их је посетио шест пута током истраживања за филм.

Око 200 метара даље од ове куће успео је да пронађе запуштени објекат за потребе филма.

После четири и по месеца малтерисања, украшавања и набавке намештаја и биљака, требало је да угради фиксне камере.

„Само сам избројао колико рупа треба да направим", каже он.

Глејзер закључује да његов филм „даје увид у мрачне способности људи" и да је и данас актуелан.

„Мислим да је у овом филму приказано оно што као људска бића радимо једни другима", каже он.

„Друге видимо као мање вредне од себе, другачије од нас.

„Некако, корак по корак, то води у зверство.

„Ради се о урођеном насиљу у нама и о томе како да га превазиђемо".

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]