Јапан и историја: Заборављени домородачки народ о ком туристи ништа не знају

„Ово је наша медвеђа колиба", виче ниска, живахна жена кроз мегафон који држи у руци, док јој осмех прави дубоке бразде на челу.

На глави носи плаву капу, а њене кратка туника, са извезеним ружичастим геометријским облицима, везана јој је тесно у струку.

Она показује на дрвену грађевину направљену од округлих трупала, издигнуту високо изнад земље на стубовима.

„Хватали смо медведе док су још били младунчад и одгајали их као чланове наше породице.

„Делили су са нама храну и живели у нашем селу. Кад би дошло време, пустили бисмо једног назад у природу, а другог убили да бисмо га појели."

Пошто су се добро опходили према медведу за живота, њен народ верује да ће дух те свете животиње, којој се они клањају као божанству, донети срећу њеној заједници.

Кимико Нараки има 70 година, али изгледа млађе.

Она је Аину, припадник домородачког народа који данас живи углавном на Хокаиду, најсевернијем јапанском острву.

Њихова земља се некада простирала од северног Хоншуа (јапанско копно) на север до острва Сакали и Курил (која су сада оспоравани део Русије).

Аини су одувек били предмет интересовања антрополога због њиховог културолошког, лингвистичког и физичког идентитета, али већина туриста није чула за њих.

То је зато што су, иако су били најранији насељеници Хокаида, били вековима тлачени и маргинализовани под јапанском влашћу.

Аини су имали тешку историју.

Њихово порекло је нејасно, али неки учењаци верују да су потомци домородачке популације које се некада простирала преко читаве северне Азије.

Аини су Хокаидо звали „Аину мошири" („Земља Аина"), а њихово првобитно занимање били су лов, сакупљање и риболов, баш као и код многих других домородачких народа широм света.

Углавном су живели дуж топлије јужне обале Хокаида и трговали са Јапанцима.

Али после Меиђи обнове (пре око 150 година), људи са јапанског копна почели су да мигрирају на Хокаидо како је Јапан све више колонизовао најсеверније острво и пракса дискриминације, као што је Хокаидски закон о заштити бивших домородаца из 1899. године, разместио је Аине са њихове традиционалне територије у планинску пустош у средишту острва.

„То је једна веома ружна прича", каже професор Кунихико Јошида, професор права на Универзитету Хокаида.

Присиљени да се баве пољопривредом, нису више могли да рибаре лососе у властитим рекама и лове јелене на сопственој земљи, каже Јошида.

Од њих се захтевало да усвоје јапанска имена, говоре јапанским језиком и полако им је одузимана култура и традиција, попут вољенњ церемоније са медведом.

Због стигме у ширем друштву, многи Аини су крили порекло.

А дуготрајне последице видљиве су и дан-данас.

Већина аинске популације и даље је сиромашна и политички обесправљена, а највећи део њене културне баштине је изгубљен.

Између осталих безочних пракси, Јапански истраживачи су пљачкали аинске гробове од краја 19. века све до шездесетих година прошлог века, накупивши огромну збирку аинских посмртних остатака за проучавања и те кости никада нису вратили.

Недавно, као да су ствари кренуле набоље за Аине.

У априлу 2019. године, законски су признати као домородачки народ Јапана од јапанске владе, после много година већања, што за последицу има позитивније уважавање аинске културе и обновљени понос према њиховом језику и баштини.

„Важно је заштитити част и достојанство Аина и да се они преносе на следећу генерацију како би се реализовало живахно друштво са разноврсним вредностима", изјавио је портпарол владе Јошихиде Сузга, према писању Стрејтс тајмса.

Нараки наставља да нас води по аинском котану (село).

И даље се смешкајући, она нам показује на дрвену грађевину налик креденцу.

„Ово је мушки тоалет", каже она смејуљећи се.

Поред ње је мањи шатор налик индијанском.

„А ово је женски тоалет", додаје.

Нараки води туре по овом котану како би учила посетиоце сопственој култури.

Он је део Сапоро Пирка Котана (Центар за промоцију аинске културе), прве јапанске општинске установе са домородачким народом, где посетиоци могу да се упознају са аинским рукотворинама, гледају традиционални плес и замишљају њихов традиционални живот док је ова област била непрегледна дивљина, а људи су живели на земљи и у јединству с њом.

Лоциран на отприлике 40 минута вожње аутомобилом од центра Сапора, главног града Хокаида, центар је отворен 2003. године како би учио друге Јапанце и стране посетиоце аинској култури и ширио њихову поруку свету.

„Деведесет седам одсто Аина се крије.

„Али људи који долазе овамо на догађаје су поносни на властиту културу", каже Џефри Гејмен, едукативни антрополог са Универзитета у Хокаиду који ради са Аинима последњих 15 година.

Понос је посебно очигледан у малом, одржаваном музеју центра, где су брижно изложени аински артефакти, као што су традиционална ношња и алати.

На спрату су просторије у којима посетиоци могу да се придруже радионицама о аинском везењу или науче како да направе традиционални аински инструмент мукури (усна харфа од бамбуса).

Организујући догађаје, припадници заједнице могу да уче шири свет њиховој историји и положају.

„Кад покушам да говорим људима о аинским правима и оснаживању, никога то не занима.

„Али кад људи виде наш плес или музику, одмах се заинтересују да сазнају нешто више о нама", објашњава Рјоко Тахара, аинска активисткиња и председница Удружења аинских жена.

Иако је овај центар значајан корак у правцу дељења аинске културе на националном и интернационалном плану, нико ту не живи.

Котан је реплика чији је циљ да покаже како је изгледао традиционални аински живот.

Преостало је свега неколико изолованих комшијских џепова Аина, разбацаних по Хокаиду, са већином од процењених 20.000 Аина (не постоје званичне бројке) асимилованом у градове и места по читавом острву.

Међутим, путници који обрате пажњу, препознаће знаке њихове културе свуда.

Многа имена места на Хокаиду имају аинско порекло, као што је „Сапоро", што потиче од аинских речи сат (сува), поро (велика) и пет (река) због његове локације око реке Тојохира.

Или „Ширетоко", полуострво које се истиче на североисточном врху Хокаида, што може да се преведе као „копнена" (сири) и „истурена тачка" (етук).

А аински понос је видљив и на догађајима као што су годишњи Фестивал Маримо на језеру Акан и фестивал Шакушаин у Шизунаиј и у групама као што су Аински уметнички пројекат, 40-чланој групи која дели аинску културу преко сопственог аинског рок фјужн бенда и рукотворинама и занатима.

Ресторани као што су Керапирка у Сапору сервирају традиционалну аинску храну и служе као места окупљања за локалну заједницу.

„И можете да видите аинске вредности у било ком окружењу где се окупљају Аини, било да је то у њиховим домовима, на локалним градским окупљањима или догађајима, али морате да знате шта они траже", каже Гејмен, објаснивши да су „великодушност и гостопримство" кључна аинска начела.

„Они су срдачан народ", додаје.

Аини су такође постали видљивији на националној сцени, када је активиста Кајано Шигеру изабран у јапански парламент 1994. године, где је служио пет мандата.

А и преко изузетне популарности манга серијала Златни камуј, који је у скорије време довео аинску културу у жижу јавности.

„У последњих неколико година, људи су се више заинтересовали за Аине; то је постала врућа тема у Јапану.

„Поносна сам што људи желе да знају о њима, али има још много тога да се уради", каже Тахара.

Најскорији корак напред за ову заједницу био је Симболички простор за етничку хармонију у Шираоију, на Хокаиду, нови комплекс који влада гради како би могла да изложи аинску културу.

Сачињен од Националног аинског музеја, Националног парка за етничку хармонију и меморијалног центра, његово отварање било је најављено за април 2020. године, у време одржавања Олимпијских игара, али је био одложен због ковида-19.

Међутим, многи експерти верују да недавно признавање заједнице није довољно, рекавши да је то обичан формални потез владе, будући да нови закон о Аинима није пружио јапанском домородачком народу јасна и значајна права.

„Аини и даље не могу да лове лососа, а и даље се граде бране које потапају њихова светилишта.

„Нема права на самоопредељење, нема колективних права и нема репарације. То је само културолошка представа", каже Јошида.

„Признање је веома симболично, али не и превише значајно", додаје он са тужним смехом, истакавши да је Јапан прилично у заостатку у односу на светски стандард очувања домородачких народа.

„То је срамотна ситуација. То је реалност."

Док пратим Нараки на њеној тури по котану, чини се очигледним, међутим, да је интересовање јавности за аинску културу велико.

Групе јапанских и других посетилаца, које пристижу пуним аутобусима из Сапора, гуркају се да се сликају испред пуа, колибе за чување хране, која се налази директно преко пута поро-ци-сета, где су сеоски поглавари живели да би држали на оку заједничку сеоску оставу.

„Старешине су разрешавале све спорове у селу", каже Нараки.

Ако не би могао да се постигне договор, расправљали би три дана и три ноћи и потом донели одлуку.

Она објашњава како су животи Аина били неодвојиво везани за земљу.

Котани би настајали дуж река или поред мора где је воде било у изобиљу и где су били безбедни од природних катастрофа.

Храна је била сакупљана или ловљена, а основне протеине чинили су лосос, јеленско и месо медведа.

Брали би дивљу траву, поврће, печурке и бобице, као што је китопиро (алпски празилук) и шикерепе (бобице дрвета плуте Амура), никад не убравши све одједном и увек остављајући корење да би биљке могле даље да расту.

Храна је била једноставна, са животињским уљем, морском травом и сољу као јединим додатком, и просом као њиховом главном житарицом.

Одећа је прављена од животињске или рибље коже, или ткана са кором дрвета или влакнима коприве.

Живот у хармонији са природом је начин живота којем би многи Аини волели да се врате.

„На крају желим да повратим део земље да можемо слободно да ловимо и рибаримо као и да се бавимо традиционалном земљорадњом", каже ми Тахара.

Све већи број Аина такође почиње поново да учи властити језик, који је лингвистички изолован, а Унеско га је прогласио критично угроженим.

Каква су ваша надања за будућност, питам Тахару.

„Желим да објавим свету да Јапан има домородачки народ. Људи то не знају", каже она.

„Желим да сви поштујемо једни друге и да живимо у миру у овој земљи. И, наравно, волела бих да нам се врате кости наших предака. Да се врате у гробове из којих су узете."

Погледајте и ову причу

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]