Србија, деца и вршњачко насиље: „Деца само копирају оно што виде" - зашто су нека од њих насилна

Окружен тројицом вршњака, дечак из Краљева пада на под пошто га је један од нападача ударио у главу - најновији случај насиља међу млађим тинејџерима ново је упозорење земљи у којој је скоро половина дечије популације изложена оваквом облику злостављању.

Пошто се снимак инцидента проширио друштвеним мрежама, полиција је по службеној дужности покренула истрагу и пронашла тројицу тинејџера који су осумњичени да су 25. октобра злостављали вршњака на улици у центру града, наводи се у саопштењу МУП-а.

Једног од насилника пријавио је отац, рекавши да је погрешио и да треба да одговара за поступак.

„Деца се не рађају зла, а када чине зло потребно је пружити им помоћ и подршку да промене понашање", каже психолошкиња Јелена Вукчевић, специјалисткиња за превенцију и третман проблема у понашању код деце и одраслих, за ББЦ на српском.

У Србији је, према подацима УНИЦЕФА-а из 2019. године, око 65 одсто ученика и ученица бар једном је доживело насиље, а 22 одсто њих пријавило учестало вршњачко насиље.

Наводи се и да је 70 одсто дечака и 68 одсто девојчица од шестог до осмог разреда доживело и родно засновано насиље у школи.

Од 173 државне школе у Београду, најмање 67 је пријавило тежи облик вршњачког насиља између јануара 2019. и марта 2020. године, показују подаци које је прикупио Центар за истраживачко новинарство (ЦИНС).

Трагедија из 2011. године, када је четрнаестогодишњи Алекса Јанковић починио самоубиство зато што је, како се сматра, дуго био изложен вршњачком насиљу, изродила је грађанску иницијативу Алексин закон, која се залаже за увођење строжих казни за починиоце, али и оне који заташкавају насиље.

Алексин закон је 2016. ушао у скупштинску процедуру, али до данас није усвојен.

У марту ове године, Влада Србије је покренула националну платформу за превенцију насиља у школама „Чувам те" за подршку и едукацију родитеља и наставника.

Вршњачко насиље је проблем глобалних размера, а најпогођенији су тинејџери - школа је безбедно место тек за половину ученица и ученика у свету узраста 13 до 15 година, показује анализа УНИЦЕФ-а из 2018. године.

Зашто се поједина деца понашају насилно?

Насиље врши око 21 одсто деце, наводи се у националном извештају УНИЦЕФ-а за Србију.

Не постоји профил детета који ће сигурно постати починилац насиља, каже Вукчевић.

Међутим, постоје фактори ризика, упозорава она.

„Наше искуство говори да насилна деца не долазе из савршених породичних услова живота, то нису деца којима је све дато на длану па чине то из обести или осећаја супериорности - напротив", каже.

Дете које врши насиље углавном има неки проблем у породици, објашњава.

„Поједина деца чак живе у породицама које су на први поглед функционалне, али родитељи имају неке своје проблеме или изазове са менталним здрављем, па не могу увек да буду ту за дете".

На децу не утиче само породица, него и шира друштвена средина, медији и интернет, додаје Вукчевић.

Насиље функционише у „зачараном кругу", наводи.

„Велики број деце која врше насиље су била жртве вршњачког или насиља у породици".

Млади гледају како се одрасли носе са сопственим фрустрацијама и емоцијама, каже.

„Деца виде да неки људи немају последице, неки људи су због агресивног наступа или насилничког понашања успели да постигну неке циљеве, па из тога закључују да ако се буду тако понашали, биће кул, њих ће се сви плашити", објашњава она.

Иако се ради о „погрешном сагледавању ствари, из дечије перспективе то има смисла, зато што деца немају развијено критичко мишљење".

Осим што код деце треба развијати критички поглед на свет, важно је подстицати и саосећајност за друге.

„Данас су људи отуђени, па је самим тим саосећајност много мања, а деца само копирају оно што виде" каже Вукчевић.

Шта је вршњачко насиље?

Понекад се деца у игри гурају, па се неко оклизне, лупи о бетон и поломи нос.

Али дете некада добије намерни ударац у нос.

Зато је намера кључна реч за разликовање насиља од ненасиља, наводи се у публикацији Министарства просвете.

Насиље је „понашање које доводи до психичког или физичког повређивања друге особе или повећава ризик од таквог повређивања".

„У неким случајевима, насилник неће нужно довести до повреде, али поступа тако да је повређивање вероватан исход".

Међутим, ако је неки поступак повредио другу особу, а да није постојала жеља да се особа повреди, то се „не сматра насиљем".

Истраживања показују да је вршњачко насиље „широко распрострањено", наводи се у публикацији „Насиље према деци у Србији" УНИЦЕФ-а из 2017. године.

Дечаци се насилно понашају чешће него девојчице, али су чешће и жртве насиља вршњака и одраслих, наводе.

Шта је насиље и злостављање?

Физичко насиље и злостављање је понашање које може да доведе до стварног или потенцијалног телесног повређивања детета.

Психичко насиље и злостављање је понашање које доводи до тренутног или трајног угрожавања психичког и емоционалног здравља и достојанства детета.

Социјално насиље и злостављање је понашање којим се искључује дете и ученик из групе вршњака и различитих облика социјалних активности, одвајањем од других, неприхватањем по основу различитости, ускраћивањем информација, изоловањем од заједнице, ускраћивањем задовољавања социјалних потреба.

Насиље и злостављање препознају се и кроз насиље на интернету - ширење неистина или објављивање срамотних фотографија некога на друштвеним мрежама и слање претњи преко платформе за размену порука.

Извор: Протокол поступања у установи у одговору на насиље, злостављање и занемаривање, Министарство просвете

Шта кад дете пријави насиље?

Ако се дете повери да је проживело искуство где се осетило угрожено, веома је важно показати да му се верује, саветује психолошкиња Вукчевић.

„Није све што се деси међу вршњацима насиље, али дететово искуство и доживљај су истинити".

Родитељи понекад умањују значај онога што им дете говори зато што им је „тешко да прихвате да је њихово дете жртва насиља", а неки се понашају „инспекторски", додаје.

„Кажу деци да је за свађу потребно двоје, питају их шта су они урадили да дође до насиља, чиме су то испровоцирали".

Вукчевић каже да дете треба пажљиво саслушати, а онда проценити да ли се ради о ситуацији коју треба пријавити школи.

Коме пријавити вршњачко насиље

Од 2009. године, основне и средње школе у Србији оснивају тимове за заштиту деце од насиља, злостављања и занемаривања у складу са Оквирним националним планом за превенцију насиља у образовно-васпитним установама који је донело Министарство просвете.

Чине их наставници, психолози и педагози.

Насиље се може пријавити учитељицама, разредним старешинама или другим запосленима у школи.

Да ли је насиље присутније него у време наших бака и дека?

Вести о вршњачком насиљу често изазивају коментаре попут „тога није било у моје време".

Мишљења стручњака су подељена - једни сматрају да се о овом проблему само више говори, док други оцењују да је степен насиља у друштву већи.

Друштво је „осетљивије" на насиље него некада, оцењују аутори публикације Министарства просвете.

„Расте свест да је друштво дужно да у школи спречи све облике повређујућег поступања према којима су људи раније били равнодушни, а сада их препознају као насиље", наводи се.

О разним облицима насиља се „појачано говори" последњих десетак година, слаже се Вукчевић.

„Пре него што је Србија почела да се усклађује са међународним конвенцијама, није било јасне диференције шта је насиље, а шта није и такав дискурс дефинитивно није постојао у време наших бака и дека", каже.

Оцењује да „живимо у друштву које релативизује питање насиља".

„Не само да не постоји нулта толеранција на насиље, већ мислим да смо све толерантнији", каже.

Случајеви вршњачког насиља који су потресли Србију

Осмак Алекса Јанковић из Ниша, ученик основне школе „Сретен Младеновић Мика" , починио је самоубиство 2011. године скочивши са трећег спрата зграде у којој је живео.

Сматра се да се убио јер је више месеци био изложен тортури вршњака, писале су тада Јужне вести.

Основна школа „8. септембар" у Пироту се 2008. године нашла у центру пажње пошто су снимци дванаестогодишње девојчице коју су четири вршњакиње свукле, а злостављање потом забележиле мобилним телефоном, послати десетинама ученика и ученица те школе.

Насилнице су тада имале мање од 14 година и нису могле да буду кривично гоњене.

Добиле су укор наставничког већа, највећу казну према тадашњем Закону о основној школи.

Регулатива се од тада променила, па осим смањења оцене из владања и укора, деци млађој од 14 година може да се изрекне друштвено-користан или хуманитарни рад, предвиђа Правилник из 2018. године.

На децу узраста између 14 и 18 година која почине кривично дело примењује се Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела.

Млађима од 16 могу се изрећи само васпитне мере, а старијима и казна малолетничког затвора у случају озбиљнијих повреда закона.

Вукчевић подсећа да је основна школа обавезна, па деца не могу бити избачена из школе, а како сматра, то у средњој школи није добро решење.

„Школама је најлакше да одстране децу децу која су изазовна за рад, па се родитељима основаца понекад саветује да децу пребаце у другу школу, али то није решење", каже.

Истиче да је „потребно да стручњаци континуираним радом помогну детету да промени понашање".

Крајем септембра 2021. године, тринаестогодишњакиња из Мале Крсне задобила је повреду вилице док су је вршњакиње шутирале, наводно зато што им се нису свиђале њене шишке, пише Блиц.

У мају 2021. године је против двојице четрнаестогодишњака из Бачког Јарка покренут кривични поступак због сумње да су сексуално злостављали годину дана млађег дечака са сметњама у развоју две године раније.

Тадашњи министар просвете Младен Шарчевић је демантовао да је дошло до сексуалног злостављања, рекавши да је у питању „неслана шала".

На мети дигиталног насиља се 2018. године нашла девојчица из Зрењанина - њене вршњакиње су направиле Вајбер групу где су размењиване поруке мржње упућене десетогодишњакињи, а насиље је прерасло и у физичко, наводи се у тексту Блица.

Можда ће вас занима и видео о деци из Авганистана која тешком муком зарађују за живот

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]