Тетовирање у Јапану: Од јакуза, преко навијача до хипстера

Звук игала које сликају по кожи Хоримицуа подсећа на звук меканог гребуцкања у ритму које прави цврчак - „ша, ша, ша".

Он већ 30 година тетовира муштерије у Икебукуроу, у Токију. Све што му је потребно су мастило и штапић са иглом на врху.

Из његове руке, на леђима банкара и музичара, ничу богови и чудовишта. Јапански шарани протежу се низ удове.

А данас ће један зелени змај - симбол заштите од ватре - букнути на руци младог ватрогасца који је прелетео хиљаде и хиљаде километара, да би легао на Хоримицуов сто.

Кајл Сили, 23-годишњак, лежи на леђима док му уметник засипа трицепс савршено правилним убодима. Тетовира га од рамена до зглоба; „дуги рукав" на коме ће величанствени гуштер лежати међу божурима - цвећу среће и племенитости.

Тату мајстора има и у граду у ком живи, Гренд Прерију у Канади. Али они не могу да му понуде оно што тражи: древну јапанску вештину теборија - традиционалну, „ручно резбарену" тетоважу.

На Западу се дугогодишња опчињеност овим стилом распламсала у тренд. Хипстере привлачи због приче: „Отишао сам у Јапан да ме ручно тетовирају". Друге привлачи уметничко дело које траје.

„Чуо сам да су боје тетовиране на тебори начин много дуговечније и изгледају живописније", каже Кајл који има машински исцртане шаре по грудима, ребрима и грудној кости.

„У канадским доларима кошта 500 долара по сесији [344 евра]. Дакле, сигурно ћу платити неколико хиљада. Али, за ово сам штедео."

Хоримицу ког је Кајл изабрао за тату мајстора, има готово 63.000 пратилаца на Инстаграму и велику базу обожавалаца из целог света - међу њима је и амерички певач Џон Мејер који каже да га је мајстор подвргао исцрпном испитивању, пре него што је коначно пристао да га тетовира: како си ме нашао? Одакле знаш особу која те је препоручила?

Интересовање ван обала Јапана одржава ову древну уметност у животу, пошто је ентузијазам у матичној земљи однедавно почео да одумире.

Млади Јапанци често ће радије изабрати западњачке тетоваже геометријских облика где је нагласак на прецизности детаља.

Мајстори теборија углавном преузимају више контроле над стваралачким процесом, док неки тетовирају само оне које одаберу.

Кајлу је то, очигледно, прихватљиво. Ушетао је у салон не знајући ни које ће боје бити његов нови змај.

„То је уметнички стил Мицу-сана, шта год он сматра да би најбоље изгледало на мени, на то ћу и пристати", каже насмејан.

Не показује да га боли док му Хоримицу штапићем са редом игала на вршку, утискује боју под горње слојеве коже. На сваких десет секунди Хоримицу се окреће како би умочио алатку у мастило.

Изгледа као да ненормално боли, али посвећеници тврде да је тебори нежнији од машинског рада.

Колико га боли на скали од један до десет?

„Три или четири?" даје Кајл слободну процену. „Да, ово је много боље од машинице."

Џон Мајер тврди да је током времена проведеног са Хоримицуом имао „предивне, прекрасне халуцинације".

Када мајстора питам долази ли код клијената до налета ендорфина после сесије тетовирања, клима главом.

„Допамин, адреналин... Многе муштерије буду такве после тетовирања. Превелико узбуђење! Изгубе новчаник, пасош, проћердају много пара..."

„Спортске манифестације доносе пуно посла"

Уочи Светског првенства у рагбију, играчи и навијачи замољени су да покрију тетоваже како не би неког увредили, пошто их у Јапану многи повезују са Јакузама, јапанском мафијом.

Неким навијачима, међутим, упозорење је пре послужило као инспирација, па ће између две утакмице да утакну двосатну сесију тетовирања.

До Хоримицуа многи дођу преко Мајка Дербишајера, чији сајт Pacific Tattoo Co повезује клијенте са енглеског језичког подручја са јапанским мајсторима.

„Свратио нам је један Велшанин баш у периоду између две утакмице", каже.

Тражио је змаја?

„Мислим да чак и јесте!"

Спортске манифестације увек су добре за посао, каже он.

„Примећујем директну везу - на пример, Олимпијске игре у Токију следеће године. У протеклих годину дана јављају нам се људи да закажу баш у том периоду."

Око 60-70 одсто Хоримицуове клијентеле није из Јапана, а и други тебори мајстори наводе сличне бројке.

„Долазили су нам људи из Немачке, стално нам долазе из Британије, пуно Американаца… Много је војника из америчких база", каже он.

„У последње време, јапанским тату мајсторима у Јапану посао није баш цветао, сем ако успете да превазиђете језичку баријеру."

Део проблема лежи у губитку примарне клијентеле. По завршетку Другог светског рата, јапанске тетоваже, зване „ирезуми", биле су углавном везане за јапанске криминалне банде Јакуза.

Деценијама су се мафијаши тетовирали како би доказали храброст, шепурили се богатством и препознавали једни друге.

Хоримицу је занат испекао у јапанској „породици" тату мајстора, где неколико младих шегрта служе мајстору, често и по више година, у строгом, феудалном окружењу.

За свет ирезумија каже да је „често био пун насиља. Застрашујући. Тад су нам муштерије биле само јакузе. Све до пре десет година."

Јапан је у међувремену заоштрио став према организованим криминалним удружењима, тако да је полиција сузбила број чланова у бандама са историјског врхунца од 184,000 чланова почетком шездесетих година прошлог века на 30,500 данас.

Преостали би да остану испод радара полиције, што значи - без великих препознатљивих симбола.

„Има младих који и даље одлазе у јакузе, али они су нове генерације - паметније него претходне", каже Хоримицу. „Они се не тетовирају. Њихови прљави послови су много суптилнији. Одвијају се после партије голфа..."

У оно време, каже, муштерија би отпочела исцртавање тетоваже преко целих леђа, завршила у затвору, само да би се вратила - деценијама касније - да заврши дело.

На питање како би их тада дочекао, он се враголасто смеши.

„Добро нам дошли опет! Нешто сте ми остарили!"

„Забрањене посете базену, теретани, термалним изворима…"

На жалост љубитеља тетоважа, јапанско друштво још увек није прихватило чињеницу да већина јакуза данас ни не жели тетоважу.

У законима је ова област сива зона од 2001. године, када су у јапанском Министарству здравља решили да тетовирање прогласе за медицински захват - што је, у преводу, значило да сваки тату мајстор који истовремено није и лекар са стручном спремом, илегално ради.

Људима са тетоважама често је забрањен улаз у јавне теретане, базене, и онсене - јапанске термалне бање. Видљиве шаре по телу могу да смање шансе за добијање посла, посебно у образовном и финансијском сектору.

Кајл, весели плавокоси Канађанин који тешко да може мање да личи на јапанског гангстера, свеједно је осетио забрану на сопственој кожи.

„Чак и у хотелу. Кренуо сам на базен, а онда сам видео знак: „Забрањене тетоваже". Не говорим јапански. Али, ако сам у подземној железници у мајици кратких рукава, примећујем да ми људи загледају руку."

Суочавајући се са стигмом у матичној земљи, мајстори тебори тетовирања одлазе у иностранство где их дочекују као да су рок-звезде.

Кеншо Други који је стручно име добио од учитеља, живи у Амстердаму.

Каже да клијенти цене ручно рађену шару и да долазе наоружани стрпљењем. За тетоваже преко целих леђа потребно је и до 70 сати, некада и више, у зависности од типа коже, величине и сложености шаре.

„Највише ми траже змајеве", каже он. „Волим њих да правим, никад досадно. У јапанском змају има пуно значења и приче. Има много различитих народних предања о њима."

Иако се одселио из Јапана, Кеншо Други се строго придржава традиција теборија.

„Све инструменте за тебори правим сам. Верујем у једно шинтоистичко учење [стара јапанска религија], у 'мусухи', по којем све што људска рука направи има душу. Инструмент за тебори део је мог тела и моје душе. Зато никад не продајем инструменте."

Кеншо хвали учитеља Хотирошија - „Има 74 године и још ради! Лудило!" - тако и Хоримицу о његовом учитељу говори са најдубљим поштовањем.

„Кад сам почео као шегрт, стално бих проучавао његову технику, истраживао сам приче и значења иза сваког цртежа из старих књига, и пуно цртао. Једно три-четири године спавао сам само по два-три сата дневно јер је било толико тога што је требало да научим."

„Код нас су правила била: 'Ништа не питај, никад не одбијај, и не казуј мишљење. У сваком тренутку извршавај учитељева наређења. Буди понизан, загреј столицу. Поштуј друге културе.' Учитељ никад не би објашњавао, морао би све да схватиш из промене израза лица или тона којим ти се обрати. У супротном би те неки старији шегрт физички казнио, па би и тако научио."

Хоримицу каже да га је учитељ позвао да се код њега усавршава за тебори тетовирање тек пошто му је више пута отишао у посету, добио тетоважу и понудио му симболички поклон.

„Донео сам две флаше сакеа. Не ваља ако донесеш једну. Две су поштовање јапанске традиције. Две, повезане ужетом. То значи - хоћу да се повежем с тобом."

Његова обука трајала је више од деценије.

Хоримицу користи штапић са иглама - „номи" који је некад припадао његовом учитељу. Приправнички стаж, каже, траје до краја живота.

„Ствари се мењају..."

Неки коментатори кажу да би конзервативан став Јапанаца према тетоважама могао да омекша услед најезде хиљада и хиљада ишараних странаца који ће земљу посетити током Светског првенства у рагбију и Олимпијских игара у Токију 2020. године.

Као аутсајдер који се посветио упознавању Јапана, Мајк Дербишајер верује да су шансе за нагле промене минималне.

„То би се већ сто пута десило до сада", каже.

„Ако се и деси, промену ће изнети млађи људи који се сада занимају за западњачки стил тетоважа како би опонашали западњачку културу, па ће се тако временом популарност тетоважа вратити."

„Ако одете у Харађуку [географско средиште омладинских субкултура у Токију] и погледате модне рекламе - преплављене су тетовираним Западњацима. Свуда их има."

„Мислим да се промена тек помаља. Тренутно гледамо зачетак промене. Питање ће бити: хоће ли власти агресивно да је сузбију?"

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]

.