Исхрана и здравље: Треба ли да једемо као Јапанци како бисмо дуже живели

Јапан има више стогодишњака - оних старих 100 или више година - од било које земље на свету.

Четрдесетосам становника на сваких 100.000 људи у Јапану прегура век.

Ниједна земља на свету не може ни да се приближи том просеку.

По чему се Јапанци разликују од нас, осталих? Шта они имају, а ми немамо?

Да ли је њихова исхрана заслужна за дуговечност?

Овакве приче су нам донеле, на пример, медитеранску исхрану.

За њену популарност изван Средоземља још од 1970-тих заслужан је амерички психолог и нутрициониста Ансел Киз и његово интересовање за стогодишњаке из Италије, у чијој исхрани скоро да није било животињских масти.

Деведесетих година прошлог века, други истраживач исхране, Волтер Вилет, поменуо је у студији необично дуговечно становништво Јапана, приметивши да имају мали број смртних случајева од срчаних болести.

Од тада се многи истраживачи питају да ли је та дуговечност повезана са исхраном.

Ако је тако, коју бисмо храну, у нади да ћемо остварити сличан животни век, могли да додамо на јеловник?

Јапанска исхрана је прилично широк концепт, истиче истраживач епидемиологије Шу Ђанг из јапанског Националног центра за геронтологију.

И, без обзира на јело на које прво помислимо, не чини је само суши.

Ипак, у недавном прегледу 39 студија у којима је испитивана веза јапанске исхране и здравља, утврђено је неколико заједничких ставки: морски плодови, поврће, соја и сродни производи, попут сојиног соса, пиринча и мисо супе.

Заправо, оваква врста исхране повезана је са мање смртних случајева од срчаних проблема, каже Ђанг, иако не и са специфичним болестима, попут рака.

Занимљиво је да се чини да је повезана и са нижим стопама укупног морталитета.

Цујоши Цудуки, ванредни професор исхране и молекуларне бионауке на Универзитету Тохоку, проучавао је која тачно верзија јапанске исхране може допринети дугом животу.

У почетку су он и његови сарадници користили податке националних истраживања како би дошли до оброка који су представљали јапанску исхрану током 1990-тих и сличног сета оброка у америчкој исхрани током истог временског периода.

Оброци су сушени замрзавањем и три недеље давани пацовима, чије су здравље истраживачи затим пажљиво пратили.

Занимљиво је да су пацови на јапанској исхрани имали мање масти у абдомену и нижи ниво масти у крви, упркос чињеници да су оба јеловника имала једнаку количину масти, протеина и угљених хидрата.

Ово запажање наводи на закључак да су извори тих хранљивих састојака - месо насупрот риби, пиринач насупрот пшеници - важни за резултат.

Детаљнијим проучавањем, истраживачи су оцртали различите верзије јапанске исхране у последњих педесетак година, јер се оно што једу Јапанци знатно променило током времена - нарочито у космополитским градовима, исхрана је све више под утицајем Запада.

Они су смишљали планове оброка засноване на националној исхрани 1960, 1975, 1990. и 2005. и давали их мишевима.

Уследило је много кувања и сушења замрзавањем хране, упарених са пажљивим посматрањем глодара.

Овог пута, експерименти су трајали осам месеци.

Испоставило се да немају сви облици јапанске исхране исти ефекат.

Мишеви храњени јеловником из 1975. године имали су нижи ризик од дијабетеса и масних обољења јетре од осталих, а када су научници прегледали јетру, открили су да су се активирали гени који спречавају стварање масних киселина.

Тадашња исхрана била је посебно богата алгама и морским плодовима, махунаркама, воћем и традиционалним ферментисаним зачинима.

Препоручивала се разноликост намирница, док се избегавао вишак шећера.

У каснијим експериментима, откривено је да је исхрана из 1975. мишевима донела дужи живот, са бољим памћењем и мање физичких оштећења како су старили.

Заправо, епидемиолог Шу Ђанг и колеге недавно су објавили налазе да је јапанска исхрана повезана са здравијим и активнијим годинама како људи старе.

Овог пута експерименти су трајали осам месеци.

Исхрана је такође имала позитивне ефекте на здравље људи, утврдио је Цудуки са сарадницима.

Двадесетосмодневно испитивање људи прекомерне тежине који једу модерну јапанску исхрану или верзију из 1975. године показало је да је група из 1975. изгубила више килограма и имала бољи ниво холестерола.

У другим радовима, испитаници здраве тежине који су јели по јеловнику из 1975. били су у бољој форми од осталих на крају испитивања.

Цудуки и колеге сматрају да су микробиоми људи можда једна од ствари која посредује у овим ефектима, после посматрања промена у цревном микробиому током једне од њихових студија.

У чему је тајна?

Ако ова верзија јапанске исхране има позитивне ефекте, можда се све своди на начин припреме оброка, као и на појединости хранљивих састојака, истиче Цудуки.

Оброке чини неколико малих јела разних укуса.

Састојци се чешће кувају на пари или крчкају него прже.

Такође су зачињени малим количинама супстанци интензивне ароме, уместо прекомерне количине соли или шећера.

Укратко, могуће је да благодети јапанске исхране не долазе од магичног квалитета соса од алги или соје, већ усредсређености на разноврсну умерену исхрану, кувану на здраве начине, уз нагласак на поврће и махунарке.

Другим речима, савет који свако може да примени.

Али савремени Јапан има проблеме да следи овај савет.

Стопе дијабетеса су више последњих година, делимично због све старијег становништва, али и због растуће гојазности.

Могуће је да су одбројани дани Јапана као дома већине стогодишњака.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]