Индија, бирократија и сиромаштво: „Гледали су ме као да сам дух“

Ако сте мртви, не можете бити власник земље.

Ова чињеница изнедрила је небројено много случајева у Индији кад су људи пријављени као мртви и одузета им је имовина - а многи од њих открили су да не могу много тога да учине да то промене, пише новинарка ББЦ-ја Клои Хаџиматеу.

Падесар Јадав је жив и здрав, и стога је био веома изненађен кад је открио да је - макар на папиру - мртав.

У позним седамдесетим, после смрти ћерке и зета, неочекивано је морао да одгаја двоје унука.

И зато је, да би платио њихово одрастање и образовање, продао део земље коју је наследио од оца у родном селу.

Неколико месеци касније, примио је бизаран телефонски позив.

„Човек ком сам продао земљу звао ме је да ми каже да се води судски спор против мене. Рекао је како мој нећак свима говори да сам умро и да је земљу продао човек који се лажно представља као ја."

Јадав је одмах отпутовао из Колкате, где сада живи, назад у село у дистрикту Азамгар у држави Утар Прадеш.

Кад је стигао, људи су били шокирани што га виде.

„Гледали су ме као да сам дух и говорили: 'Ти си мртав! Церемонијално смо те ожалили!'".

Јадав каже да су он и његов нећак били блиски и да га је овај често посећивао кад је долазио у град.

Али кад му је Јадав рекао да планира да прода породичну земљу, посете су престале.

Он је сада сазнао да његов нећак тврди да полаже право на земљу као његово наследство.

И Јадав се суочио с њим.

„Он је рекао: 'Никад нисам видео овог човека у животу. Мој ујак је мртав.' Био сам шокиран", каже Јадав.

„Рекао сам: 'Али стојим ту, жив и здрав, пред тобом, како ме не препознајеш?'".

Јадав каже да је данима плакао, али онда се сабрао и позвао Удружење за живе мртваце Индије.

Организацију води Лал Бихари Мритак, човек у позним шездесетим који зна понешто о томе како то изгледа кад вас прогласе мртвим - трећину живота је проживео као наводни мртвац.

Бихари потиче из изузетно сиромашне породице.

Никад није научио да чита нити пише зато што је са седам година послат да ради у фабрику сарија.

У раним двадесетим отворио је властиту текстилну радионицу у суседном граду, али је морао да подигне кредит да би покренуо пословање а банка је тражила залог.

Стога је отишао у локалну канцеларију владе у селу Калилабаду, такође у области Азамгар, у нади да ће добити тапију на земљу коју је наследио од оца.

Сеоски рачуновођа потражио је његово име и пронашао документе - али је нашао и смртовницу према којој је Лал Бахари мртав.

Бихаријев протест да не може бити мртав кад стоји ту жив и здрав ништа нису вредели.

„Стоји овде у папирима, црно на бело, да сте мртви", присећа се Бихари шта су му рекли службеници.

Кад је Бихаријева смрт пријављена код локалних власти, земља и имовина које је наследио од оца пребачени су са њега на породицу његовог стрица.

До дана данашњег Бихари каже да не зна да ли је то била административна грешка или свесна превара његовог стрица.

У сваком случају, Бихари је био уништен.

Његова радионица морала је да затвори, а његова породица је остала без извора прихода.

Али Бихари није планирао олако да се преда и прихвати властиту смрт без борбе, а ускоро је схватио да у томе није усамљен.

Родбина је варала људе из свих крајева земље и проглашавала их мртвима да би им одузела земљу.

Бихари је основао Удружење за живе мртваце како би их све окупио на једно место - према једној процени, само у држави Утар Прадеш има 40.000 живих мртваца, већина сиромашни, неписмени или из ниже касте - и започео је кампању како би скренуо пажњу на њихову муку.

На своје име додао је суфикс мритак - што значи „покојни" - поставши тако „покојни Лал Бихари" и заједно са другима у његовом положају организовао протесте да би привикао пажњу медија.

Али то није било довољно да се његова ситуација промени.

Онда је одлучио да се кандидује на националним изборима и успео да име мртвог човека стави на изборну листу.

Кад то није било довољно да убеди власти да је жив, замало се убио три пута започињући штрајк глађу.

Коначно је, из очаја, одлучио је да прекрши закон тако што је киднаповао стричево дете.

Надао се да ће га полиција ухапсити и тиме бити присиљена да призна да је жив - на крају крајева, не можете ухапсити мртваца.

Али полиција је схватила о чему се ради и одбила да учествује.

На крају је Бихари нашао правду не као последицу неког од својих креативних покушаја, већ од самог система који му је и окренуо живот наглавачке.

Нови прекршајни судија дистрикта Азамгар поново је проучио његов случај и одлучио да је, после 18 година убеђивања да је мртав, Лал Бихари ипак жив.

Бихари каже да је путем Удружења за живе мртваце пружио подршку хиљадама људи који су се суочили са сличним мукама.

Многи од њих, каже он, нису били његове среће.

Неки су се убили након што су провели читаве године борећи се за свој случај и на крају изгубили сваку наду, док су други умрли од природне смрти пре него што је њихов случај разрешен.

Један човек који се налази на самом почетку такве муке је Тилак Чанд Дакад.

Данас када овај седамдесетогодишњак посети фармерску земљу у Мадја Предашу на којој је одрастао, мора да је посматра са друге стране ограде.

Он има читав низ здравствених проблема и зна да можда неће поживети довољно дуго да се поново прошета тим пољима.

Као млађи човек Дакад се преселио у град у нади да ће пронаћи бољи посао и бољи живот за своју децу. Док је био одсутан, изнајмио је земљу једном брачном пару.

Тек кад се вратио у село да потпише неке документе, открио је да више није власник земље зато што је наводно преминуо.

„Службеник у канцеларији локалних власти рекао ми је да сам мртав. Помислио сам: 'Како је то могуће?' Страшно сам се уплашио", присећа се он.

Дакад је убрзо открио да је брачни пар ком је изнајмио земљу пријавио његову смрт, а жена је отишла на суд представивши се као његова удовица, рекавши да ће радо преписати његову земљу.

Кад је ББЦ контактирао брачни пар који Дакад оптужује да му је преотео земљу, рекли су да не желе да одговарају ни на каква питања.

Анил Кумар, адвокат који је радио на неколико случајева за живе мртваце, процењује да у Азамгару, провинцији у којој живи Лал Бихари, има најмање 100 људи који су преурањено проглашени мртвим.

Сваки случај је сложен за себе, каже он.

Понекад су у питању административне грешке, у неким другим случајевима су државни службеници поткупљени да направе лажне смртовнице.

Портпаролка индијске владе Шаина НЦ рекла је за ББЦ да је актуелна влада веома посвећена спровођењу закона против корупције.

„У земљи толико великој и разноврсној као што је Индија, можете да имате неколико изнимних случајева који се појаве с времена на време, али већина грађана је заштићена добром владавином премијера Нарендре Модија", каже она.

„Ако се и нађе неки случај корупције, имамо довољно законских одредби у парламенту да се осигура да починиоци одговарају."

Али Анил Кумар каже, кад су ови случајеви последица преваре, правда уме да буде недостижна.

У једном случају за који се борио, требало је шест година да се докаже да је његов клијент жив - а више од 25 година касније он још увек чека пресуду у спору против човека који је наводно прогласио његовог клијента мртвим.

„Кад би се оваква врста случајева решавала по хитном поступку да би се криминалци казнили, то би утерало страх људима и спречило ову врсту злочина", каже Кумар.

Прошло је више од 45 година откако је Лал Бихари Мритак проглашен мртвим и више од две деценије откако је успео да докаже да је жив.

Али он и даље сваке године организује прославу новог рођендана, када гости седе око веома велике торте.

Док нож исеца детаљне украсе, његовим гостима постаје јасно да се ради само о украшеној картонској кутији - трик.

„Изнутра је потпуно шупља. Неки државни званичници су такви - испразни и неправедни", каже он.

„И зато нисам исекао ову торту из славља. То је моје виђење друштва у ком живимо."

Бихари каже да га и даље зову људи из читаве земље који желе његов савет како најлакше да докажу да су живи, али у 66. години он је помало изгубио елан и сада размишља да се повуче из борбе.

„Немам ни новца ни енергије да наставим да водим Удружење живих мртваца", каже он, „а нема ко други да га преузме."

Одувек се надао да ће национални медији стати у одбрану обесправљених и да ће влада у корену сасећи подмићене, али то се није десило.

Човек који је провео 18 година живота покушавајући да докаже да је жив једног дана ће стварно бити мртав, а да успут није остварио промене за које се борио.

Можда ће вас занимати и овај видео: Град у Индији пун близанаца а нико не зна зашто

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]