Судан: ББЦ на првој линији фронта рата „скривеног од света“ - глад, убијања и силовања

Људи захваћени суданским грађанским ратом говорили су за ББЦ о силовањима, етничком насиљу и уличним погубљењима.

Наши новинари су успели да стигну до прве линије фронта надомак главног града Картума.

Високи званичник Уједињених нација описао је овај сукоб као „скривени рат" који је земљу увукао у „једну од најгорих хуманитарних ноћних мора у скоријој историји", док други упозоравају да би он могао да изазове највећу кризу глади на свету.

Владају страхови да би у Дарфуру, на западу земље, могло да се понови оно што су САД пре 20 година назвале геноцидом.

УПОЗОРЕЊЕ: Овај чланак садржи описе физичког и сексуалног насиља.

Као ниоткуда, огромна експлозија потреса главну улицу у Омдурману.

Људи вриште и трче у свим правцима вичући: „Склањајте се, склањајте се, биће још једна."

Густи дим се надвија над свим.

Неколико тренутака пре, оронулом улицом шеткали су пешаци, купујући пиринач, хлеб и поврће у продавницама, које су се тек однедавно поново отвориле.

Средином фебруара, суданска војска је поново заузела град, један од три дуж реке Нил који чине суданску ширу престоницу Картум.

Цивили су сада почели да се враћају, али минобацачке гранате, попут оне која је слетела насред ове главне улице, и даље свакодневно падају.

За међународне медије, добијање приступа извештавању о грађанском рату који је избио у априлу прошле године је тешко, али је ББЦ успео да се пробије до прве линије фронта.

Затекли смо како се некада живахно срце Омдурмана претворило у ретко насељену пустару.

Сурова борба за превласт између званичне војске земље и њеног бившег савезника, паравојне формације Рапидне снаге подршке (РСФ), однела је животе најмање 14.000 људи широм земље, а вероватно и много више.

Скоро годину дана, војска и РСФ су се борили за Картум и оближње градове.

РСФ су преузеле контролу над областима јужно од града, као и огромне делове Дарфура, који је био у превирању годинама са насиљем које је избијало између његових разних афричких и арапских заједница.

Жене које су побегле из Дарфура у суседни Чад говориле су за ББЦ како су их припадници паравојске више пута силовали.

Мушкарци у камповима су нам испричали да су успели да побегну од уличних погубљења и отмица.

Ушанчен на првој линији фронта са војском у Омдурману, ББЦ-јев тим су пажљиво контролисали на сваком кораку.

Имали смо човека задуженог за нас, који је све време био са нама и није дозвољавао да снимамо војне активности.

Војска страхује да ће процурети информације о њеним активностима.

Кад је наш камерман почео да снима последице експлозије минобацачке гранате, наоружани људи у цивилу су га опколили, док му један од њих уперио пиштољ у главу.

Испоставило се да су они из војне обавештајне службе, али то је знак колико је напетост висока.

Упркос скорашњем напредовању војске у Омдурману, и даље можемо да чујемо размену ватре како с времена на време одјекује крајем.

Део линије фронта протеже се дуж Нила, који одваја Картум на источној страни од Омдурмана, који се налази западно од реке.

Војска нам каже да су снајперисти РСФ-а размештени по стамбеним зградама преко пута реке од положаја суданске војске на тешко оштећеној згради парламента.

Стара пијаца у Омдурману, некада живахна и препуна мештана и посетилаца, сада је у рушевинама, њене радње опустошене пљачком.

Већина возила на путевима је војна.

Више од три милиона људи побегло је из државе Картум у последњих 11 месеци, али неки становници Омдурмана су одбили да оду.

Већина које срећемо су старији људи.

На мање од километра од фронта, Мухтар Ал Бадри Мохидин, хода уз помоћ штапа близу џамије са оштећеним минаретом.

Отворени простор преко пута је прекривен приручним гробовима - грубим хумкама обележеним разбијеним циглама, даскама и комадима бетона.

„Овде има 150 људи. Знао сам многе од њих, Мухамеда, Абулаха… Џалала", каже он, заставши на дуги тренутак пре једног имена, доктора Јусефа Ал Хабра, славног професора арапске књижевности.

„Само сам ја остао", додаје он.

Суданска војска је критикована због жестоког бомбардовања из ваздуха, чак и по цивилним областима у којима се крију борци РСФ-а, мада она тврди да предузима „неопходне мере предострожности" да би заштитила цивиле.

Људи овде окривљују обе стране за разарање у престоници и око ње.

Али многи оптужују РСФ за пљачку и нападе у време док је контролисала ову област.

„Очистили су куће од све имовине, крали су кола, телевизоре, премлаћивали старце, чак и жене", каже нам становник Мухамед Абдел Муталиб.

„Људи су умирали од глади, извлачио сам неке од њих из њихових кућа да тела не би трулила изнутра", додаје он.

Он каже да је „нашироко познато" да су жене биле силоване у властитим домовима и испипаване током безбедносних контрола.

Афаф Мухамед Салем, у касним педесетим, живела је са браћом у Картуму кад је избио рат.

Она каже да се преселила преко реке у Омдурман када су их напали борци РСФ-а, за које каже да су опљачкали њихову кућу и упуцали њеног брата у ногу.

„Премлаћивали су жене и старце и претили невиним девојчицама", каже она.

У прикривеном наговештају сексуалног насиља, које је табу тема у Судану, она додаје: „Повреда части је штетнија од отимања новца."

'Оружје освете'

Жртве силовања могу да суоче са доживотном осудом и маргинализовањем властитих породица и заједница.

Многи људи у Омдурману нису желели да говоре о томе.

Али више од 1.000 километара западно, у пространим камповима преко границе у Чаду, пуки број сведочанстава о сексуалном насиљу приморава на нови, суморни ниво отворености.

Амина, чије име смо изменили да бисмо јој заштитили идентитет, дошла је до привремене клинике коју води добротворна организација Лекари без граница, тражећи да абортира.

Она нас поздравља не дижући поглед.

Ова 19-годишњакиња, која је побегла из Дарфура у Судану, сазнала је да је трудна тек претходног дана.

Очајнички се нада да њена породица никад за то неће сазнати.

„Нисам удата и била сам девица", говори Амина у испрекиданим реченицама.

У новембру су је ухватили припадници паравојске, заједно са тетком и рођацима, док су бежали из родног града Ардамате у оближњи град Генеина, прича нам она.

„Остали су побегли, али мене су задржали читав дан.

„Била су двојица, а један ме је силовао више пута пре него што сам успела да побегнем", каже она.

Све већа доминација РСФ-а у Дарфуру, уз подршку удружених арапских паравојски, са собом је донела талас етнички мотивисаних напада на црначку афричку популацију, нарочито етничку групу Масалита.

Аминина прича је само једна од многих сведочанстава о нападима на цивиле који су се одиграли 4. новембра кад су РСФ и њени савезници заузели судански војни гарнизон у Арадамати.

То је уследило после насиља с почетка године.

Скорашњи извештај УН-а у који је ББЦ имао увид каже да је од априла у овим областима убијено више од 10.000 људи.

УН су документовале око 120 жртава сексуалног насиља у склопу оружаног сукоба широм земље, за шта каже да је „многоструко умањена слика реалног стања".

Оне кажу да су за више од 80 одсто напада, према извештајима, одговорни људи у униформи РСФ-а и наоружани људи повезани са овом групом.

Засебно, било је неких извештаја о сексуалним нападима и суданске војске.

Надомак истог кампа, који је у пограничном граду Адре, тридесетак жена и девојака састаје се у колиби у подне.

Ружичасти и плави балони висе на узици изнад њихових глава, заједно са руком исписаним порукама.

„Силовање није судбина; то је пракса која се може зауставити", гласи једна.

Сузе теку у потоцима док жене говоре о властитим искуствима и физичког и сексуалног насиља.

Марјаму (није јој право име) каже да су је силовали наоружани људи који су носили покривала за главу налик турбанима типичним за арапске борце у крају, у новембру у њеној властитој кући у Генеини.

Имала је потешкоћа у ходању после тога, каже она, јецајући док описује бекство: „Људи су бежали, али ми нисмо могли зато што моја бака не може да трчи. Ја сам такође крварила."

Захра Камис, социјална радница која је и сама избеглица, води ову групу.

И Амина и Марјаму су пореклом из црначких афричких заједница, а Камис каже да су ове, нарочито етничка група Масалит, посебно на мети у Дарфуру.

Током рата у Дарфуру од пре 20 година, арапску паравојску по имену Џанџавид, из које корене вуче РСФ, мобилисао је председник Омара Ал Башира да угуши побуну неарапских етничких група.

УН каже да је убијено 300.000 људи, а силовање је било нашироко коришћено за терорисање црначких афричких заједница и да би се натерале у бекство.

Неки лидери Џанџавида и Башир оптужени су пред Међународним кривичним судом за геноцид и злочине против човечности.

Они су негирали оптужбе и нико није осуђен.

Камис верује да се у овом сукобу силовање користи „као оружје освете".

„Они то раде женама зато што силовање оставља трага на друштву и породици", додаје она.

У ретком увиду у ставове који мотивишу насиље над женама, један члан РСФ-а који себе описује као „теренског команданта" објавио је у новембру видео снимак на друштвеним мрежама.

„Ако вам силујемо ћерку или девојку, то је око за око. Ово је наша земља, и то је наше право и ми смо га искористили", каже он на снимку, који је сада обрисан.

У одговору на ББЦ-јева питања о силовањима и другим нападима, РСФ је рекао да суданска војна обавештајна служба „регрутује људе да носе одећу РСФ-а и чине злочине над цивилима како би могло да се каже да РСФ чине злочине, сексуалне нападе и етничко чишћење".

„Можда су један или два инцидента починили борци РСФ-а и они су позвани на одговорност", каже за ББЦ Омран Абдулах Хасан из саветодавне канцеларије лидера РСФ-а.

Прошле године су РСФ рекле да ће покренути процес истраге наводних кршења људских права од њених снага, али УН каже да никакви други детаљи нису обелодањени.

'Ако сте Масалит, убиће вас'

У другом склоништу у истом кампу, Ахматове руке се тресу док држи телефон, гледајући снимак, који је верификовао ББЦ, на ком је пет ненаоружаних људи постројено на улици у Ардамати у новембру.

„Сад ћу их докрајчити", виче глас на суданском арапском, пре него што мушкарци падају покошени рафалом из јуришне пушке из непосредне близине.

„Ово је Амир, а ово је Абас…", каже Ахмат, док му се суза слива низ образ.

Ово је први пут да је овај 30-годишњак, чије смо име изменили, видео снимак тренутка кад је упуцан.

Снимак је начинио један од наоружаних људи 5. новембра - дан пошто су РСФ заузеле гарнизон - и поставио га на интернет.

Ахмат каже да су његов рођак Амир и његов пријатељ Абас преминули на лицу места, али да су он и друга двојица преживели.

Крупан ожиљак на његовим леђима обележава излазну рану где је метак прошао кроз његово раме.

Он каже да је пре рата био учитељ и да су сва петорица били цивили.

„Лежали смо правећи се да смо мртви.

„Сећам се да сам се молио. Мислио сам да је то крај", каже он.

Ахмат каже да су га припадници РСФ и њихови савезници отели близу његове куће.

На снимку се виде мушкарци обучени у стилу типичном за ове снаге.

Друга двојица мушкараца су детаљно описала ББЦ-ју како су отета и како су их ранили наоружани мушкарци за које верују да су повезани са РСФ-ом током истог периода у Ардамати.

Један од њих, 55-годишњи Јусуф Абдалах, рекао нам је да је успео да побегне пошто су га наоружани људи држали заробљеног.

Он каже да их је видео како убијају једну мајку и њену новорођену бебу.

„Питали су нас да ли смо из заједница Масалита, а ако јесмо, аутоматски ће вас убити", додао је он.

Судан је ушао у нов период нестабилности 2019. године, кад су улични протести и војни пуч окончали скоро три деценије Баширове владавине.

Успостављена је заједничка војно-цивилна влада, али је она свргнута у још једном војном пучу војске и РСФ-а у октобру 2021. године.

Међутим, два савезника су се посвађала око предложеног корака ка цивилној владавини - и како би РСФ требало да буду интегрисане у редовне војне снаге.

У априлу прошле године, РСФ су поново разместиле чланове широм земље, суданска војска је тај потез доживела као претњу, и избило је насиље, пошто ниједна страна није желела да се одрекне уносних привилегија владавине.

'На ивици глади'

Скоро годину дана касније, агенције за помоћ упозоравају да се хуманитарна ситуација отрже контроли, а агенција за децу УН-а Уницеф каже да су неке заједнице на ивици глади.

Трогодишња Манасек је једна од стотине хиљада деце која већ пате од тешке неухрањености.

Она нема снаге да хода и једва може да држи главу усправно.

Њена мајка Икрам је држи у загрљају у Уницефовој болници у Порт Судану, граду на Црвеном мору где је уточиште потражило хиљаде људи у бекству од борби у Картуму - и где се такође преселила већина владиних институција и хуманитарних организација.

Она не зна да ли Манасек има неку хроничну болест, а не може да плати медицинске претраге да би се то сазнало.

„Изгубили смо наше животе, изгубили смо наше послове", каже она, објаснивши да је њен муж отишао у северни Судан да тражи земљораднички посао и како су цене хране скочиле ван њиховог домашаја.

Погнула је главу док брише сузе, не могавши даље да прича.

Посећујемо школу у Порт Судану.

Учионице у којима су некада учили ђаци сада су претрпане очајним породицама.

Поток отпадних вода тече уз ивицу дворишта у ком се деца играју поред хрпи смећа.

Речено нам је да је овде петоро људи умрло од колере.

Зубаида Амар Мухамед, мајка осморо деце, кашље док нам прича да има леукемију и да је у боловима од априла, кад јој је понестало лекова.

Није могла више да долази до њих кад је избио рат и породица је побегла из картумске области.

Њен муж се пријавио да се бори у суданској војсци и није се чула са њим два месеца.

Њена мајка, бака и троје деце не могу да учине ништа док гледају како јој се здравље погоршава.

У Порт Судану смо такође срели групу коптских хришћана који су побегли из престонице, да би се склонили од претњи и напада РСФ-а, и ваздушних напада војске.

„Ваздухопловне снаге у Картуму су нас уништиле", прича једна од њих, Сара Елијас.

Она каже да је у ваздушном нападу погинуо њен муж, а да је други погодио кућу њихових комшија, убивши деветоро људи, док је војска гађала борце РСФ-а који су се крили у стамбеним областима и црквама.

САД тврде да су обе стране чиниле ратне злочине, а да су РСФ и њене уједињене савезничке паравојске такође чиниле злочине против човечности и етничко чишћење.

Обе стране негирају те оптужбе.

Једанаест месеци од почетка рата, мало је знакова воље на било којој страни да се окончају борбе.

Већина која је могла побегла је из земље и док се сукоб, глад и болести настављају, многи овдашњи људи се питају шта ће остати за било коју страну над чим ће моћи да прогласи победу.

Додатно извештавање: Питер Бол и Мухамед Ибрахим, верификација: Питер Мваи

Погледајте и ову причу из Судана

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]