Да ли ће тетовирање најзад бити прихваћено као уметност

„Када сам почињао, на тетоваже се гледало као на нешто што је намењено људима са маргине и бунтовницима", каже др Ву (право име: Брајан Ву), цењени лосанђелески тату уметник, који има 1,8 милиона пратилаца и клијенте из света џет-сета, попут Џастина Бибера, Мајли Сајрус и Дрејка.

„Водим порекло из веома традиционалне имигрантске азијске породице, и стога не чуди што моји родитељи нису били пресрећни позивом који сам одабрао."

Међутим, четрдесетједногодишњни Ву, који као почетну цену за своје услуге тражи 2.500 долара, тврди да помињање мастила за тетовирање данас не изазива унапред негативан став.

„Моје муштерије су адвокати, доктори, политичари, деца која славе 18 рођендан, баке и деке... најразличитији људи долазе у мој студио", објашњава он.

„Не тако давно, био бих једини истетовиран у друштву, али 2022. ће у неком простору пре штрчати особа која нема тетоважу.

„Данас моји родитељи гледају благонаклоно на посао којим се бавим."

Вуов коментар одражава феномен савремене свеприсутности тетоваже.

Према анкети коју је 2015. спровела компанија „YouGov", петина одраслих Британаца има тетоважу, док су скорашњи подаци које је у Америци прикупио Ипсос показали да 30 одсто становника те државе имају на себи макар једну тетоважу (број који расте до 40 одсто ако се испитаници ограниче само на млађе од 35 година).

Оно што је некада схватано као супкултура и што се чешће везивало са морнарима-номадима и бандама бајкера него са средњом класом, данас представља масовни свеприсутни мејнстрим покрет и индустрију у којој се годишње обрне три милијарде долара.

Као да постоји неписано правило према ком највеће поп звезде (Пост Малоун, Били Ајлиш) и спортисти (Леброн Џејмс, Лионел Меси) треба да имају тетоваже свуда по телу и лицу, подстичући обожаваоце да крену њиховим стопама.

Поједине велике модне компаније користе истетовиране славне личности како би бренд учиниле провокативнијим (густо истетовирани комичар Пит Дејвидсон је недавно био лице бренда H&M).

Авио-компанија „Virgin Atlantic" дозвољава особљу да поносно заврну рукаве током дужих летова.

А америчка војска је, позивајући се на „промену друштвених норми", смекшала дуго важећа правила о забрани видљивости тетоваже на војницима у њеним редовима.

„Неспороно, тетовирање је свуда око нас", објашњава Мет Лодер, професор уметности на Универзитету у Есексз, стручњак за историју тетоваже.

„За различку од прошлих времена, данас је тетоважа саставни део културе."

Лодер додаје:

„Пре неки дан сам у сандучету нашао рекламни летак Британске поште на коме отац малог детета има тетоважу дуж целе руке.

„Некада би јавност критиковала конзервативну организацију попут поште ако би прослеђивала материјал са таквом садржином. Сада се на то гледа као на нешто што је напредно."

Међутим, Лодер инсистира на томе да тетоважу не треба да схватимо као „феномен", већ као историјски „медијум" који пренебрегава сопствено наслеђе ослањајући се једино на оно што је тренутно популарно.

Како бисмо добро разумели шта све тетоваже обухватају, каже он, морамо се вратити далеко уназад.

„Тетовирање је као комерцијални уметнички облик на Западу било присутно тек око 140 година", објашњава он, напомињући да је један од најважнијих замајаца у том процесу био краљ Џорџ Пети.

Он је као тинејџер, током путовања у Јапан, 1881, дао да му израде „жељену" тетоважу змаја на руци.

Насупрот томе, додаје он, „морамо имати на уму да постоје физички докази тетовирања који датирају чак из 3250. године пре нове ере."

Погледајте видео

Древно порекло

Лодер притом мисли на Еција, европског, прецизније тиролског леденог човека.

Његово замрзнуто тело је било конзервирано испод алпских глечера дуж аутријско-италијанске границе, када га је - 5.300 година касније, током шетње Алпима - пронашао запрепашћени брачни пар из Немачке.

На његовом телу је пронађена 61 тетоважа (заправо, реч је о низу хоризонталних и вертикалних линија).

Међу њима су и оне за које се претпоставља да су имале терапеутску намену, судећи по акупунктури - груписане су у пределима Ецијевих зглобова и доњем делу леђа, местима која су, према антрополозима, узроковала дегенеративан поремећај и болове код леденог човека.

На телима других откривених стародревних лешева налазимо чак далеко сложенија решења.

„Гебелеински човек", изложен у Британском музеју већ више од једног века, има испреплитане тетоваже бика и овце на надлактици.

Природно мумифицирани леш датира из староегипатског прединастичког периода, пре око 5.000 година, када су се тетоваже трајно урезивале под кожу услед коришћења супстанце на бази карбона [стручњаци претпостављају да је реч о некој врсти гарежи].

Такође, постоје докази који упућују на закључак да су се и староегипатске жене тетовирале, при чему стручњаци сматрају да су прибегавале урезивању у кожу да би богови заштитили њихове бебе током трудноће.

Научници су 1981. године открили Амаунет, свештеницу богиње Хатор у Теби, што је даље довело до открића обичаја богатог тетовирања мумифицираних лешева у пределу доњег стомака.

Густо истетовирану ратницу-свештеницу познату као „Принцеза Укока" открили су давне 1993. археолози у Атлајским планинама, које се протежу дуж Русије, Кине, Монголије и Казахстана.

Откриће овог леша старог 2.500 година нарочито је било важно због очуваности коже и торзоа са брижљиво израђеним прелепим илустрацијама митских бића, међу којима су и рогови јарца.

Принцеза, за коју се верује да је умрла кад јој је било 25 година, била је припадница Пазирика, племена из скитског доба које је тетоважу схватало као обележје друштвеног статуса, као и знак по ком ће ближњи моћи међусобно да се препознају на оном свету.

Сва та открића, према Лодеровом схватању, побијају тврдње да је тетовирање, такорећи, нови „тренд" - на крају крајева, реч је о једном од најстаријих забележених уметничких облика.

Према Лодеру, „жеља да поделимо са околином наше приче и наше жеље помоћу тетоваже представља дубоко укорењену људску потребу".

Ипак, иако су неки дуго времена сматрали да је тетоважа служила као украс, она је такође представљала неку врсту суровог брендирања.

У античком свету Старе Грчке и Рима, означавала је казну и срамоту, била је насилно обележје осуђеника и сексуалних радница/радника.

Реч је о језивој пракси која је опстала дуго после пада Римског царства, све до америчке трговине робовима и Холокауста.

Али паралелно с том традицијом, за припаднике друштвене елите она је остала примамљиво искушење.

Драж селебритија

У сјајној књизи Субверзивна тела: Тајна историја жена и тетоваже, ауторка Марго Мифлин истражује праксу тетовирања ногу и горњих делова руку - места која се лако могу прекрити одећом - ком су прибегавале жене из високог друштва 19. века у Европи и Америци.

Једна од првих тату уметница у Америци била је Мод Вагнер, која је технику тетовирања научила од мужа и почела да ради 1907.

Џеси Најт, која је 1921. почела професионално да тетовира, највероватније се може узети за пионирку на тлу Британије.

Мифлин сматра да су тетоваже за жене увек подразумевале контракултурне поруке.

„Тетовирање значи да жене могу слободно да се опходе према сопственим телима", објашњава она.

„У томе је разлика у односу на мушкарце, јер су жене ишле директно насупрот природи на начин који је дуго био забрањен.

„Тако су дале ново значење својим телима."

Она каже да је „мрачна сенка" Другог светског рата - када су, током Холокауста, нацистички војници тетовирали јеврејске затворенике ради обележавања - довела до пада броја људи који желе да им се мастилом исцрта кожа.

Међутим, опште расположење се поново променило крајем 1960-их, делимично захваљујући утицају Џенис Џоплин, хеороини рокенрола, сматра она.

„Џенис је на зглобу руке имала истетовирану чувену фирентинску наруквицу, коју је свако могао да види, као и срце изнад дојке", објашњава Мифлин.

„Она је заправо преокренула ток - помогла је да тетоваже постану примамљива мејнстрим ствар. [Њујоршки] уметница Рут Мартен, која је замаглила међе између тетоважа и света уметности, такође је допринела уклањању негативних предубеђења везаних за тетоважу, претворивши је у уметност за богате."

Ветеран Мистер Картун (право име: Марк Маћадо) један је од највећих америчких живих тату уметника.

Почевши као декоратер „лоурајдера" (старих, дугачких аутомобила) и цењени „тегер" у свету уметности графита, овај педесетдвогодишњак је на врхунцу каријере тетовирао неке од највећих америчких звезда, међу којима су: Бијонси, Коби Брајант, Снуп Дог, Еминем, Др Дре и 50 Сент.

„У мом крају", присећа се он, рођени лосанђелешанин, „могли сте да видите само типичне затворске тетоваже".

„Моја мајка је чврсто веровала да управо због тих густо истетовираних гангстера друштво не гледа благонаклоно на латиноамеричку заједницу.

„Међутим, за мене су они били највеће фаце на свету."

„Када су се утицајни музичари, попут Еминема, Тупака и 50 Сента, истетовирали, публика је желела да их следи", додаје он.

„Све њихове тетоваже представљају огледало поп културе, истичући проблеме и инспиришући аутсајдере да направе нешто од живота.

„Ако Гучи Мане истетовира лице, то значи да је он до сржи у томе што ради, и тај пркос је нешто што мотивише људе."

Једна од његових најпознатијих тетоваже јесте реч „Southside" (Јужна страна) утиснута преко леђа 50 Сента.

Реч је о посвети крају у ком је репер одрастао - Southside Queens; порука тетоваже је да успех 50 Сента значи да он готово буквално носи властити крај на леђима, као и да је све могуће, па чак и пошто су девет пута пуцали на њега.

Картун је створио верзију краснописа Старе Енглеске, коју је често виђао на грудима припадника лосанђелешких банди.

На леђима суперзвезде, тетоважа је добила на грандиозности.

„Увек сам ишао за преузмем опасне тетоваже из мог краја, за коју је моја мама тврдила да представља обележје криминалаца, и од њих створим нешто скупоцено и гламурозно", објашњава Картун.

„Желео сам заиста да покажем њену вредност.

„Моја мајка сада живи у кући изграђеној од пара зарађених на тим тетоважама, знате? Осећам да сам успео."

Борба против снобовштине света уметности

Упркос богатој историји тетоваже и јединственом статусу покретног уметничког дела које људи носе на телима до краја живота, Картун каже да још наилази на ниподаштавања људи с висине.

„Ако у уметничкој школи кажете да желите да будете тату мајстор, рећи ће вам да је то непоштен начин зараде", каже он.

„Стварамо уметност на кожи у покректу, што захтева велику вештину, а истовремено нас људи које тетовирамо сматрају терапеутима и брачним саветницима.

„Људи који присуствују нечијем тетовирању и одатле изађу са ставом како то није уметност, напросто су суманути арти снобови.".

И поред тога што снобовска предубеђења и даље опстају, Мифлин тврди да се светови уметности и тетоваже све више преплићу.

Као примере, она наводи двојицу савремених тату мајсотра који су помогли у уклањању баријера између тетоваже и високе уметности - др Лакруа (зачетника стила препознатљивог по макабристичким и религиозним мотивима) и Вима Делвоју (његове тетовиране свиње су дигле велику прашину у јавности).

С друге стране, Лодер сматра да је јапански тату мајстор Гакин овом жанру усадио „авангардну" оштрицу.

Проблем трајнoсти дела највише раздваја свет високе уметности и тату мајсторе.

Када неко умре и тело му се разгради, одлази и тетоважа, што значи да је изгубљена оригинална копија дела тату мајстора.

У поређењу с тим, слике и фотографије настављају живот у галеријама, доносећи ауторима постхумно признање.

Све је то много компликованије када говоримо о тату мајсторима.

Озлоглашен пример био би подухват др Фукушија Мазаичија, јапанског патолога, познатог као „Сакупљач људске коже", који је, у оквиру његовог пројекта, узимао кожу с леђа људи - од којих би претходно добио пристанак - пошто умру и чувао њихове тетоваже у токијском Патолошком музеју.

Међутим, поступак којим се служио био је компликован и, разумљиво, неприхватљив као полазна тачка за развијање идеје о очувању тетоваже.

Ипак, чувени њујоршки тату уметник Скот Кембел верује да технологија најзад може помоћи тетоважи да се поравна са уметношћу и на том пољу.

Заједно са лосанђелеском агенцијом за таленте „Cthdrl", покренуо је нову платформу Скеб шоп, која омогућава уметницима попут Вуа и Картуна да продају тетоваже као незаменљиве токене (енгл. non-fungible tokens - у даљем тексту: NFT) широј публици.

То значи да ће њихова дела наставити да живе у метасвету, односно неће делити судбину коже власника тетоваже након његове смрти.

Заправо, у овом процесу постоји дигитална реплика тетоваже, за коју, затим, корисници Скеб шопа могу да изнесу понуду на онлајн аукцији.

NFT такође обухвата и тату састанак, како би учеснику аукције са најбољом понудом могло да се исцрта на кожи онлајн решење.

После продаје, сви NFT дизајнови остају доступни на порталу, који, према замисли, треба да буде дигитална уметничка галерија која чува тетоваже; Тејт музеј за тату уметнике.

„Тренутно, тату уметници продају оригинална дела формирајући цену у односу на време потребно за урезивање у нечију кожу", каже Кембел за ББЦ културу.

„То значи да продајемо сате наших живота готово као водоинсталатери или електричари, а не као уметници; људи нас сматрају трговцима који просто изрезују нешто на руку."

„Ван Гог би остао непознат да се бавио тетовирањем#, сматра Кембел, „јер би сва његова платна одумрла".

„Црви би појели његову уметност".

Захваљујући Скеб шопу, дела тату уметника најзад ће постати трајна, уместо пуке фотографске копије, што би, заузврат, могло да помогне у искорељивању дела снобовштине о којој Мистер Картун говори.

„Захваљујући Скеб шопу, сада могу да продајем моја оригинална дела као слике, баш као и други ликовни уметници; први пут у историји су тетоваже у истој равни са традиционалном уметничком формом", тврди Кембел.

Он се нада да ће то довести до изложби на којима су дела готово физички присутна, као на пример Тетоважа: испод твоје коже, која је ове године одржана у културном центру Каиша Форум (CaixaForum) у Барселони.

То је велико историјско истраживање спроведено широм планете, које обухвата, између осталог, силиконске реплике делова тела на којима су неки од најзначајнијих тату мајстора исцртали радове.

Ипак, Лодер није оптимиста кад је у питању пребацивање тетоважа у NFT, између осталог због тога што тај поступак покреће шкакљиво питање ауторских права.

„Тип који је истетовирао лице Мајка Тајсона тужио је екипу филма Мамурлук у Бангкоку [у ком се појављује Мајк Тајсон] због кршења ауторских права [јер је у филму направљена копија те тетоваже на лицу једног од ликова]", каже Лодер.

„Мислим да је NFT додатно закомпликовао питање ко задржава право на тетоважу - тату мајстор или особа која је носи тетоважу, уместо да га разреши."

Време ће показати да ли Скеб шоп представља почетак нове ере или је реч само о краткотрајном бљеску.

С друге стране, пројекат показује иновативност тату уметника, који изналазе нове начине како би добили поштовање колега из уметничке бранше, уместо честог ниподаштавања.

Родовска подела

С обзиром на предвиђања да ће индустрија тетоваже наставити да расте наредне три године, Мифлин каже да би један од приоритета такође требало да буде смањење усредсређености на мушкарца.

Анкета коју је 2017. спровела Statista показује да ће се жене пре него мушкарци одлучити да ставе тетоважу.

Упркос томе, жене које се баве тетовирањем су у огромној мањини у односу на мушкарце у Америци - однос у процентима је 25-75 одсто.

„Тату магазини су преплављени голим 'pin-up' девојкама", каже Мифлин.

„Култура је и даље наклоњенија мушкарцима."

Саша Масиук, успешна тату уметница, која се, и поред тога што је рођена у Украјини, пробила у Русији, осетила је на сопственој кожи родну неједнакост у овој области.

Власница је пет тату студија смештених у различитим крајевима света, а тренутно живи у Лос Анђелесу.

„Када сам почела да тетовирам, клијенти би се, приликом упознавања, ишчуђавали због тога што сам женско", каже она за ББЦ.

„Осећала сам да треба да надмашим себе да бих доказала да сам у тетовирању једнако добра колико и било који мушкарац."

Међутим, чињеница да Масиук данас наплаћује и до 20.000 долара њен рад показује да се ствари мењају.

Опште расположење се променило кад је реч о тетоважи, што, према њеном мишљењу, показује да култура тетовирања не цвета само на Западу.

„Раније, када би људи видели да имате тетоваже, помислили би да сте криминалац или овисник", присећа се она почетака.

„Али данас су и у градовима попут Санкт Петербурга или Москве тетоваже прихваћене као начин живота."

Она се „нада" да ће се та прихваћеност прелити и у ауторитарније области у Азији, где још постоји табу кад је реч о тетоважи.

Ко пример наводи одлуку власти у Ланзуу (граду у Гансу, северозападној провинцији Кине) од пре две године да забране таксистима да носе тетоваже уз образложење да оне могу „узнемирити жене или децу који желе да путују".

Претерано би било очекивати да се сви слажу са тезом Клода Леви Строса да су „нас тетоваже преобликовале од сирових животиња у готова културна бића".

У недавном тексту који је објавио Тајмс, Мелани Филипс је написала да због тетоваже осећа „физичку мучнину", прекоревајући савремену нормализацију културе, нешто што, према њеном мишљењу, указује на „кризу" моралних вредности.

„Увек ће бити душебрижника који желе да раздвоје тетоважу од институционализованог света високе уметности", јетко каже Др Ву.

„Да ли ће неки тату дизајн бити изложен у музеју 'Витни' за 400 година - тешко је рећи.

„Али историја је показала да је тетоважа отпорна уметничка врста."

Уколико уметници желе да сачувају властита дела за будућа покољења, носиоц тетоваже може да скине њихове тетоваже лакше него икад.

Зараво, упућени предвиђају да ће тржиште помагала за уклањање тетоваже до 2029. досегнути „невероватних" 245 милиона долара.

„У скоријој будућности ћемо моћи да обришемо и кренемо испочетка да тетовирамо", додаје Ву.

Одатле се намеће питање: Да ли ће то променити положај тетоваже као уметничке форме.

Штавише, иако Ву каже да је савремена индустрија помало једнолична, са „сморним" и „упрошћеним" цветним решењима подесним за инстаграм, овај великан тетоваже је убеђен да ће на гловалном нивоу сама уметност бити све популарнија у будућности.

„Историјски гледано, тетоваже романтизују идеју о слободи, зар не?

„Имати тетоважу, то значи да нисте ограничени друштвеним нормама и да желите да имате став.

„Тетоважа је била обележје револуционара."

„Тетоваже ће постојати докле год људи буду трагали за личном слободом."

Погледајте видео

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]