Вршњачко насиље: Олвеусов нордијски програм зауставља виктимизацију деце, тврди истраживање

Лејди Гага, Шон Мендес, Блејк Лајвли, Карен Елсон, Еминем, Кејт Мидлтон и Мајк Николс - ово су само неки од људи који су јавно говорили о искуствима које су имали као жртве малтретирања у школи и болу који им је то нанело у детињству и касније у животу.

Мој душмани били су браћа Данијелс из руралног Јоркшира.

Имали су обичај да опонашају и изругују се свему што кажем, па сам се једва усуђивао да проговорим на часу.

Осећај срамоте који траје деценијама

Свако ко је био виктимизован као дете разумеће осећање срамоте које овакве врсте искуства могу да донесу.

А последице се не завршавају само на томе.

Скорашње истраживање показује да се ефекти вршњачког насиља из детињства задржавају деценијама, са дугорочним променама које могу да нас изложе већем ризику од менталних и физичких болести.

Такви налази наводе све већи број просветара да промене ставове према вршњачком насиљу - од неизбежног елемента одрастања до кршења људских права деце.

„Људи су некада мислили да је вршњачко насиље нормално понашање и, у неким случајевима, да чак може да буде и нешто добро - зато што очврсне карактер", каже Луиса Арсено, професорка развојне психологије са Краљевског колеџа у Лондону, у Великој Британији.

„Истраживачима је требало дуго времена да почну да сматрају вршњачко насиље нечим што може да буде изузетно штетно."

Имајући ове промене у виду, многи истраживачи сада тестирају разне програме борбе против вршњачког насиља и узбудљиве нове стратегије за стварање угоднијег школског окружења.

Ум у упали, тело у упали

Врло је мало сумње у то да вршњачко насиље представља озбиљну краткорочну претњу менталном здрављу деце.

Неке од најистакнутијих последица су повећана анксиозност, депресија и параноичне мисли.

И док неки од ових симптома могу природним путем да нестану пошто малтретирање престане, многе жртве настављају да пате од већег ризика од менталних болести.

Панични поремећај и самоубиство

Према скорашњој студији објављеној у часопису Харвардски преглед психијатрије, жена која је малтретирана као дете је 27 пута склонија да има панични поремећај као млада одрасла особа.

Код мушкараца, вршњачко насиље из детињства за последицу има 18 пута већу склоност суицидалним мислима и самоубиству.

„Постоје све те везе, које су убедљиве и понављају се у различитим узорцима", каже Арсено.

Вршњачко насиље такође има продужене последице по друштвене животе људи.

Многим жртвама је теже да се стичу пријатеље касније у животу и мање је вероватно да ће живети са дугогодишњим партнером.

Потешкоће са поверењем у људе

Једна могућност је да жртве имају потешкоћа да верују људима око себе.

„Деца која су била малтретирана могла би да тумаче друштвене односе као претеће", каже Арсено.

Коначно, ту је и академска и економска цена.

Вршењачко насиље утиче на оцене деце, што заузврат смањује њихове изгледе за запослење - што, опет, значи да су склонија да искусе финансијску несигурност и незапосленост као младе одрасле особе и у средњем добу.

Појачани упални процеси

Истраживање Луисе Арсено указује на то да стрес који врњачко насиље изазива може да остави трага и деценијама касније.

Анализирајући податке из педесетогодишње студије, открила је да је учестало малтретирање између седме и 11. године повезано са вишим степеном упалних процеса у 45. години.

Та веза је остала чак и пошто је урачунала мноштво других фактора, попут исхране, физичке активности и да ли је тестирана особа пушач.

То је важно, будући да појачане упале могу да ослабе имуни систем и допринесу трошењу и оштећењу наших органа, што доводи до стања као што су дијабетес и кардиоваскуларне болести.

Сигурносна мрежа

Ови налази скупа указују на то да покушаји да се елиминише вршњачко насиље нису само морална обавеза ради смањења непосредне патње деце.

Они могу да донесу и дугорочне користи по здравље популације.

Кад сам похађао школу у Великој Британији деведесетих и раних двехиљадитих, нису постојале системске кампање за борбу против ширег проблема вршњачког насиља.

Наставници би прекоревали одређену врсту понашања - ако би је приметили.

Али је одговорност била на ђацима да пријаве проблем, што значи да су многи случајеви били игнорисани.

Неки наставници би прећутно подржавали вршњачко насиље, жмурећи пред очигледним проблемима, док су други - ретка али токсична мањина - активно стајали на страну силеџија.

Вршњачко насиље повезано са ЛГБТ-ом

Одређена врста вршњачког насиља би могла да се толерише и зато што осликава шире друштвене предрасуде.

На пример, значајан проценат деце мајки лезбејки у студији жалио се на задиркивање и малтретирање због њиховог типа породице, мада је подршка родитеља ублажавала последице тога.

Омладина из ЛГБТ контекста такође је склонија да доживи малтретирање и друге врсте агресије у школи.

Школе су, међутим, у прошлости биле склоне да игноришу хомофобично вршњачко насиље.

Нордијска стратегија против вршњачког насиља: Олвеусов програм

Актуелно истраживање сада може да пружи неке доказане стратегије против вршњачког насиља, за које се поуздано зна да су од користи.

Олвеусов програм за превенцију вршњачког насиља је један од најтестиранијих.

Развио га је покојни шведско-норвешки психолог Дан Олвеус, који је предводио већи део раног академског истраживања о виктимизацији деце.

Програм је заснован на идеји да су појединачни случајеви вршњачког насиља често производ шире културе која толерише виктимизацију.

Као последица тога, он покушава да се бори против читавог школског екосистема да лоше понашање више не би могло да цвета.

Као и многе друге интервенције, Олвеусов програм започиње са признањем да постоји проблем.

Из тог разлога, школе треба да организују анкету да би испитали ђаке о њиховим искуствима.

„Веома је важно знати шта се дешава у вашој згради и то може да усмерава ваше напоре за спречавање вршњачког насиља", каже Сузан Лимбер, професорка развојне психологије са Универзитета Клемсон у Јужној Каролини.

Очекивања прихватљивог понашања

Олвеусов програм подстиче школе да истакну веома јасна очекивања прихватљивог понашања - и последице ако се та правила прекрше.

„Казне не би требало да буду изненађење за дете", каже Лимбер.

Одрасли морају да се понашају као позитивни узори, који подстичу на добро понашање и исказују нулту толеранцију према било каквом облику виктимизације.

Они такође треба да науче да препознају локације у школи где се малтретирање најчешће дешава и да их редовно надзиру.

„Свака одрасла особа у школи мора да прође основну обуку о вршњачком насиљу - особље које ради у мензи, возачи аутобуса, домари", каже Лимбер.

Сусрети деце

На нивоу учионице, сама деца држе састанке на којима расправљају о природи вршњачког насиља - и како могу да помогну ђацима који су жртве лошег понашања.

Циљ свега овога је да порука против вршњачког насиља буде уграђена у културу институције.

„Две хиљаде случајева вршњачког насиља мање"

Радећи са Олвеусом, Лимбер је тестирала програм у разним окружењима, укључујући и више од 200 школа у Пенсилванији.

Њихова анализа показује да је за две године програм имао резултат од 2.000 случајева вршњачког насиља мање.

Још важније, истраживачи су приметили промене у општем ставу школске популације према вршњачком насиљу, као и веће саосећање према жртвама.

Резултати Луисе Лимбер нису усамљени и показују да системске кампање против вршњачког насиља могу да доведу до позитивне промене.

Једна скорашња мета-анализа, која је проучавала резултате 69 тестирања, закључила је да кампање против вршњачког насиља не само да смањују виктимизацију већ и да поправљају опште ментално здравље ђака.

Да све буде занимљивије, трајање програма није утицало на шансе њиховог успеха.

„Чак и само неколико недеља интервенције било је ефикасно", каже Дејвид Фрагуас са Института за психијатрију и ментално здравље болнице Клинико Сан Карлос, који је први аутор студије.

Упркос чврстим доказима, међутим, ове интервенције још нису увршћене у националне просветне програме већине земаља.

„Не радимо оно за шта знамо да је ефикасно", каже он.

Кад делите, показујете да вам је стало

Вршњачко насиље се не завршава у школи, а Лимбер тврди да родитељи и старатељи треба да обрате пажњу на знакове проблема.

„Морате да будете проактивни кад причате о овој теми - не чекајте да се она сама јави", каже она.

„Можете да је поменете у склопу разговора кад се распитујете да бисте били у току. На пример, 'Шта има ново са твојим пријатељима? Имаш ли некаквих проблема'?"

Она истиче да одрасли морају да схвате бриге деце озбиљно - чак и ако делују тривијално из визуре некога са стране - али да истовремено остану хладне главе.

„Слушајте пажљиво и покушајте да зауздате емоције док их слушате."

Старатељ треба да избегава да даје брзоплете савете како дете да се избори са проблемом, јер понекад то може да створи осећање да је жртва некако сама крива за искуство.

Ако је могуће, родитељ или старатељ треба да започну разговор о томе са школом, која би требало одмах да састави план како би се осигурала да се дете осећа безбедно.

„Прва ствар на листи приоритета треба да је нагласак на детету и његовим искуствима."

Одрастање ће ретко бити лако - деца и адолесценти уче да се сналазе у друштвеним односима и то ће бити праћено болом и патњом.

Али као одрасли, ми можемо да обавимо много бољи посао учећи децу да одређена врста понашања никад нису прихватљива.

Нико није крив сем самих силеџија.

Такве лекције могу да имају далекосежне последице по здравље и срећу многих будућих генерација.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]