Животна средина: Нови начини за смањење угљен диоксида, умеће избацивања угљеника из производње

Током производње многих кључних материјала који нам олакшавају живот - од папира до пластике - стварају се огромне количине угљеника који загрева планету.

Наш аналитичар животне средине Роџер Харабин истраживао је нове технологије ниског угљеника које би могле да помогну да се те емисије смање.

Он је ангажовао уметнике да му помогну да пренесе ту поруку.

Научници су измислили магичну справу која уклања мастило са папира тако да се исти одштампани лист може искористити још десет пута.

Они желе да смање количину емисије угљен-диоксида (CO2) који загрева планету из индустрије папира и пулпе смањењем потражње за канцеларијским папиром.

Трик код такозваног „де-принтера" јесте папир са специјалним слојем који спречава да страница упије мастило.

Моћни ласер потом претвара мастило у пару.

Главни научник Барек Јекутили из израелског Рип технолоџиза описује то као циркуларну штампу.

„Ако нам је стало до планете, морамо да престанемо да сечемо толико много дрвећа", каже он.

Овај изум појављује се у ББЦ-јевом документарцу о технолошким решењима за климатске промене.

Зове се Умеће смањења угљеника и то је мој најновији филм за ББЦ после 35 година извештавања о животној средини.

Филм чини саставни део изложбе у оквиру Пројекта Еден у Корнволу, где сам био кустос за скулптуре направљене од челика, цемента, пластике, алуминијума и папира - да бих лакше истакао колике се огромне количине угљен диоксида који загрева планету праве у свету приликом производње ових материјала.

Заједно, ове скривене „уграђене" емисије стварају много више угљен диоксида него сви светски авиони, камиони, аутомобили, возови и бродови заједно.

Стручњаци кажу да је један од начина да се реше те емисије измишљање нових технологија које ограничавају количину произведеног угљен-диоксида.

Други је да се просто користи мање тога.

Де-принтер је део лавине иновација у производњи технологије за ново доба ниског угљеника.

У северној Шведској, једна компанија је светао пример уклањања угљен-диоксид из производње челика.

Глобално, ова индустрија емитује скоро три милијарде тона гаса годишње - то је отприлике као све годишње активности које произведу угљен-диоксид у читавој индијској привреди.

Прављење челика обично укључује мешање стена које садрже гвожђе са коксом, који потиче из угља, а потом његово супер-загревање на 1.500 степени Целзијуса, уз помоћ изузетно загађујућег угља или гаса.

Топлота покреће хемијску реакцију која гвожђе претвара у претходницу челика.

Али то произведе још више угљен-диоксида, штавише, овај процес прави више тона угљен-диоксида него челика.

Али сада, у граду Лулеу, јужно од Арктичког круга, мултинационални произвођач челика ССАБ пронашао је начин да заустави стварање угљен диоксида.

Први корак је да се за постизање неопходне топлоте користи обновљива енергија, као што су ветротурбине или хидроелектране, уместо угља.

Корак број два је да се у фази реакције кокс замени водоником.

Уместо да се као нуспроизвод прави угљен-диоксид, реакција са водоником и гвожђем производи само Х2O… воду.

Потражња је огромна за прву производњу челика на свету са нула угљеника - произвођачи челика морају да одбијају нове поруџбине.

Индустрија цемента производи 2,5 милијарди тона угљен-диоксида годишње.

Цемент је главни везивни састојак бетона од ког су начињене грађевине у нашим животима.

Али његово прављење укључује загревање кречњака, а то производи читаве облаке угљен-диоксида.

Коришћење угља или гаса за постизање топлоте ствара двоструку дозу.

Сада произвођачи бетона експериментишу са другим везивним материјалима који не морају да се мешају на исти начин, а велики играчи у индустрији желе да буду угљеник-неутрални до 2050. године.

Али не можемо да чекамо толико дуго да бисмо решили проблем климатских промена, па тако железничка компанија ХС2 гради вијадукт у Бакингемширу на југоистоку Енглеске од сендвича цемента и челика.

Овај паметни дизајн омогућује коришћење мање материјала искоришћавањем различитих физичких својстава цемента и челика на начин који брзо постаје све популарнији.

Инжењери кажу да ова иновација смањује трошкове материјала и преполовљава емисије угљен-диоксида које би постојале у традиционалнијем грађевинарству.

Наравно, доношење одлуке да се уопште не гради контроверзни пут ХС2 смањио би много више емисија.

А све је већи тренд међу инжењерима да покушају да извуку више из већ постојеће инфраструктуре, као што је реновирање грађевина уместо њиховог рушења и коришћења цемента за изградњу замене.

Погледајте видео:

Индустрија пластике и даље је један од пет главних криваца кад је у питању угљен диоксид.

Готова сва пластика на свету потиче од изузетно загађујуће нафте и гаса.

Али у Холандији био-хемијска фирма Авантијум направила је нешто прва на свету - пластику засновану на биљкама како би парирала ПЕТ-у (полиетилен терафталат), који се користи за израду већине флаша за пиће.

Нови производ се зове ПЕФ (полиетилен фураноат) и за њега се каже да се производи за трећину мање емисија од ПЕТ-а.

Сировина настаје из пшенице и кукуруза.

Пробао сам је и има укус шећера.

Влада опипљиво осећање узбуђења поводом овог новог открића.

Али, будимо реални, биопластика има веома ниску базу.

Она чини око један до два одсто читаве индустрије пластике.

Штавише, конкуренција земљишта за узгој сировина за флаше од ПЕФ-а само ће се повећавати како се земљорадници буду трудили да прехране људе у будућем свету смртоносних топлотних таласа.

Уједињене нације обећале су споразум о ограничавању производње пластике, али владе заостају за брзином климатских промена.

Алуминијум је последњи од наших пет главних емитера, мада он производи значајно мање угљен-диоксида него цемент или челик.

То је делом зато што је енергија потребна за производњу алуминијума из боксита толика да су велике фирме лоцирале места на којима је обновљива енергија обилата и јефтина, као што је Исланд, са геотермалном енергијом и хидроелектранама.

Индустрија такође тврди да се више од 95 одсто произведеног алуминијума рециклира зато што је толико вредан.

Али чак и за то су потребне високе температуре - и тако, у Дортмунду, у Немачкој, оживели су изум стар више од 100 година.

То је машина која узима комадиће алуминијума, потом их загрева и компресује кроз неку врсту џиновске млазнице на пасти за зубе, како би истиснула цев реформираног алуминијума - за делић емисија нормалног рециклирања.

Где год да погледате, иновације као што су ове помажу фирмама да смање емисије.

Али ево у чему је проблем - инвенције се не развијају ни приближно довољно брзо да би се постигао глобални циљ од скоро преполовљене количине емитованог угљен-диоксида до 2030. године.

Највећи проблем за све ове индустрије јесте мањак чисте електричне енергије из обновљивих извора која би покретала фабрике, баш као и аутомобиле и наше домове.

Професор Џулијан Олвуд са Колеџа Света Катарина на Кембриџу најбоље је то сумирао овако:

„Многи од нас би волели да имају решење засновано на некој новој технологији. Али, нажалост, изуми нису проблем.

„Оно што је битно јесте брзина којом то можемо да омасовимо.

„Можете да избаците нови телефон и продате га веома брзо, али не можете брзо да направите нову електрану, тако да решења која су нам потребна морају суштински да буду заснована на већ постојећим технологијама - само да се ствари раде другачије.

„Зато што се ови материјали [папир, челик, цемент, пластика и алуминијум] праве у толиким количинама - и зато што су били толико јефтини - користили смо их расипнички.

„У будућности морамо да их користимо мање."

Погледајте како се свет загревао од 1880.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]