Србија, деца и насиље: „У зачараном кругу” - како се школе боре против вршњачког насиља

Школско звоно означило је крај последњег часа за тај септембарски дан, тринаестогодишњи Лазар* ставио је ранац на леђа, изашао из школе и мами Даници* послао поруку која ју је „изузетно уплашила и узнемирила".

Данас се нећу вратити кући [из школе], гледаћу да се на том путу негде убијем, гласила је порука ученика седмог разреда једне основне школе у Београду.

Даница каже да је поруку добила зато што се Лазар „још једном нашао на мети исмевања и понижавања" и да пет година трпи вршњачко насиље - иста група дечака га „вређа и понижава", али и „туче, шутира до масница и цепа му ствари".

Породица је у млађим разредима овакве случајеве пријављивала учитељици, а сада их пријављује разредном старешини, наводи Даница.

Иако су према процедурама прва адреса за пријаве, учитељи и наставници нису сами у решавању овог проблема - заједно са педагогом, психологом и директором школе они формирају тимове за заштиту деце од насиља, злостављања и занемаривања, предвиђа плански документ Министарства просвете из 2009. године.

Министарство просвете предвидело је да свака образовна институција у Србији мора да има овакав тим, задужен и да разматра случајеве вршњачког насиља.

„Свака изјава детета да му је лоше, а поготово да жели да оконча живот, мора да се схвати крајње озбиљно", каже психолошкиња Јелена Вукчевић за ББЦ на српском.

Даница каже да се насиље над Лазарем наставља упркос пријавама и сматра да школа „све време умањује значај ситуације и гура проблем под тепих".

Школа коју Лазар похађа потврдила је за ББЦ на српском да постоји случај вршњачког насиља, али је одбила да коментарише „из обавезе да заштити податке детета".

Рад тимова за сузбијање насиља контролише Просветна инспекција, потврђено је из Министарства просвете, науке и технолошког развоја у писаном одговору за ББЦ на српском.

Из Министарства нису одговорили на питање о резултатима надзора, као ни да ли је у последњих 12 година, колико тимови постоје, рађена евалуација њиховог рада која би пружила увид у ефикасност оваквог вида борбе против вршњачког насиља у Србији.

Учестало вршњачко насиље доживљава 22 одсто ученика и ученица, а 65 одсто се нашло на мети насилника бар једном, показују подаци УНИЦЕФ-а за 2019. годину.

'У зачараном кругу'

Школски прибор, нове књиге, свеске, ранац и нови другари - Лазар има ружне успомене на оно што прве школске дане ђака првака обично чини узбудљивим.

„У првом разреду му је исечен школски ранац који је сам бирао", наводи Даница.

„Био је разочаран и плакао је."

У школи нема камера и никада није откривено ко је то урадио, због чега Даница сматра да су се нашли „у зачараном кругу".

„Немамо подршку школе, нити сами можемо да решимо проблем", каже она.

Психичко и физичко насиље над дечаком „континуирано дешава" од трећег разреда основне школе, додаје.

Проблеми који су почели материјалном штетом током година су попримали све веће размере.

Мајка наводи да су га вршњаци више пута тукли, што је Лазар испрва скривао од родитеља.

„Имао је страх да ће га још више тући ако нам пријави, па је у то време је почео да мокри у гаће", каже.

Једном приликом, додаје, „ишутирали су га тако да је имао подливе по ногама", због чега су га родитељи водили лекару.

Из школе су саветовани, каже Даница, да преместе Лазара у другу смену или другу школу, али су одлучили да то не ураде.

„Надали смо се да проблем може да се реши у школи, али ја сада жалим што га нисам пребацила", истиче Даница.

Овог септембра, када су се ђаци вратили у клупе и започели нову школску годину, Лазар је запретио самоубиством.

Психолошкиња Јелена Вукчевић за ББЦ на српском каже да је у таквим случајевима важно утврдити да ли је реч о стварној намери или нечему што је ипак речено у бесу и очају.

„Нарочито јер су тинејџери у таквој фази развоја када изјавама о бежању од куће и суициду покушавају да се изборе за нешто што желе", каже она.

Даница има утисак да се школа „заиста заинтересовала" за проблем тек када су их родитељи обавестили о поруци.

Почионици насиља су, како додаје, први пут кажњени.

„Једно дете је због омаловажавања кажњено укором разредног старешине, о инциденту су обавештени сви наставници.

„Лазар је добио зелено светло да се у било ком тренутку обрати школском психологу, може да изађе током трајања часа ако се осети непријатно", прича Даница.

Омладински радник Дражен Зацеро, који често сарађује са школама, сматра да би требало „подићи капацитете школа" да решавају проблеме у вези са вршњачким насиљем.

„Није решење да се изгрде дете, родитељ или школа, већ цео процес треба уздигнути на виши ниво, где би се утврдиле потребе, интереси и страхови", сматра Зацеро.

После Лазаревих претњи о самоубиству, школа је посаветовала родитеље да га одведу приватном психологу, којег дечак сада посећује.

Даница каже да ју је психолог умирио оценом да је „претња самоубиством апел за помоћ и доказ да дете стварно више не може да трпи злостављање".

Трагедија из 2011. године, када је четрнаестогодишњи Алекса Јанковић починио самоубиство зато што је, како се сматра, дуго био изложен вршњачком насиљу, изродила је грађанску иницијативу Алексин закон.

Иницијатива се залаже за увођење строжих казни за починиоце, али и оне који заташкавају насиље.

Алексин закон је 2016. ушао у скупштинску процедуру, али до данас није усвојен.

Шта се догодило Алекси Јанковићу

Осмак Алекса Јанковић из Ниша, ученик основне школе „Сретен Младеновић Мика", починио је самоубиство 2011. године скочивши са трећег спрата зграде у којој је живео.

Сматра се да се убио јер је више месеци био изложен тортури вршњака, писале су тада Јужне вести.

Основни суд у Нишу донео је 2016. године донео првостепену пресуду по којој ОШ „Сретен Младеновић Мика" треба да исплати скоро два милиона динара родитељима Алексе Јанковића.

Школа се жалила, а Апелациони суд је исте године изрекао правоснажну пресуду којом су школа и бивша директорка обавезани да исплате одштету родитељима зато што нису предузели мере спречавања вршњачког насиља.

За малтретирање Алексе Јанковића кажњена су и тројица малолетника, а суд им је одредио појачан васпитни надзор од шест месеци до две године, а двојица дечака добила су укор.

Како је образложено, малолетници су добили максималне казне које су законом прописане за њихов узраст.

Родитељи су више пута позивали Просветну инспекцију да и према другим запосленима у школи покрене дисциплинске поступке због заташкавања насиља.

Међутим, њихови захтеви нису испуњени - Просветна инспекција је 2017. године утврдила да је случај застарео.

Коме родитељи све могу да пријаве вршњачко насиље?

Ако сматрају да школа не решава проблем, родитељи могу да се обрате вишим инстанцама.

Када сумњају да школа и тимови за заштиту ученика од насиља не чине довољно, могу да се обрате Просветној инспекцији на мејл [email protected].

Инспекција Министарства просвете је, између осталог, надлежна да проверава да ли школа поступа по закону када покушава да реши случај вршњачког насиља.

Просветна инспекција има дежурне инспекторате за предшколско, основно и средње образовање, а њихове бројеве телефона можете пронаћи овде.

За родитеље који желе боље да разумеју шта могу да очекују, може бити корисно да се упознају са Посебним протоколом о за заштиту деце и ученика од злостављања у образовно-васпитним установама.

Осим тога, уколико сматрају да школа или друге институције, попут центра за социјални рад, тужилаштва или полиције нису адекватно реаговали, могу да контактирају Заштитника грађана.

У појединим местима у Србији, родитељи могу да се обрате и локалном омбудсману, чије контакте можете пронаћи овде.

У Србији постоји неколико протокола које је донела Влада, а односе се на заштиту деце од насиља.

Од 2005. године се примењује Општи протокол за заштиту деце од злостављања и занемаривања, постоје и посебни протоколи за појединачне системе - школство, здравство, правосуђе и друге.

Шта када родитељи пријаве насиље школи?

Школа је дужна да реагује, а за то постоји и посебна процедура.

„На почетку сваке школске године, формирамо тим за заштиту ученика од насиља који се састаје по потреби", објашњава Тамара Јанковић, директорка ОШ „Светозар Марковић" у Лесковцу за ББЦ на српском.

Стални чланови тима су директор и запослени у педагошко-психолошкој служби, а састав наставника је променљив, додаје.

Тимови се руководе Правилником о протоколу поступања у установи у одговору на насиље, злостављање и занемаривање.

Вршњачко насиље је једна од тема које документ покрива, а такође даје упутства за поступање у ситуацијама када су деца изложена насиљу од стране запослених у школи, код куће или на неком другом месту где проводе време.

Насиље се пријављује учитељу или разредном старешини, са којим су деца и родитељи најчешће у контакту.

Правилник прописује да су они први у ланцу реаговања - проблем решавају сами или траже помоћ колега из тима за заштиту ученика од насиља.

„Улога разредног старешине је најважнија", сматра Јанковић.

„Он треба да подстиче и одржава атмосферу толеранције у одељењу".

Али, то није увек лак задатак, каже Марко Илић, наставник географије и разредни старешина који предаје у средњим школама у Баточини и Лапову.

Илић у просвети ради шест година, а последње четири је и разредни старешина.

„Када сам се пре неколико година као разредни срео са ситуацијом вршњачког насиља, заиста сам давао све од себе, али мислим да нисам био баш припремљен за ту ситуацију", наводи Илић.

Иако је на факултету слушао предмете из педагогије и психологије, сматра да га то није припремило како да поступа у ситуацијама када дође до конфликта међу децом.

„На обукама Министарства просевете смо се генерално упознавали са облицима насиља, али се нисмо много бавили примерима, нити шта можемо да урадимо у конкретним ситуацијама", каже наставник.

У марту ове године, Влада Србије је покренула националну платформу за превенцију насиља у школама „Чувам те" за подршку и едукацију родитеља и наставника.

Из Министарства просвете нису одговорили на питање ББЦ новинара о доступним обукама за запослене у школама које се тичу поступања у случајевима вршњачког насиља.

Нивои насиља - шта школа мора да предузме и у ком тренутку

Правилник разврстава насиље по нивоима и прописује како школа треба да реагује у зависности од озбиљности ситуације.

Постоје три нивоа насиља, од којих је први најлакши.

Први ниво насиља: ударање чврга, штипање, уништавање ствари, псовање, имитирање, прозивање, подсмевање, ласцивни коментари, слање узнемирујућих СМС порука.

Ове проблеме покушава да реши разредни старешина или учитељ, а ако у томе не успе укључује педагошко-психолошка служба.

Други ниво насиља:шамарање, гажење, уцењивање и претње, сексуално додиривање, свлачење, сликање и снимање, као и дељење тог садржаја.

Разредни старешина реагује на ове проблеме у сарадњи са стручном службом, уз обавезно укључивање родитеља.

Ако напори не дају резултате, против ученика се може се покренути дисциплинска мера.

Трећи нивонасиља: туча, дављење, напад оружјем, застрашивање, изнуђивање новца, подвођење, силовање.

Рад на решавању проблема преузима директор који мора да укључи родитеље и надлежне службе, као што су центар за социјални рад, полиција, тужилаштво или прекршајни суд.

Покретање дисциплинског поступка против починилаца је обавезно.

Ако школа не може са сигурношћу да процени ниво насиља, може да се обрати другим институцијама за помоћ - лекарима, Министарству просвете, социјалним радницима.

Извор:Правилник о протоколу поступања у установи у одговору на насиље, злостављање и занемаривање

Психолошкиња Јелена Вукчевић, која приватно ради са децом која врше и трпе насиље, истиче да је веома важан инвидивидуални приступ.

„Важно је да то не буду опште приче и да дете осети да се тичу њега, иначе ће механички одрађивати посете психологу и педагогу", наводи.

Вукчевић, која је кроз приватну праксу сарађивала са школама у случајевима вршњачког насиља, оцењује да су стручне службе „углавном презаузете".

„Школски психолози и педагози имају вештине да испланирају индивидуални рад са децом, али сами су са много деце и чини се да немају времена", каже психолошкиња.

Када испраћа Лазара у школу, Даница није претерано забринута за физичку добробит сина.

Пре свега, зато што дечак „има телефон и увек може да позове родитеље", каже она.

Међутим, страхује за његово психичко здравље.

„Бојим се да не буде изложен тешким речима и увредама, да не поклекне због свега онога што се дешава", каже Даница.

*Права имена саговорника и школе су промењена или нису помената у циљу заштите идентитета и позната су редакцији.

Ова прича је настала захваљујући искуствима која су читаоци поделили са редакцијом ББЦ на српском језику.

Хвала на поверењу.

Авганистан: Ученици који носе калашњикове у школу

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]