Битлси: Изложба раније необјављених фотографија Пола Макартнија

Током шездесетих година прошлог века букнула је омладинска култура, изнедривши поп музику, кратке сукње и распомамљенe фанове.

У односу на друге сведоке, један је био у епицентру тих дешавања.

„Одједном је огромна пажња била усмерена ка нама, стварајући слику коју ћу памтити до краја живота", присећа се он.

Сер Пол Макартни је често био средишња фигура неких од најкарактеристичнијих слика тог периода, пошто је битлманија покорила Британију и свет.

Све до данас, време које је он описао као „лудницу", „пандемонијум" и „масовну хистерију" било је сагледавано са стране. Али, шта је Макартни видео?

Недавно је отворена изложба под називом „Пол Макартни, Фотографије 1963-1964: Очи олује" у поново отвореној Националној галерији портрета, а објављена је и књига „1964: Очи олује", са више од 200 Макартнијевих фотографија, које је чувени музичар 2020. пронашао у архиви своје продукцијске куће.

Слике бележе живот члана Битлса током 1963. и 1964. године - време узлетања бенда ка светској слави, одлазак из трошних кућа родног Ливерпула у светске метрополе: Лондон и Париз, као и врхунац тог дела каријере: први живи наступи у Америци, тачније Њујорку, Вашингтону и Мајамију.

Млађи фанови бенда, који су пропустили забаву и ерупцију његове славе ускоро ће искусити оно што је Макартни у интервјуу за ББЦ радио 4 најавио као „последњи снимак Битлса", песму створену тако што је помоћу технологије вештачке интелигенције изолован глас Џона Ленона са једног старог демо снимка.

Ако томе придодамо нови талас популарности бенда на платформама попут ТикТока, неименована песма, која ће бити објављена крајем године, несумњиво ће разгалити обожаваоце међу припадницима генерације З.

Знамо да је најзагриженије фанове увек опседала прича о четворици младића, а Макартнијеве фотографије показују да је фасцинираност била узајамна.

Осим слика на којима чланови бенда уживају у слободном времену између свирки, има и оних на којима су забележени фанови, неке су снимљене из аутомобила или с прозора хотела - до сада непознате фотографије приказују јединствен период из перспективе човека који је био једна од средишњих фигура дешавања.

Назив изложбе упућује на очи које су биле посвуда. „Ко те посматра?", пише Макартни у уводу књиге. „Делује као да је објектив увек у покрету, при чему ја фотографишем њих, фотографи сликају нас, док на хиљаде људи желе да доживе ту олују.

„Фотографија ће заузети значајно место у реновираној Националној галерији портрета, која започиње рад двема изложбама - 22. јуна су премијерно представљене колор фотографије пионирке ове дисциплине Јиводне Мидлтон из тридесетих година прошлог века, а изложба „Очи олује" отворена је 28. јуна.

У свету цењена колекција фотографија ове галерије биће „у још већој мери" уврштена у поставке у том простору, каже кустоскиња Рози Бродли зa ББЦ Културу. „То нам омогућава да испричамо много детаљнију и слојевитију причу, јер на фотографијама често налазимо разноврсније типове људи."

Архива галерије обухвата и фотографије Битлса које су начинили великани попут Дејвида Бејлија и Дона Макалина, али ове нове фотографије, када је апарат дат ономе ко је био испред објектива, нуде нови увид.

„Суштинска разлика се огледа у његовом схватању бенда и онога што се дешава. Те фотографије нису намењене јавности, оне су приватне," објашњава Бродли.

„Оне показују шта је то што га занима, кога он жели да упамти и заправо не говоре толико о бенду, већ о Полу и једном периоду који је проживео са пријатељима, а стицајем околности су ти пријатељи били Битлси."

У Ливерпулу упознајемо нову звезду Силију Блек, док је у Паризу Макартнија залудела француска глумица и „пинап" девојка Софи Арди.

Такође, фотографије нам нуде поглед кроз кључаоницу живота ван бине и рефлектора.

На пример, када се Џон Ленон брише пешкиром после пливања или када Џорџ маже крему да би се заштитио од сунца.

Представљени су нам и сви људи иза бине захваљујући којима се лудило десило: роуди, возач, менаџер, телохранитељ... камера их хвата док пуше, читају, дремају или се зезају са момцима из бенда. „Лудирали смо се около, тако смо и остали нормални", пише Макартни.

На сликама такође видимо и изненађујућа открића.

Иза кулиса, америчка турнеја није увек била рокенрол. На пример, посетилац изложбе ће сазнати да је Џонова жена Синтија путовала са њим.

Такође, упознајемо девојку са којом је Пол излазио у Мајамију - пристојно одевену тинејџерку крупних очију, којој је пришао, џентлменски, у канцеларији њеног оца.

Макартни, момак из радничке класе који је претходно летовао у британским одмаралиштима намењеним онима с нижим буџетом, имао је тада 23 године, и стога фотографије одражавају његову затеченост и знатижељу спрам нових светова које је откривао.

Многе од њих недвосмислено преносе осећање новог искуства које путовање доноси.

Такве су, на пример, слике из авиона или туристичке слике Тријумфалне капије и Беле куће; с друге стране, фотографије билборда и постера на којима стоји име бенда упућују на осећај истовремене збуњености и поноса изазван популарношћу далеко од куће.

„Данас, деценијама касније, када погледам те слике, проналазим у њима осећање налик невиности", написао је Макартни. „У том тренутку нам је све деловало као нешто ново."

Погледајте видео: Музика, филм и Битлси: Нови документарац и нови поглед на легендарни британски бенд

Амерички сан

За Макартнија су Сједињене Државе биле синоним за успех.

„Све што смо слушали је дошло из Америке", пише он, описујући америчку турнеју као „велики тренутак" и „велику награду".

Очекивања чланова бенда су била у многоме испуњена.

Њихов наступ у емисији Еда Саливана 9. фебруара 1963. видело је 73 милиона људи, а Макартни је потпуно уронио у америчку културу - фотографисао је небодере и њујоршка бљештава светла, и први пут је отишао у „drive-in" биоскоп.

Након једнобојних снежних сцена Вашингтона, осунчани Мајами зрачи топлином, јер Макартни пушта да боје дођу до пуног израза, па тако видимо јарко зелене палме, плаветнило неба и шљаштеће жуте купаће костиме.

„Земља чуда" - тако је славни музичар описао Мајами, град који је за момке из бенда био тропски рај у ком су доживели провод за памћење, возикајући се около у изнајмљеним кабриолетима марке „MG" и опуштајући се крај приватног базена.

Међутим, Америка је показивала и другачије лице.

Двадесет другог новембра 1963, неколико месеци пре доласка Битлса у ту земљу (7. фебруар 1964), убијен је Кенеди, и пиштољ за појасом полицијског поручника у крупном плану указује на то да је Макартни био узнемирен.

„Први пут у животу", написао је, „видео сам тако нешто."

Чланове бенда је запрепастила расна неједнакост и пружили су подршку великим променама када су одбили да свирају у салама које на улазу спроводе сегрегацију публике.

„Битлси нису били први белачки бенд који је иступао против расне сегрегације, али популарност других извођача била је значајно мања од њихове", рекла је историчарка Џил Лепор, ауторка увода за „1964: Очи олује", за ББЦ културу.

Фотографи имају значајну историјску заслугу.

Они документују кључне политичке тренутке, подстакнуте, каже Лепор, „далеко сврсисходнијим духом побуне".

Догодиле су се „велике структуралне промене", каже она, указујући на крај регрутације у Британији и спуштање старосне границе за гласање у америци на 18 година.

У Америци је изгласан Закон о грађанским правима, а колоније широм света су почеле да стичу независност; појава контрацептивних пилула се подударила са првим мерама за успостављање једнакости полова на тржишту рада.

„Новинари су непрестано од њих тражили да дају смисао ономе што се у том тренутку дешавало у свету и свим променама које су се дешавале. Било је уживање гледати како су одбијали да учествују у томе", каже Лепор.

„У једном тренутку, током боравка у Вашингтону, новинар их је питао: 'Шта мислите - које место ће Битлси заузимати у историји Западне културе?', а Пол је одговорио: 'Сигурно се шалите.' Прелепо је то непоштовање."

Међутим, Макартни је веома ценио фотографе и њихову професију.

„Често сам их сликао, али не из освете, већ зато што су то били интересантни људи", написао је.

Бенд је одабрао изузетне фотографе да га прате на турнејама.

Хери Бенсон, Дезо Хофман и Роберт Фримен - сви су се нашли на његовим фотографијама, а када су били иза камере, Макартни би посматрао како раде, трудећи се да што више научи.

Слике представљене на изложби „Очи олује" снимљене су 35-милиметарским „Pentax" апаратом, и обухватају модерне отиске негатива, као и увећане слике преузете са контактних листова.

На неколицини се налазе и крстићи које је Макартни исписао дерматографом, означивши своје омиљене снимке.

Поједине фотографије су замућене, попут насмејаног Ринга Стара или аутопортрета у огледалу. Понекад је то намерно урађено, а понекад се просто тако десило услед журбе. „Све се одвијало веома брзо и све што си могао да урадиш јесте да брзо шкљоцнеш!", написао је.

Макартни је био фотограф-аматер, али његов таленат је непорецив.

„Не само да је усвајао иновације из области фото-журнализма... на пример, Картије-Бресонову идеју о хватању кључног тренутка, већ се трудио и да кадрира, трагајући за занимљивим угловима," каже Бродли, који је помогао да се од 1.000 фотографија издвоји група погодна за изложбу.

„Он разуме шта чини један портрет добрим, веома добро смешта фигуру у простор и занимају га архитектура и прављење занимљивих перспектива."

Кад би повремено препустио камеру неком другом - менаџеру, роудију или колеги из бенда - на фотографијама би се појавио он, Макартни, док свира на бини или позира за фоторепортере, препознатљивог сетног погледа који провирује под шишкама карактеристичне „метла" фризуре.

„Били смо шаљивџије, међусобно смо се задиркивали, шта год радили и где год ишли. Мислим да моје фотографије то показују", пише Макартни у завршном поглављу његове књиге.

„Оно што нам се десило се не може речима описати, али замислите да су вам се испунили сви снови и бићете најближе том осећају."

Погледајте видео: Бестбит: „Порука Џона Ленона је данас још снажнија"

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]