Роалд Дал: Треба ли мењати класике дечије књижевности у складу са новим временима

Сер Салман Ружди је изнео мишљење. Британски премијер Риши Сунак се такође укључио у дебату. У Њујорк тајмсу објављен је чланак у коме су представљене предности и мане тог потеза. Стивен Спилберг је понудио своје виђење. Деловало је као да се и краљица осврнула на то.

Када је дневни лист Телеграф почетком ове године објавио да је више стотина измена унето у оригинални текст дечијих романа Роалда Дала у њиховим последњим издањима, ова вест је изазвала велику пометњу.

Новинари овог листа сазнали су да су у књигама као што су Чарли и фабрика чоколаде, Вештице, Матилда и многим другим насловима, речи које се односе на тежину, висину, ментално здравље, род и боју коже уклоњене. Неке од тих промена деловале су потпуно збуњујуће.

На пример: „Бео си као креч!" у роману БДЏ је сада постало „Непомичан си као статуа!", а БДЏ не може да носи „црну" одору.

„Момци облаци" из Џејмса и џиновске брескве постали су „Људи облаци".

„Тетка Гњецика, она дебела, саплела се на кутију" у истом роману гласи „Тетка Гњецика саплела се на кутију".

Заправо реч „дебео" била је избачена из сваке књиге.

А реченице, које није написао Дал, убачене су.

У Вештицама, навођење чињенице да су вештице ћелаве и да носе перике, сада прати нова реченица: „Постоји много других разлога зашто би жене носиле перике и ту нема ничег погрешног."

Рушди је описао ове измене као „апсурдну цензуру".

Портпарол британског премијера је рекао: „Важно је да књижевна дела, дела из области фикције, буду сачувана онако како су написана и да нису улепшавана"

У тексту за Њујорк Тајмс, Сузен Јосел, директорка организације посвећене слободи говора ПЕН Америка, каже: „Ако желите да размислите мало о преседану који успостављате и шта ће он значити, шта би се десило ако би се неко другачијих ставова или идеологије прихватио оловке и кренуо да прецртава."

Упитан о изменама, редитељ Стивен Спилберг је одговорио: „Мени је то скрнављење. То је наша историја, то је наше културно наслеђе. Не верујем у цензуру у том смислу."

А током пријема за писце у Клеренс Хаусу, чак и краљица Камила је критиковала ове промене.

„Молим вас да останете верни свом позиву, да вас не поколебају они који желе да угрозе слободу изражавања или наметну границе вашој машти," рекла је она.

Иако Далова репутација није оно што је некада била - његова породица се извинила после његове смрти за антисемитске коментаре које је изнео - створио се широки консензус да је ово први корак ка књижевном беспућу, којим доминирају испразни, досадни текстови, настали по истом калупу.

Измене попут ових, неки сматрају, спутавају идеју да књижевност треба да изазове или провоцира читаоца.

Ако би у сваком тексту биле уклоњене ствари које би можда некога увредиле, не би пуно тога преостало.

На крају крајева, чак и роман Мориса Сендака Тамо где су дивље ствари, који је избио на прво место у недавном избору најбољих дечијих књига ББЦ Културе, наишао је на извесна противљења пре објављивања, јер су неки сматрали да ова књига може да уплаши осетљиву децу.

Међутим, новинар и аутор Сем Лит, који тренутно пише књигу Уклета шума - историја дечије књижевности (The Haunted Wood - history of children's literature) указује да ревизије текста дечијих књига нису новост.

Књига Прича доктора Дулитла, Хјуа Лофтинга из 1920. је измењена како би се уклонио заплет у коме црни лик жели да постане белац.

Роман Памеле Траверс Мери Попинс (1934), која се налази на 51. месту листе редакције ББЦ Културе) два пута је ревидиран, како би ауторка уклонила етничке стереотипе.

Крајем шездесетих, сам Дал је пристао да „од-поцрни" (то су његове речи) Умпа Лупме у његовом роману Чарли и фабрика чоколаде (18. место на листи).

„Позиција културних ратника да су то 'све ствари које ради воук Штази' је будалаштина, јер дечије приче могу да издрже свашта," Лит је изјавио за ББЦ Културу.

„Не ради се о томе да влада и неке злокобне организације уклањају оригинална дела Роалда Дала из библиотека. Свака особа која жели да проучава његову књижевност и жели да разуме шта се налази у оригиналном тексту, може да оде и потражи шта стоји у архиви. Мислим да је проблем, барем за мене, са изменама Далових романа, што је направљена потпуна брљотина. Не ради се о томе да су текстови свети и да ће уклањање једне речи уништити књижевну вредност приче, већ да су они то урадили на веома, веома лош начин. Проблем је што тренутно књижевности за децу и младе се апсолутно налази у центру дебате о култури отказивања."

„Штетни стереотипи"

Сигурно је да писци су веома опрезни да се не истичу.

Редакција ББЦ Културе контактирала је пет познатих аутора књижевности за децу да би им затражила коментар на ову тему.

Њих четворо нису хтели да учествују, а једна особа уопште није одговорила.

Аманда Крег пише романе и критике дечијих књига и промовише дечију књижевност.

„Аутори дечије књижевности су веома, веома уплашени и забринути, јер не желе да узнемире читаоце," рекла је она за ББЦ Културу.

„Мислим да су већ дуже време апсолутно преплашени да не увреде некога."

„Кад је у питању историјски текст, аутора који је мртав, чак и да је увредљив, а многе дечије књиге садрже увредљиве делове, мислим да морамо да га оставимо таквим какав јесте, јер у супротном лажемо о прошлости, а ја сам против цензуре прошлости."

Букселер (Bookseller) је магазин британске издавачке индустрије.

Керолајн Карпентер уредница за дечију књижевност у овом магазину, изјавила је за ББЦ Културу: „Контроверза у вези с овом темом везана је за класичне текстове, које људи и даље пуно читају и многи осећају носталгију за тим књигама. Такође, тиме се постављају тешка питања у вези с тим које промене су одговарајуће када је аутор мртав и не може да их одобри. На пример, нисам сигурна да ли су људи исто овако реаговали када је мењана књига Дејвида Валијамса (издавачка кућа Харпер Колинс је уклонила причу из Валијамсове збирке Најгора деца на свету, пошто су аутора критиковали да користи „штетне стереотипе" у збирци Најгора деца на свету у опису кинеског дечака.)

„Мислим у случају савремене дечије књижевности то се ради пре штампања књиге, често уз помоћ такозваног 'осетљивог читаоца', који проверава да ли нешто може бити увредљиво за читаоце, што такође може бити контроверзно. То може да делује као другачији проблем, али заправо бави се истим стварима."

Пафин, британски издавач Далових књига, ангажовао је осетљиве читаоце из констултантске куће Инклузив мајндс (Inclusive Minds) да предложе измене.

Магазин Букселер описује осетљиве читаоце као „читаоце из специфичних средина или оне чија јединствена животна искуства их чине погодним да читају рукописе и сугеришу промене проблематичних и штетних репрезентација."

Ако на пример, аутор описује лик који припада религији или култури, која је другачија од његове, осетљиви читалац проверава да ли постоји нека увреда. Употреба ових читалаца започета је у Сједињеним Државама, где се то много чешће ради него у Великој Британији.

'Негодовање'

У Америци је међутим дошло до негодовања због измена у тексту Роалда Дала, па је његов амерички издавач рекао да не постоје планови за сличне измене у америчким издањима Далових књига.

Ема Кантор је заменица уредника за дечију књижевност у магазину Паблишерс викли (Publishers Weekly), посвећеном овој области у САД.

Она каже да такве измене не задиру суштински у текст.

„Чини ми се да су измене углавном ситне, да се уносе због јасноће текста. Један од примера књиге објављене у прошлости где су унете ове неприметне измене је Боже, дал' си ту? Ја сам, Маргарет ауторке Џуди Блум. У оригиналном тексту спомињу се улошци који су имали појасеве, а који се више не користе. Почевши с краја деведесетих, у каснијим издањима спомињу се самолепљиви улошци, како би се спречило збуњивање млађих читалаца. Неки од читалаца, који су одрасли уз ову књигу, били су разочарани што се тај ретро осећај изгубио, али иначе нису били претерано узнемирени."

Ова дебата ће се сигурно наставити, јер како ствари стоје измене класика ће такође бити у будућности, иако после жестоких сукоба у вези са изменама у књигама Роалда Дала, издавачка кућа Пафин је најавила да ће његове књиге бити објављене и у нецензурисаној верзији, да би читаоци могли само да одлуче коју верзију желе да читају.

Кантор предлаже једну алтернативу томе. „Поновна издања класика понекад имају додата упутства, што је алтернатива изменама у тексту," она каже.

„Мислим да је увод сјајан (и најмање могуће инвазиван) алат за додавање контекста старијим текстовима, не с намером да га читају млади читаоци, већ учитељи, библиотекари, родитељи и старатељи деце, који им нуде књиге или им читају књиге наглас. Поред, пружања дубљег разумевања књиге и времена у коме је књига написана, ови уводи могу да покрену важне разговоре о књигама, без мењања речи аутора."

Овде је корисно подсетити да није само дечија књижевност предмет оваквих измена.

Недавно су увредљива спомињања ликова уклоњена из књига Агате Кристи и Ијана Флеминга.

А таква пракса није уопште нова.

Чарлса Дикенса је дубоко дирнула критика повређеног читаоца Јеврејина због описа злобног Фејгина, да је зауставио поновно штампање Оливера Твиста у сред тог процеса и уклонио описе Фејгина као „Јеврејина".

Делује као да је љубазни јеврејски лик Господина Рија у књизи Наш заједнички пријатељ, Дикенсовој последњој завршеној књизи, послужио као нека врста искупљења.

Наравно и сама реч „бодлеризација", која се у последње време често користи, потиче од превише приљежног осетљивог читача из 19. века Томаса Бодлера, који је мењао Шекспирове стихове како би, између осталог, уклонио сексуалне алзије.

Ако Бард може да издржи измене текста, онда то може свако.

Погледајте видео: Деца, књиге и Србија: Песник Љубивоје Ршумовић саветује младе родитеље - „не будите досадни"

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]