Михаил Горбачов, историја и Русија: Сећање на срдачног и великодушног човека

Март је 2013. и интервјуишем Михаила Горбачова у просторијама његове московске експертске групе.

После пола сата, бивши совјетски лидер објављује: „Всјо!" („То је све!").

Он устаје, али му се не жури да се растанемо.

И тако настављамо да ћаскамо.

Горбачов је управо објавио последњи том својих мемоара, који је посветио покојној супрузи Раиси.

Она је умрла од леукемије 1999.

Били су у браку скоро 46 година и по нежности са којом говори о њој очигледно је да она Горбачову изузетно недостаје.

Показује ми књигу.

На првој страници налази се Горбачовљева дневничка белешка годину дана после Раисине смрти:

„Мој живот је изгубио основни смисао", пише он.

„Никад још нисам доживео толико снажан осећај усамљености."

Али Горбачовљеве очи сјаје док показује Раисине слике у књизи: фотографије са одмора, породичне слике, снимке док га прати на званичним путовањима у иностранство.

И његове две омиљене слике: упарене портрете Михаила и Раисе пред њихово венчање 1953.

Изгледају као холивудске филмске звезде.

Док Горбачов и ја листамо књигу, наша камерманка Рејчел проучава велики клавир у углу просторије.

„Умете ли да свирате на њему?", пита она Горбачова.

„Нема потребе, уме он сам!", одговара.

Сви се смејемо.

Али он се не шали.

Горбачов му прилази, стиска дугме и дирке клавира оживљавају саме од себе.

„То је Шопен", каже он и, са несташним осмехом на лицу, опонаша покрете пијанисте као да сам свира на клавиру.

Потом искључује дугме и инструмент утихне.

„Наравно, можете на њему да свирате као и на обичном клавиру", истиче он.

„Зна ли неко од вас да свира?", пита.

Кажем му да знам ја.

„Молим вас, седите, одсвирајте нам нешто", каже Горбачов.

То нисам очекивао. Морам брзо да размишљам. Шта да свирам?

Која песма би се допала бившем лидеру једне суперсиле?

„Back in the USSR" можда? Или „Thanks for the Memory"?

Погледајте видео: Дует са Михаелом Горбачовим

Играм на сигурно и започињем руски класик „Московске ноћи".

И, док свирам, дешава се нешто још неочекиваније.

Михаил Горбачов почиње да пева на моју музику.

И добар је… савршено је усклађен.

Стижемо до краја и питам га коју још песму воли.

Горбачов тражи совјетску ратну песму „Тамна је ноћ".

Она говори о војнику на фронту који мисли на своју драгу супругу код куће.

„У тамној ноћи", пева Горбачов", знам да си, драга моја, будна

„Док седиш крај кревеца кришом бришеш сузу;

„Колико само волим твоје дубоке, нежне очи,

„Колико желим да ставим усне на твоје."

Потом се човек који је помогао да се оконча Хладни рат смеши: широким, прелепим осмехом.

„Раиса је волела како певам", каже он.

И у тој једној краткој реченици, Михаил Горбачов је открио више о себи него у читавом интервјуу.

Многи Руси га критикују због начина на који је владао земљом; многи га окривљују за распад Совјетског Савеза.

Али после тих речи - и тог осмеха - делује као срдачан, поштен човек, који је још увек дубоко заљубљен у своју жену и очајнички је тужан што је више нема.

Раиса је свуда: у његовим књигама, на урамљеним портретима на зиду његове канцеларије… и у музици.

Први пут сам се срео са Михаилом Горбачовим у мају 1996, више од четири године након распада СССР-а.

Покушао је да се врати на политичку сцену и изазвао је Бориса Јељцина на изборима за руског председника.

У то време сам био асистент продуцента за ЦБС Њуз.

Наш телевизијски тим га је пратио на изборној кампањи по јужној Русији.

Био сам узбуђен што ћу упознати човека који ме је, деценију раније, инспирисао да изаберем руски језик на универзитету.

Средином осамдесетих, Михаил Горбачов је избио на политичку сцену са позивима на перестројку (реструктурирање) и гласност (отвореност).

Био је совјетски лидер каквог свет до тада још није видео.

Био је млад и био је опуштен.

Деловао је решен да изгради боље односе са Западом и да оживи посусталу совјетску привреду.

У време кад је напустио дужност, Совјетски Савез више није постојао.

На тој предизборној турнеји 1996, једне вечери је Горбачов позвао нашу ТВ екипу за сто у хотелском ресторану.

Одједном је бенд засвирао познату мелодију:

„Yesterday, all my troubles seemed so far away.

Now it looks as if they're here to stay…"

Деловало је више него одговарајуће тренутку.

На изборима ће Горбачов освојити свега 0,51 одсто гласова.

Изгубио је власт - и није успео да је поврати.

Али било је ту нешто што је Михаил Горбачов још увек поседовао: смисао за хумор.

Наредног месеца камерман са којим сам радио на Горбачовљевој турнеји завршио је задужење у Москви.

Виктор Купер био је Тексашанин већи од живота у чијем су се друштву сви смешкали.

Није научио много руског, али једна од малобројних реченица које је знао гласила је:

„Самое главное ето коортитса!"

Што у преводу значи: „Најважнија ствар је пилетина."

Била му је од користи.

Кад год би Виктора зауставила московска саобраћајна полиција, спустио би прозор свог субурбана и изјавио на руском са јаким тексасшким акцентом:

„Најважнија ствар је пилетина!"

Запањени полицајац би га обично само пропустио.

На послу сам добио задатак да снимим „опроштајни видео" за Виктора који би садржао поздраве пријатеља и колега из Москве.

У случају да ми прође, позвао сам Горбачовљевог асистента.

Да ли би председник Горбачов био вољан да приложи видео поруку?

Одговор је био брз: „Учиниће то."

Са другим камерманом одвезао сам се до Горбачовљеве канцеларије.

„Шта бисте волели да кажем?", питао је.

Објаснио сам му колико је Виктор био срећан што га је упознао.

Такође сам напоменуо Викторово пилеће познавање руског.

Горбачов се окренуо камери и снимио монолог од срца, који је закључио овим речима:

„Викторе, као што добро знаш, најважнија ствар је пилетина!"

Морао сам да се уштинем.

Михаил Сергејвич Горбачов, некада један од најмоћнијих људи на планети, управо је изрецитовао оду пилетини.

Какав лаф. Кад је Виктор Купер видео снимак, био је запањен и дубоко ганут.

Срео сам веома другачијег Горбачова 2019.

Био је то пети и последњи интервју који ми је дао.

У њему сам запазио тугу коју нисам видео раније.

Као да је осећао да се његова достигнућа поништавају; да Русија поново прихвата ауторитаризам и да се враћа сукоб Истока и Запада.

У интервјуу, Горбачов се присетио раних дана на власти.

„Кад сам постао генерални секретар совјетске Комунистичке партије, путовао сам по градовима широм земље и састајао се са људима.

„Сви су ми говорили једну ствар. Говорили су ми: 'Михаиле Сергејевичу, какве год проблеме имали, каква год да је несташица хране, немојте да бринете.

„Имаћемо довољно хране. Узгојићемо је. Снаћи ћемо се. Само се ви старајте да не буде рата."

У том тренутку, у Горбачовљевим очима су се накупиле сузе.

„Био сам запањен. Такви су били људи. Толико су пропатили у последњем рату."

Михаил Горбачов није био савршен. Ниједан лидер није.

Али био је то човек коме је било дубоко стало да избегне Трећи светски рат.

И било му је дубоко стало до његове породице.

Због те две ствари ћу увек имати пријатне успомене на њега.

Погледајте видео

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]