Оскар 2023: Две деценије на црвеном тепиху журке „Венити фера“ и шта су најбоље приче које је ББЦ репортер донео

Ове недеље путујем у Холивуд на сопствену 20. доделу награде Оскар. Да будем сасвим нескроман, сада заостајем са само једним Оскаром за Мерил Стрип.

Џони Карсон, који је пет пута водио церемонију доделе, савршено је описао награду Филмске академије као „два сата врцаве забаве развучено на четири сата емисије".

Има много истине у томе, али Оскар је и даље два копља изнад било које друге доделе награда - једина на коју сви дођу.

Чак и Еминем.

На крају.

Иако га није било 2003. године кад је „Lose Yourself" освојила награду за најбољу оригиналну песму (чувао је ћерку и преспавао читав догађај), ипак је дошао 2020. година да ненајављено изведе своју химну „8 Mile" за прилично натегнуту седамнаестогодишњицу победе.

Колико год кул или контракултурна нека личност била, на крају сви желе да иду.

Део лепоте извештавања са Оскара је временска разлика.

Британска публика се буди у понедељак ујутро, док је у Лос Анђелесу још увек недеља увече, а победници одлазе на журку Венити фера на коју су позване само врхунске звезде, држећи освојене Оскаре у рукама.

Током година, јављао сам се у програм док је Дени Бојл плесао од радости са глумачком поставом Милионера са улице, честитао Кејт Винслет што више није „Колин Монтгомери Оскара" пошто је освојила награду за Читача после пет пораза заредом, а 2011. сам присуствовао истински јединственом сусрету новинарке ГМТВ-а и Тома Хенкса.

Била је на пола интервјуа са њим, уживо на телевизији, кад је поред ње прошао Колин Фирт, размахујући се Оскаром за Краљев говор.

Њена одлука?

Просто да одгура Тома Хенкса у пола реченице и приграби Фирта.

Хенксова реакција била је величанствена.

Провео је читав Фиртов интервју ходајући тамо-амо, у кадру директно иза њега, дижући руке у лажном бесу, док је безгласно одглумљено негодовао у камеру.

Потом је 2017. године завладало велико узбуђење током јављања уживо Радију 5, тачно у тренутку (05:08) кад је Ла Ла Ленд погрешно проглашен добитником награде за најбољи филм.

Слушајући поново, невероватно ми је да је било потребно 2 минута и 27 секунди да се исправи грешка.

Мислио сам да то никада неће бити надмашено као највећа прича са Оскара о којој ћу извештавати, али сам погрешио.

Баш као што је била погрешна Џи-Ај Џејн шала о Џејди Пинкет Смит.

Она је нагнала Вила Смита да удари Криса Рока на сцени на прошлогодишњој церемонији, „шамаром који је одјекнуо у читавом свету".

Коментарисао сам за Радио 5 уживо док је Смит пристизао на Венити Фер, позирајући пред фотографима са породицом, пуних пет минута.

Док сам био у програму, назвао сам инцидент „Људи у модром", име које потпуно није успело да се прими.

Смиту је тренутно забрањено да присуствује додели Оскара све до 2033. године, када ће Клинт Иствуд напунити 102 године.

Те године би могао да буде мој тридесети Оскар. Мало је вероватно.

И зато ово изгледа као најбоља прилика да се обелодани пет номинација за моју свеже измишљену категорију: најбоља прича о Оскару.

1. „Боно! Боно! Боно!" (2014)

Другог марта 2014. године, руски председник Владимир Путин добио је једногласно одобрење парламента своје земље да пошаље трупе на Крим.

Наредног дана сам ја, а не тај догађај, био тема уредничког коментара у Дејли телеграфу.

Разлог?

Повикао сам „Боно" много пута, уживо на Радију 4.

Управо сам то поново послушао, са штоперицом у руци.

Реч „Боно" изговорена је седам пута за осамнаест секунди.

Фронтмен групе У2 био је номинован за најбољу оригиналну песму за биографски филм о Нелсону Мандели Дуг пут до слободе.

Радио водитељ Џим Ноти повезао се са мном уживо у Лос Анђелесу, где се на црвеном тепиху налазио буљук филмских звезда.

Управо сам започео анализу о томе како је Гравитација освојила већину награда, али је зато 12 година робовања освојио Оскара за најбољи филм, кад је пристигао Боно.

И ја сам покушао да га дозовем. Изнова и изнова.

„Чак и 24 сата касније, ножни палчеви многих слушалаца и даље су упорно згрчени од блама", започињао је уреднички коментар Дејли телеграфа.

У наставку је објашњено како моје „извикивање речи 'Боно!'" „није постигло ништа више него што је Алан Партриџ постигао упорно дозивајући измишљеног пријатеља Дена", и поентирао, прилично тачно, да постоји „правило да је шест пута или више довољно да отвори капије света лудила."

Оно што људи заборављају је да ми је Боно заиста одговорио.

Нажалост, све што је рекао било је: „Не желим да говорим о томе шта ми је значио Нелсон Мандела."

Одговор није био вредан седам извикивања било чијег имена.

2. Сандра Булок осваја Оскара и Златну малину (2010)

Током многих година мог извештавања са Оскара, ноћ пред церемонију најважније су Златне малине.

Њихова награда „одаје почаст" најгорим филмовима из протекле године и додељује се током церемоније уживо, коју су сви „добитници" избегавали.

Сандра Булок је 2010. године постигла оно што ником пре ње није успело; да дан за даном освоји глумачку Златну малину и Оскара.

Био сам присутан у локалном биоскопу у Лос Анђелесу, гледајући како се филмски штребери смеју док је проглашавају најгором глумицом за Све о Стиву, наводно романтичну комедију, у којој она игра ауторку укрштеница која носи диско чизме, опседнута је локалним телевизијским репортером (ког игра Бредли Купер пре него што се прославио) и са којим завршава заточена у руднику.

Горе је него што звучи.

Огромно изненађење било је да се она појавила лично да преузме своју Златну малину, добивши овације од људи који су гласали за ту њену грозоту.

Говор Сандре Булок приликом преузимања награде био је урнебесан: „Рекли су да нико није ишао да погледа овај филм, али ја знам да овде има више од 700 чланова. А ако сам ја добила награду, то значи да је већина гласала за њега, што значи да га је погледало 352 људи."

Булок је потом догурала колица пуна ДВД-јева са Све о Стиву и најавила да ће поклонити по један примерак свакоме у публици.

„Хвала!", повикао је неко из публике.

„То кажеш сада…", одговорила је са савршеним осећајем за комичарски тајминг, што је трагично изостало из самог филма.

Наредне ноћи добила је награду за најбољу глумицу за Невидљиву страну.

Кад сам разговарао са њом после, желео сам да поменем ту јединствену дуплу круну а да не будем безобразан, па сам се одлучио за: „И колико близу ћете држати свог Оскара уз Златну малину?"

Њен одговор био је првокласан: „Једно поред другог. Све је у равнотежи."

3. Стив Гутенберг и Академија (2001)

Извештавао сам са свог првог Оскара за јутарњи програм Канала 4 далеке 2001. године, кад је најбољим филмом проглашен Гладијатор.

Водитељка Мелани Сајкс била је послата на журку Венити фера, где је завршила у свађи са Џулијом Робертс, након што је додирнула њеног Оскара за најбољу главну женску улогу за Ерин Брокович.

Мој задатак био је да одем на оскаровску журку славног кувара Волфганфа Пака.

Списак гостију није баш био врхунски, тако да је врло мало мојих саговорника завршило у програму.

Један који јесте емитован био је звезда осамдесетих Стив Гутенберг.

Кад је стигао, питао сам га где је гледао церемонију.

„Био сам присутан у театру Шрајн", одговорио је он.

Не успевши да сакријем изненађење, питао сам: „Како сте набавили карту?"

„Ја сам члан Академије", објаснио је.

Мој рефлексни одговор: „Које? Полицијске академије?"

И дан-данас ми је непријатно кад помислим на то и нисам му то помињао кад сам га следећи пут интервјуисао 2008. године, кад је играо Пепељугиног оца барона Хардапа у Бромлијевој пантомими.

4. Вашар повраћке (2012)

Имам једноставно правило кад идем на пословни пут - не једем шкољке.

Године 2012. прекршио сам то правило и нећу више никад.

Дан пре Оскара, једном од мојих колега био је јубиларни рођендан и да бисмо га прославили, отишли смо у славни холивудски ресторан који су посећивали Чарли Чаплин, Мерилин Монро и Хемфри Богарт.

На мој ужас, невероватно љубазни камерман Тревис наручио је за почетак прославе огроман тањир острига.

Један по један, сви су их одбили и осетио сам како у мени расте паника.

Буквално сам се жртвовао и почео да их једем. Биле су изврсне. Оно што се десило 24 часа касније, није било.

Стајао сам на црвеном тепиху журке Венити фере, кад сам почео да осећам да нешто јако, јако није у реду.

Да се изразим пристојно, Венити фер постао је Вомити фер (Вашар повраћке).

Црвени тепих попримио је све дугине боје.

То је једини пут да сам видео џогер на додели Оскара.

5. „Шоља чаја" Спајка Лија (2019)

Црни клановац Спајка Лија из 2019. године био је номинован за најбољи филм.

Кад је стигла вест да је Зелена књига проглашена победником, велики режисер је окренуо леђа и из протеста напустио аудиторијум.

Деведесетак минута касније, стигао је на журку Венити фера и покушали смо да разјаснимо шта се догодило.

„Зелена књига веома личи на Возећи госпођицу Дејзи. Само су замењене шоферске улоге", било је онолико далеко колико је био спреман да иде, пре него што сам још једном покушао.

„Да ли вас нешто вређа у вези са Зеленом књигом?" питао сам.

„Вређа?", одговорио је он, а очи су му одједном засјале, знајући да је смислио нешто добро.

„Јесте ли ви Британац?", питао је ББЦ-јевог Дена Џонсона који је стајао поред мене.

Потврдили смо да смо обојица заиста Британци.

„Онда ми допустите да вам дам британски одговор", додао је. „Није био моја шоља чаја."

Ли је потом испустио један од дивнијих кикота и почео да скаче у круг од среће, вративши се нашим микрофонима да још једном понови: „Није моја шоља чаја!" вртећи прстом, пре него што је одскакутао за стално, обављеног посла.

Наредног дана су се у продаји нашле мајице са његовим цитатом, а Тревор Неш је то прогласио његовим омиљеним Зен тренутком у Дејли шоуу.

Оскар није свачија шоља чаја, али у понедељак, зашто не бисте скували једну, завалили се и уживали у хаосу.

Колин Патерсон ће се у понедељак 13. марта јављати уживо са црвеног тепиха оскаровске журке Венити фера за ББЦ. И викаће. Много.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]