Како је стварно настао патријархат

Кад је Лондонски зоолошки врт 1930. године саопштио да ће затворити ограђени простор са бабунима, та вест је доспела у новине.

Годинама је „Мајмунско брдо", како је било познато, било поприште крвавог насиља и честих смртних случајева.

Амерички часопис Тајм писао је о инциденту за који се испоставило да је прелио чашу: „Џорџ, млади припадник бабунске колоније, украо је женку која је припадала 'краљу', најстаријем, највећем бабуну Мајмунског брда."

После напете опсаде, Џорџ ју је на крају убио.

Мајмунско брдо бацило је дугу сенку на то како стручњаци за животиње замишљају мушку доминацију.

Убилачки примати само су додатно учврстили тада популарни мит да су људи природно патријархална врста.

За посетиоце зоолошког врта, најјачи утисак био је као да су завирили у нашу властиту еволутивну прошлост, у којој су природно насилни мужјаци одувек терорисали слабије женке.

Заправо, Мајмунско брдо уопште није било нормално.

Његово извитоперено социјално окружење било је резултат стављања превише мужјака мајмуна са трагично мало женки.

Тек су деценијама касније - са открићем да су један од наших најближих приматских сродника, бонобо мајмуни, матријархални (упркос томе што су мушки примерци ове врсте крупнији) - биолози прихватили чињеницу да патријархат у нашој властитој врсти вероватно не може да се објасни само природом.

У последњих неколико година, путовала сам свуда по свету како бих боље разумела порекло људског патријархата за моју књигу Патријарси.

Сазнала сам да, иако постоје многи митови и заблуде о томе како су мушкарци дошли до моћи коју поседују, права историја такође нуди увиде у то како бисмо коначно могли да постигнемо родну равноправност.

За почетак, људски начини организовања заправо немају много паралела у животињском царству.

Реч „патријархат", у значењу „владавина оца", одражава колико се дуго веровало да мушка моћ почиње у породици са мушкарцима као главама домаћинства, преносећи моћ са очева на синове.

Али, у целокупном свету примата, то је изузетна реткост.

Као што је приметила Мелиса Емери Томпсон са Универзитета у Новом Мексику, међугенерацијски породични односи код примата доследно су организовани преко мајки, а не очева.

Ни међу људима патријархат није универзална ствар.

Антрополози су идентификовали најмање 160 постојећих матријархалних друштава широм Америчког континента, Африке и Азије, у којима се људи генерацијама доживљавају као потомци мајчиних породица, а наследство се преноси са мајке на ћерку.

У неким од тих заједница, верује се у богиње, а људи ће читав живот остати у домовима по мајчиној линији.

Мушкарци из народа Мосуо у југозападној Кини, на пример, могу да помажу у одгајању деце властитих сестара уместо својих.

У заједницама организованим по мајчиној линији, моћ и утицај често се деле равноправно између жена и мушкараца.

У заједницама по мајчиној линији Асанте у Гани, лидерство је подељено између краљице мајке и мушког поглавице, у чијем избору она учествује.

Владарка Асантеа Нана Ја Асантева предводила је 1900. године војску у побуни против британске колонијалне власти.

Што даље у праисторију одемо, видећемо разноврсније облике друштвеног организовања.

На 9.000 година старој локацији Каталхојук у јужној Анатолији, у данашњој Турској, некада описаној као најстарији град на свету због његове величине и сложености, готово сви археолошки подаци указују на насеобину у којој је род врло мало утицао на то како људи живе.

„На већини локација које ископају археолози, пронаћи ћете да мушкарци и жене, због тога што воде различите животе, добијају различиту храну и, на крају, имају различиту исхрану", каже археолог Ијан Ходер са Универзитета Стенфорд, који је предводио истраживачки пројекат Каталхојук све до 2018. године.

„Али то уопште не можете да видите у Каталхојуку."

Анализа људских посмртних остатака сугерише да су мушкарци и жене имали идентичну исхрану, проводили отприлике исту количину времена напољу и унутра, и обављали сличну врсту послова.

Чак је и разлика у висини међу половина била незнатна.

Жене нису биле невидљиве, такође.

Ископавања на овој и другим локацијама које датирају из отприлике истог времена изнедрила су обиље женских фигура, које сада попуњавају витрине локалних археолошких музеја.

Најславнија од њих је Седећа жена из Каталхојука, данас иза стакла у Музеју анатолијске цивилизације у Анкари.

Она описује жену која седи усправно, њено тело дубоко разуђено од старости и величанствених набора сала који се преливају свуд око ње.

Испод њених руку које одмарају чини се да се налазе две велике мачке, могуће леопарди, које гледају право пред себе као да их је она припитомила.

Као што знамо, живот релативно слеп на родне разлике у Каталхојуку није остао такав довека.

Хиљадама година су друштвене хијерархије полако стизале у шири регион, који покрива данашњу Европу, Азију и Блиски исток.

Хиљадама година касније, у градовим као што је древна Атина, читаве културе су се развиле око мизогиних митова да су жене слабе, да им се не може веровати и да је најбоље да остану везане за кућу.

Велико питање је зашто.

Антрополози и филозофи су се питали да ли је пољопривреда могла да буде та преломна тачка у равнотежи моћи између мушкараца и жена.

За пољопривреду је потребна велика физичка снага.

Рани дани земљорадње такође су били време када су људи почели да стичу имовину као што је стока.

Према овој теорији, појавиле су се друштвене елите кад су неки људи стекли више имовине од других, што је мушкарце нагнало да покушају да се осигурају да ће се њихово богатство преносити на њихову закониту децу.

И зато су почели да ограничавају сексуалне слободе жена.

Проблем са овом теоријом је што су се жене одувек бавиле пољопривредним радовима.

У стагогрчкој и римској књижевности, на пример, могу да се нађу описи жена како беру кукуруз и приче о младим женама које раде као пастирице.

Подаци Уједињених нација показују да, чак и данас, жене чине скоро половину светске пољопривредне радне снаге и да у земљама са ниским примањима управљају скоро половином светске ситне стоке.

Жене из радничке класе и поробљене жене у свим крајевима света одувек су обављале тешке физичке послове.

Још важније за причу о патријархату, већ је дуго времена постојало припитомљавање животиња и биљака пре него што су историјски списи први пут почели да садрже очигледне доказе о репресији на основу рода.

„Стара идеја да чим је стигла земљорадња, стигло је и власништво, и стога добијате контролу над женама као власништвом", објашњава Ходер, „погрешна је, и то очигледно погрешна."

Временски след догађаја се не поклапа.

Први очигледни знаци да се према женама опходи категорички другачије него према мушкарцима појављују се много касније, у првим државама древне Месопотамије, историјске области око река Тигар и Еуфрат у данашњем Ираку, Сирији и Турској.

Пре око 5.000 година, административне табле из сумерског града Урука у јужној Месопотамији показују како људи на власти улажу велики напор да саставе детаљан списак популације и ресурса.

„Моћ појединца кључна је за моћ уопште", објашњава политички научник и антрополог Џејмс Скот са Универзитета Јејл, чије је истраживање усредсређено на ране аграрне државе.

Елитама у раним друштвима били су потребни људи доступни за производњу вишка ресурса за њих, као и да буду доступни за одбрану државе - чак и да се одрекну живота, уколико се за тим укаже потреба, у временима ратова.

Одржавање стопе становништва извршило је неизбежан притисак на породице.

Временом је од младих жена почело да се очекује да се усредсреде на рађање све више и више беба, нарочито синова који ће одрасти да се боре.

Најважнија ствар за државу била је да свако игра своју улогу према ономе како је категоризован: као мушко или женско.

Индивидуални таленти, потребе или жеље нису били битни.

Младић који није желео да иде у рат могао је да буде исмеван као промашај; млада жена која није желела да има децу или није била мајчинска фигура могла је да буде осуђена као неприродна.

Као што је записала америчка историчарка Герда Лернер, писани документи из тог времена показују да су жене постепено почеле да нестају из јавног света рада и лидерства, и све више биле гуране у домаћинске сенке како би се усредсредиле на мајчинство и рад у кући.

Ово је ишло у пакету са праксом патрилокалног брака, у ком се од ћерки очекивало да напусте властите домове из детињства како би живеле са мужевљевим породицама, маргинализовало је жене и чинило их рањивим на искоришћавање и злостављање у властитим домовима.

Временом се брак претворио у ригидну правну институцију која се према жени опходила као према мужевљевом власништву, баш као што су били и деца и робови.

И зато, уместо да је настао у породици, историја указује на то да је патријархат започео с онима који су имали моћ у првим државама.

Захтеви са врха пренели су се и на породицу, изазвавши расколе у најосновнијим људским односима, чак и онима између родитеља и њихове властите деце.

То је унело неповерење међу оне којима би се иначе људи прво окренули ради љубави и подршке.

Људи више нису живели за себе и своје ближње.

Сада су живели према интересима патријархалне државе.

Приоритет да се добију синови још увек је обележје традиционалних патријархалних земаља, међу којима су и Индија и Кина, где је ова предрасуда довела до толико високе стопе убијања женских фетуса да су се значајно нарушили бројчани односи међу половима у популацији.

Попис становништва у Индији из 2011. године показао је да има 111 дечака на сваких 100 девојчица, иако новији подаци сугеришу да се ове бројке поправљају како се друштвене норме мењају у корист ћерки.

Искоришћавање жена у оквиру патријархалних бракова се и даље наставља.

Принудни брак, најекстремнија верзија овога, Међународна организација рада је прогласила обликом савременог ропства у статистици први пут 2017. године.

Најскорије процене, из 2021. године, указују на то да данас у свету у принудним браковима живи 22 милиона људи.

Трајна психолошка штета патријархалне државе јесте та да њен родни поредак делује као нешто нормално, природно чак, на исти онај начин на који су људи на власти вековима представљали класу и расну репресију као нешто природно.

Ове друштвене норме постале су данашњи родни стереотипи, између осталог и идеја да су жене урођено брижне и старатељке, а да су мушкарци природно насилни и рођени за ратовање.

Намерно ограничивши људе на уске родне улоге, патријархат је довео у неповољан положај не само жене, већ и многе мушкарце.

Његова намера је одувек била да служи само онима на самом врху: друштвеним елитама.

Попут Мајмунског брда у Лондонском зоолошком врту 1920-их година, то је изопачен систем, који је изнедрио неповерење и злостављање.

Покрети за родну равноправност у свим крајевима света симптоми су друштвених напетости са којима људи живе вековима у патријархалним друштвима.

Као што пише политичка теоретичарка Ен Филипс, „Свако, само ако му се за то укаже и најмања прилика, пре ће одабрати равноправност и правду него неравноправност и неправду."

Колико год напорна борба против патријархата понекад деловала, међутим, нема ничега у нашој природи што би говорило да не можемо да живимо другачије.

Друштво које су створили људи, људи могу и да преуреде.

Погледајте видео:

*Анђела Саини је новинарка за науку и ауторка четири књиге

Овај есеј заснован је на њеној најновијој књизи Патријарси: Како су мушкарци дошли на власт, која се недавно нашла у најужем избору за Орвелову награду.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]