Дан сећања на жртве Холокауста: Са перона 21, возом из Милана у Аушвиц

Шкрипа точкића кофера, жамор, ужурбани кораци путника, а са разгласа железничке станице у Милану чује се: „Воз за Рим полази за 10 минута са перона 3".

Са једног перона ове велелепне станице, возови не одлазе. Некада јесу. Одвозили су људе у смрт.

„Путовање је трајало данима и било је ужасно хладно.

„Сећам се да је било много људи у возу и да није било места. Отац ме је држао у рукама", прича за ББЦ на српском Лилијана Сегре, италијанска сенаторка и једна од 22 преживелих које су италијански фашисти 30. јануара 1944. године укрцали у један од вагона који их је одвезао у логор Аушвиц.

Лилијана Сегре је тада имала 13 година, а осим њеног оца Алберта, возом је одведено још 600 људи, међу којима и њена двојица стричева.

Она је једно од 25 деце које је преживело у злогласном логору на данашњој територији Пољске. Из Милана одведено је укупно 766 деце.

Перон 21 дуго година је био заборављено место, а данас је Меморијални центар.

Али недалеко од овог злокобног места, већ четири деценије ради ресторан посвећен фашистичком диктатору Бениту Мусолинију, човеку који је људе слао у смрт.

„Оца су ми одмах убили" - прича Лилијане Сегре

Лилијана Сегре данас има 93 године и угледна је италијанска сенаторка.

На помен приче о Аушвицу, очи јој се заледе.

„Када смо стигли, истетовирали су ми број 75190. Радила сам у фабрици где се правила муниција.

„Мог оца су одмах убили", прича Сегре за ББЦ на српском.

Ова витална жена сваке године посети меморијални центар у Милану.

Док разговара са младима који ту долазе, на њеном лицу сe примећује да је срећна што нове генерације желе да знају шта се догодило у логору Аушвиц.

Пре него што су она, њен отац и стричеви пребачени у Аушвиц, покушали су да побегну у Швајцарску, у децембру 1943. године.

Међутим, полиција их је ухватила и одвела у затвор Сан Виторе у Милану, у којем су били 40 дана.

Онда су их једне ноћи довели на железничку станицу и, у транспортним вагонима, намењеним за превоз робе и животиња, пребацили у Аушвиц.

Од 6. децембра 1943. до 30. јануара 1944, Јевреје су доводили ноћу на станицу, током трајања полицијског часа.

Више од 800 људи депортовано је одатле у Аушвиц, од којих се спасило само 22.

Међу њима и Лилијана Сегре.

Пре него што су почеле депортације, из главне поште, која се налази преко пута миланске железничке станице, сваке вечери би на перон 21 долазио комби са робом, која би се потом утоваривала у воз.

„Тај комби се користио за транспорт Јевреја.

„Долазио би по њих ноћу у затвор Сан Виторе и одвозио би их на станицу", каже Талија Бидуза, директорка едукативних програма Меморијалног центра Шоа, за ББЦ на српском.

Деценијама после рата, перон 21 био је готово заборављено место и запуштено место.

Данас посетиоци могу да уђу у вагоне воза у којима су Јевреје превозили до логора јер је меморијални центар отворен је 2013. године.

„У вагон воза у којем је било место за седам коња, стало би око седамдесет људи", каже ми Дебора Гресани, запослена у Меморијалном центру.

У вагонима ни данас нема седишта, нити клупа за седење.

Нема ниједног прозора, осим отвора изнад врата са решеткама, кроз који би улазио ваздух.

На зидовима овог застрашујућег места пројектују се имена свих страдалих мушкараца, жена и деце који су идентификовани - њих 605.

Железничка станица, велелепно здање, саграђена је у време владавине Мусолинија.

Улизе Стакини, славни архитекта тог времена, употребио је бели мермер за градњу, као престижни материјал који се користио током диктаторског режима, а симболише моћ.

Када је отворена 1931. године, возови са 24 перона возили су у многе италијанске и европске градове.

Са једног перона, кретао је воз за нацистички логор Аушвиц.

„Тек почетком 1990-их, невладина организација Свети Еђидио покренула је иницијативу за отварање меморијалног центра", каже Гресани за ББЦ на српском.

„Данас је ово место сећања, али и едукативни центар који посећују ђаци и студенти."

'Индиферентност је исто што и саучесништво'

Милански уметник Александар Паломбо је почетком 2023. године на једном од зидова железничке станице у Милану нацртао два мурала, претворивши породицу Симпсон из истоимене популарне анимиране серије у јеврејску породицу током Другог светског рата.

На једном муралу су Хомер, Марџ и њихова деца док чекају ред за улазак у воз за Аушвиц.

На њиховим капутима закачене су жуте звезде које су Јевреји морали да носе у доба фашизма и нацизма.

На другом цртежу је била представљена петочлана породица у логорашким униформама, видно измучена, тужних и уплашених лица.

Међутим, тај мурал је уништен месецима након што је нацртан.

Уметник је потом изјавио да тај антисемистички чин наглашава опасност од равнодушности, заборава, али и мржње и расизма.

На улазу у Меморијални центар Шоа великим словима пише „Индиференца" (Равнодушност).

Ту реч изабрала је и сенаторка Сегре, која је живот посветила едукацији младих о страхотама из Аушвица.

„Равнодушност је чак опаснија од насиља. Јер када сте нападнути, знате од кога треба да се браните.

„Нема ништа страшније него када људи окрећу главу над злом чији су сведоци", каже Сегре.

Погледајте видео: Сведочење Ивања Ивањија о Аушвицу

Станицама зла до геноцида

Реч геноцид је први пут употребио пољски судија Рафаел Лемкин у књизи Владавина Сила осовине у окупираној Европи из 1944. године.

У нацистичком логору страдало је 49 чланова његове фамилије, као и његови родитељи.

Он је једини преживео.

Та реч деценијама се односила на геноцид који је почињен над Јеврејима.

„Од када су Уједињене нације донеле Резолуцију о дану сећања на Холокауст 2005. године, од тада геноцид почиње да има шири контекст", каже Габрије Нисим, председник фондације Гариво из Милана и оснивач паркова праведника широм света.

„Током Другог светског рата, убијено је 35 милиона људи, од чега шест милиона Јевреја. Дакле, Холокауст није само проблем Јевреја, већ проблем читавог човечанства", додаје он за ББЦ на српском.

Истиче да се „често заборавља одговорност земаља које су биле сараднице у том злочину, попут Италије, Пољске или некадашње Независне државе Хрватске".

Додаје да, када је реч о геноциду, увек се осврћемо на његову последњу фазу, заправо на истребљење, док се ретко обазиремо на чињеницу да сваки злочин има развојни пут.

„Кад говоримо о генерисању зла које води ка геноциду, можемо да замислимо станице зла, попут Перона 21.

„Као појединци, увек можемо да зауставимо зло, као контролори који усмеравају путнике у возу који иде у погрешном правцу."

Фашизам у Италији је и даље жив

Није мали број Италијана који и данас сматрају да је фашистички диктатор Бенито Мусолини, кога су звали Дуће, урадио много доброг за Италију.

Пре неколико година, уочи 74. годишњице ослобођења Италије у Другом светском рату, на миланском тргу Лорето био је постављен транспарент на којем је писало: „Слава Мусолинију".

Управо на том месту је најпре било изложено Мусолонијево тело након што су га убили италијански партизани, а потом обешено да виси наглавачке.

У близини тог трга, већ 40 година постоји ресторан „Код Оскара", који велича и слави лик Бенита Мусолинија.

Време је ручка, ресторан је пун, али нас чека празан сто који сам резервисала за моју пријатељицу и мене.

На зиду видим слику детета, заправо бебе, која на глави има фашистичку капу „фез".

Црна капа била је део званичне униформе полиције у доба фашизма, а коју су носили и омладинци фашистичке партије, такозвани Балила.

Поред ове фотографије, на истом зиду је још много других слика, различити пропагандни материјали, ордење и симболи.

Читам један од цитата немачког генерала Ервина Ромела како је „немачки војник задивио свет, док је италијански војник задивио немачког".

На манифесту поред пише да „Италија припада само Италијанима", а ту је и Мусолинијев цитат: „Боље је живети један дан као лав, него сто дана као овца".

На полици су поређане флаше вина са етикетама на којима је Мусолинијев лик у различитим униформама - од војника до врховног вође.

Преко пута нашег стола седи заљубљени пар, док су за столом поред неколико мушкараца и једна жена.

На њиховом столу стоји флаша вина са Мусолинијевим ликом, а на лицима им не видим никакву нелагодност због амбијента у којем се налазе.

Већина осталих гостију су странци који задовољно једу.

Порције су огромне, а цене приступачне.

Марија Ребуги, ћерка власника овог ресторана, каже да је „Оскар" миланска институција - и у добром и у лошем контексту.

„Ресторан је отворен 1981. године. Тада је ово била пицерија и истина је да су овде долазили људи који су гајили неку врсту носталгије за Мусолинијем", каже она за ББЦ на српском.

„Мој отац је био у италијанској војсци, као припадник пука Фолгоре који је био повезан са фашистичким покретом.

„Када је напустио војску, отворио је ресторан. Често сам чула од њега када каже гостима да је његов ресторан аполитичан."

Каже и да се у ресторану, који је заправо породични бизнис, јер ту раде и њени сестра и брат и мајка, гости осећају „као код куће".

„Као и у свакој кући, људи се или слажу или се не слажу", додаје Ребуги.

„Овде долазе они који подржавају и десну и леву политику, неки гости и не примете где се налазе, али знају да се код нас једе најбоља паста карбонара у граду."

Од 1952. године, у Италији на снази закон назван по тадашњем министру унутрашњих послова Марију Шелби, а који забрањује фашистичке партије, као и сваки покрет који би уздизао ту идеологију.

Међутим, због две потоње пресуде Уставног суда, закон се готово и не примењује.

Да је фашизам и данас дубоко укорењен у Италији, показују и два датума.

Сваког 30. априла, на дан смрти Бенита Мусонија, у његовом родном месту Предапију окупе се фашистички следбеници.

Сваког 7. јануара у главном граду Риму се већ 46 година обележава смрт тројице неофашиста.

Ове године је њима у част стотине људи је фашистички салутирало подизањем рука у ваздух, а десничарска влада Ђорђе Мелони одлучила је да о томе - ћути.

Ко је био Бенито Мусолини?

Мусолинијева Национална фашистичка странка дошла је на власт у Италији после Првог светског рата, а подржале су је оружане групе - црнокошуљаши - који су застрашивали противнике.

Фашисти су преузели власт у Италији раних двадесетих, разоривши демократске институције, а Мусолини је постао италијански диктатор 1925.

Подржавао је диктатора, генерала Франсиска Франка, у Шпанском грађанском рату и пружио подршку Адолфу Хитлеру у Другом светском рату.

Мусолини је усвојио неке од Хитлерових политика, посебно законе из 1938. који су Јеврејима одузели сва грађанска права.

У Холокаусту је убијено или умрло више од 7.500 италијанских Јевреја.

Мусолини је погубљен 25. априла 1945. године, након што су га заробили италијански партизани.

Неколико дана касније, тела Мусолинија и других погубљених фашиста истоварена су на миланском тргу Лорето, касније преименованог у Трг петнаест мученика, у част 15 италијанских партизана који су тамо били погубљени.

Лешеви Мусолинија и фашиста су потом били окачени да висе наглавачке, а људи су их гађали каменицама.

„Децу треба да водимо у мигрантске кампове"

Међународни дан сећања на жртве Холокауста обележава се сваког 27. јануара.

Тог дана, хиљаде ђака и студената из целе Италије посети Меморијални центар на железничкој станици у Милану.

Ана Фоа, професорка историје на факултету Сапијенца у Риму, сматра да Дан сећања на жртве Холокауста треба да буде пре свега усмерен ка младим генерација, али на прави начин.

„Често се дешава да наставници и професори немају довољна знања да на адекватан начин испричају страхоте из Другог светског рата", каже она за ББЦ на српском.

Објашњава да је проблем што се ученицима и ђацима историја препричава половично.

Дан сећања треба да послужи да освести нове генерације не само о злочинима над Јеврејима, већ о злочинима широм света, о насиљу, дискриминацији и мржњи.

„Треба да им приближити прошлост тако што ћемо их учити о данашњим проблемима", каже Фоа.

Један од највећих проблема данашње Италије јесте мигрантска криза, односно прилив великог броја људи из Африке.

Број мигранта у овој земљи готово је удвостручен 2023. у односу на годину раније.

Више од 150.000 мигранта стигло је из Африке на италијанско острво Лампедуза, али многи не стигну до обала континенталне Италије - заувек их узме море.

Укупан капацитет у око 5.000 центара за прихват миграната, колико их има у Италији је око 80.000 места, али је тај број вишеструко надмашен.

Често су ови центри пренатрпани и услови за боравак су тешки, те нису далеко од оних од боравка у неком затвору.

На то указује Ана Фоа.

„Овај дан треба да буде пример за злочине који не би смели никада више да се понове и зато ђаке треба да водимо у центре у којима су смештени мигранти", каже Фоа.

Погледајте видео: Жена која је преживела Холокауст и опростила нацистима

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]