„Били смо студенти који преговарају с наоружаним герилцима како би спасли живот мог оца"

Када је наоружана герила из Колумбије киднаповала Тома, оца Мајлса Харгроува, Мајлс је поверио свом двадесетдвогодишњем пријатељу да преговара с отмичарима и покуша да врати оца кући. Какве су шансе ови неискусни млади студенти уопште могли да имају?

Бииип...

Бииип...

Телефонска секретарица Мајлса Харгроува хистерично је бљескала.

„Мајлсе, овде твоја мама, имамо мали проблем и мораш да позовеш стрица Рафорда."

То је била само једна од девет порука, нешто заиста није било у реду.

„Знао сам да је посреди нешто озбиљно", каже Мајлс, „Пошто су уследиле поруке од мог стрица, који је говорио: 'Мајлсе, имамо проблем, позови ме'. Тада сам већ био у фазону: 'Забога, шта ли се десило?'"

Било је то у септембру 1994. и 21-годишњи Мајлс се налазио у холу студентског дома на тексашком универзитету. Плашио се лоших вести. Да није неко доживео саобраћајну несрећу?

Оно што му је стриц пренео оставило га је без даха. „Твој тата је јутрос киднапован док је ишао на посао."

Мајлсови родитељи, Том и Сузан Харгроув, живели су у Калију, граду на југозападу Колумбије.

Породица се ту доселила неколико година раније, пошто је Том радио као хуманитарни стручњак за пољопривреду, тако да су Мајлс и његов брат тамо завршили школу.

Али то место је постајало све незгодније за живот.

Револуцонарне оружане снаге Колумбије (ФАРК), заправо наоружана герилска група, биле су у рату с колумбијским властима и између осталог су новац прикупљале тако што су отимале људе и тражиле за њих откуп.

То се у регији Калија дешавало све чешће и Сузан је предосећала да ће их снаћи нешто лоше. Већ је тражила од Тома да потражи други посао.

А сада су Тома отели.

„Његов аутомобил је пронађен крај пута, тамо где се налазила барикада. Његова лична карта и неки леци које је оставио ФАРК пронађени су на предњем седишту", каже Мајлс.

„Герилци су предузели оно што се назива операција 'лов на чудо'. Напросто би поставили препреку на путу, у потрази за аутомобилима или кешом - било чиме што би донело мало новца за њихову ствар. Али када се појавио Американац, знали су да ту лежи много пара."

Сведоци тврде да су убацили Тома у стражњи део једног од претходно украдених пикап комбија и запутили се на исток, у Анде.

Мајлс је долетео у Колумбију, како би био с мајком. И његов млађи брат, Геди, који је студирао у Египту, придружио се породици.

„Било је страшно, јер нам је речено да ће покушавати да пронађу, да открију било шта о породици, како би знали с ким имају посла", каже Мајлс.

„Тако да се све време чинило да нас неко посматра. Нико од нас није желео да напусти наше мало двориште."

Мајлс каже да је мајка била снажна и да је контролисала осећања, али испод површине, породица је паничила. „Осећао се адреналин који је увелико струјао кроз све нас."

На срећу, у њиховој околини је било још људи који су раније прошли кроз исто.

„Појавили су се ниоткуд и почели да нам дају савете и говоре: 'Само преговарајте с њима, мораћете да платите откуп, порајаће то неко време, али само сарађујте и све ће се тако решити.'"

Породица је упозорена да би могле протећи најмање три недеље, или цео месец, пре него што им се отмичари јаве. Чекали су и чекали.

А онда, двадесет првог дана, стигао је снимак звани „доказ живота".

На зрнастом снимку видео се Том, окружен наоружаним и маскираним војницима. Био је то потресан призор, али Мајлс каже да је осетио олакшање што види оца и што зна да је он жив.

„Мени је најгоре било да посматрам маму како гледа тај снимак", каже он. „Сећам се само како је додиривала очево лице на екрану."

Отмичари су тражили немогуће - породица је требало да плати шест милиона долара како би добила Тома назад - и отмичари су рекли да ће преговарати једино са породицом или породичним пријатељем.

„Сви су нам говорили да не треба да покушавамо са спашавањем", каже Мајлс.

„ФАРК је у то време држао под контролом велики део Колумбије. Њихове су биле висоравни и шансе да мој отац преживи у случају да се на то подручје пошаљу неке војне снаге да га спасу биле су мршаве или равне нули."

Преговарач је морао течно да говори шпански, да разуме локални дијалект и, оно најважније, да буде неко у ког је породица имала потпуно поверење.

Нико од њих није могао да преузме ту улогу, зато што нису довољно течно говорили шпански, тако да су се обратили Мајлсовом пријатељу из Колумбије, Роберту Клерксу.

Мајлс и Роберт су се упознали првог дана Мајлсове средње школе у Колумбији и отад су били блиски пријатељи. Као и Мајлс, Роберт је сада био на студијама. Имао је само 22 године.

Све се морало држати у тајности.

„Не сме да постоји трећа страна која зна да преговарате, нудите ово, нудите оно, добијате доказ живота, не - све је морало да остане у уском кругу људи", каже Роберт.

Такође су примили савет и инструкције од једног британског стручњака за преговоре, који им је рекао да остану прибрани, да говоре полако и следе сценарио.

„Пре сваког разговора", каже Роберт, „практично смо имали написано шта треба да кажемо, шта треба да питамо, и није се смело одступати од тог сценарија."

Отмичари су говорили у шифрама, тако да је Том постао „зграда", а они су говорили о томе колико „буради" (колико новца) су били спремни да дају за ту „зграду".

Током првих преговора, Томов тим се окупио око краткоталасног радија који су користили у комуникацији, и Мајлс је први пут чуо језиви глас једног од очевих киднапера. Породица се одлучила за ризичну стратегију - да понуди 41.000 долара, како би показала ФАРК-у да је шест милиона у потпуности недостижна сума.

„Увек постоји ризик да их разбесните", каже Мајлс. „То су саветници објаснили нама и Роберту, пошто је Роберт био тај који је морао директно да има посла с њима. Претиће вам, говориће вам најужасније ствари. На крају крајева, све је то бизнис, Том је роба и ако би га отмичари повредили или убили, онда не би добили никакав новац и протраћили би много времена и средстава."

Понуда јесте разбеснела отмичаре.

„За те паре нећете чак добити ни тело", казали су Роберту.

Али преговори су настављени, двапут недељно, обично око седам увече.

„Сећам се да сам једном приликом имао испит", каже Роберт. „Дошло је до неког застоја у компјутерској сали на универзитету, тако да сам дословно морао да одем са испита и кажем: 'Професоре, извините, али морам да идем.' Вероватно сам деловао као најбезобразније дериште у групи, пошто сам напросто отишао, али нисам могао да им кажем: 'Чујте, преговарам са отмичарима.'"

Како су се преговори наставили, суседи Харгроувових, породица Грајнер, стално су их подстицали да што више наставе с уобичајеним животом.

„Клаудија Грајнер нас је упорно наговарала да покушамо и заиста се трудила око вечера", каже Мајлс.

„Провела је неко време у Уједињеном Краљевству и искрено се дивила британском стоичком менталитету. Инспирисала нас је да се просто окупимо, вечерамо скупа, уз свеће и цвеће, да поставимо сто, да уложимо труд, да осетимо да заиста живимо, јер је усред свега тога било веома лако заборавити на то да смо живи."

Иако отмичари јесу малчице умањили висину откупа, и даље су тражили милионе од породице, која није могла да плати тај износ - а онда је наступила болна тишина.

Отмичари су обуставили сваки контакт током месец дана.

У том периоду, Мајлс је почео да жуди за тиме да опет чује „грозоморни" глас отмичара.

Када су преговори настављени, ФАРК је од породице очекивао да подигне понуду, али они то нису учинили, што је отмичаре још више ражестило. Опет су прекинули контакт, овај пут на два месеца.

Сузан Харгроув се дала на посао, у покушају да разбије тишину - слала је писма у планине, обраћала се бившим жртвама ФАРК-ових отмица и свештеницима који су радили на територији на којој су, сумњало се, држали Тома.

Породица је одлучила да подигне понуду на 201.000 долара и то су пренели отмичарима када су преговори коначно настављени.

„Наступила је огромна пауза", каже Мајлс.

„Сећам се те паузе", каже Роберт. Било је то као: 'Дај! Реци нешто - реци нам: да или не!'"

Отмичари су пристали.

Девет месеци након што су Тома отели, коначно је могао да се врати кући, својим вољенима.

До данас, Мајлс не може да открије на који начин је породица прибавила новац, али успела је у томе и сакрила га је у дрвене сандуке.

Затим је требало испоручити га.

„Сви су нам говорили да не треба слати члана породице [и] физички носити новац. Пошто би тако напросто отели и вас", каже Мајлс.

„Имали смо агента ФБИ који се зближио с породицом и он је знао професионалног достављача ког смо могли да унајмимо да однесе новац у планине у наше име. Наши суседи су пронашли возача који је био спреман да вози стари, олупани комби.

„Двојица мушкараца које смо одабрали нису се познавала и то је, на неки начин, све било део плана, пошто, ако се претходно нису знали, не би ни ковали планове да побегну с новцем."

Новац је безбедно достављен и породица је чекала да Тома ослободе.

„То уопште није као у филмовима - ви предате новац, а ваш отац стоји тамо, на другој страни", каже Мајлс. „То не функционише тако. Узели су новац и заправо нам нису ништа рекли о томе када ће се он вратити кући, али на основу искустава свих са којима смо причали, веровали смо да ће се вратити за три до седам дана."

Три дана су прошла - а од Тома ни трага.

Седам дана је прошло - од Тома и даље ни трага.

Недеље су наставиле да се нижу и све их је опхрвао предосећај да се Том можда уопште неће вратити кући.

А онда су примили телефонски позив од отмичара у ком им је речено да истог трена укључе телевизор.

На вестима су показивали тела двојице америчких мисионара које је ФАРК држао као таоце годину и по дана. Војска је покушала да их спасе, али отмичари су их погубили, па напустили логор.

„Никад нећу заборавити те вести", каже Мајлс.

„Била је то једна од најстрашнијих ствари које сам видео - због тога што су снимци били веома експлицитни, али још више због тога што смо познавали породицу, били смо добро упознати са тим отмицама. Знали смо да је то могло да се деси нама. То је могао да буде наш тата, а сада је већ прошао читав месец након што смо платили откуп."

Због тих снимака је породица Харгроув запала у очајање и Мајлсова мајка Сузан се, упркос свим саветима, одлучила на опасну стратегију - да обелодани причу.

„Био је то веома ризичан потез", каже Мајлс.

„Мислим, готово да је правило број један у то време било да се не говори о отмицама, пошто је то само подизало цену жртве. Али она је помислила да ће, наметнувши герилцима неку врсту јавног притиска, у суштини поручити: 'Ми смо испунили наш део погодбе, а ви?' - и тако их притиснути да учине нешто."

Два дана касније, отмичари су је јавили. Захтевали су још 130.000 долара како би ослободили Тома. Могуће је да су милили да ће се Томов тим толико уплашити да ће бити спреман да плати више.

Мајлс каже да је тражио потврду да је Том и даље жив, али доказ живота који су примили није био уверљив.

„Ништа није доказивало да је он заиста жив тог дана када су тврдили да је жив. Могао је да пише било ког дана, с пиштољем упереним у главу, па смо добили савет да то не прихватимо", каже Мајлс.

Али ситуација у Колумбији их је приморала да одлуку донесу веома брзо.

Гилберта Родригеса, припадника нарко-картела из Калија, ухватила је војска, због чега је градом владала претећа атмосфера.

„Живели смо у једном од бољих крајева Калија, баш тамо где су живели нарко-босови", каже Мајлс, „тако да смо виђали хеликоптере како се спуштају у оближња дворишта и свуда су биле постављене барикаде."

Истовремено, гласине су почеле да круже о томе да војска планира да удари на ФАРК - и породица није желела да Том буде ухваћен у унакрсној ватри. Стога су преузели ризик и исплатили отмичарима 110.000 долара, 13. августа 1995. године.

Новац за откуп је отмичарима предао један католички свештеник и исти онај возач који је извршио прву исплату.

Када је новац предат, ФАРК је требало да каже тиму достављача где могу пронаћи Тома, а они би путем радија пренели те инструкције амбуланти Међународног црвеног крста која је стајала у приправности.

Уместо тога, ФАРК им је украо радио апарате.

„Тада је заиста све пошло по злу, пошто су герилци пристали да ослободе мог тату у тренутку када добију новац за откуп, али нису то учинили", каже Мајлс.

„Једина информација коју су нам дали јесте да ће он за неколико дана бити у оближњем граду, и то нам је била једина нада."

Екипа Црвеног крста је отишла у тај град и чекала цео дан, али од Тома није било ни трага.

Ситуација се чинила безнадежном.

„Тада смо потонули на само дно, јер смо у потпуности изгубили компас", каже Мајлс. „С муком смо гледали једни друге у очи и прихватали оно што ће следеће доћи."

Роберт, млади преговарач, каже да је био веома фрустриран. „Омануо сам, то ми се није допадало", каже он.

Али девет дана касније, 22. августа 1995, Мајлс, Геди и Роберт су се налазили у кухињи и спремали вечеру када су чули неки звук споља.

„Изашли смо из кухиње и просто нисам могао да верујем очима", каже Мајлс.

„Мој тата је стајао тамо, са дугом, риђом косом, дугом, лудачком брадом, одевен у пончо. То искуство било је једно од најшокантнијих у мом животу и, Боже, отрчао сам до њега и загрлио га чврсто."

Мајлсова мајка Сузан је била у спаваћој соби. Разговарала је преко телефона са Томовим братом Рафордом о евентуалним наредним потезима, када је Том улетео у собу.

„Вриснула је испустила телефон, тако да је мој стриц, који је био на вези, чуо вриштање и помислио је да су герилци дошли да одведу још неког члана породица или да је очево тело остављено испред врата куће, тако нешто", каже Мајлс.

Мајлс је претпоставио да је очева иначе сребрнобела коса офарбана, али касније је сазнао да је постала наранџаста због недостатка витамина. Том је у заточеништву изгладњиван и био је везан - више од четири месеца није јео никакво поврће.

„Били су то углавном војници тинејџери, стари 14 и 15 година, и нису имали апсолутно никакво образовање. Мој отац је имао докторат и у једном тренутку је схватио да је имао више школе него свих 10 чувара заједно", каже Мајлс.

Оног дана кад су га ослободили, Том се пробудио и рекли су му: „Време је да одеш."

Оставили су га уз пут и након што је ухватио превоз до најближег града, ишао је од места до места, уз помоћ других људи, све док коначно није доспео кући.

Све се то добро завршило, али породица је доживела трауму и због различитих начина на које су се чланови носили са тиме, дошло је до раскола. Мајлс, његов брат и мајка су желели да све оставе иза себе.

„Образовали смо тим са само једним циљем, а то је да извучемо мог тату. Успели смо и све је било готово, у том тренутку смо заиста желели да завршимо с тим", каже Мајлс.

Том је, са друге стране, очајнички желео да прича о ономе кроз шта је прошао.

„Имао је невероватну потребу да подели своју причу, да изнова и изнова говори о томе", каже Мајлс.

Када би се породица видела с пријатељима, то би одједном променило атмосферу.

„Породица је напросто желела да буде нормална и да разговара о обичним стварима. Неизбежно, тема киднаповања би дошла на ред и мој тата би тад држао банку", каже Мајлс.

„Биле су то увек дугачке, напете, потресне дискусије. Понекад би нас измориле, посебно када би расположење пре њих било весело и опуштено."

Мајлс каже да је поново проживљавање те најгоре године у животу породице посебно тешко падало његовој мајци.

Када су се вратили у Тексас, Том је почео да држи предавања о својим искуствима разним организацијама, међу којима су антитерористичке агенције и приватне компаније за обезбеђење, али Сузан се променила.

„Моја мама је одрасла преко океана. Волела је авантуре, волела је да путује светом и сада је, први пут у животу, сасвим изгубила интересовање за све то. Није много желела да излази из куће. Не кажем да се потпуно осамила, али њен авантуристички дух је заувек нестао."

Мајлс каже да ће заувек бити захвалан свом пријатељу Роберту због улоге коју је имао у спасавању његовог оца.

„Сви смо се у тим тренуцима осећали веома зрелим", каже Мајлс. „Али када сам мало стасао схватио сам да смо били тек деца и невероватно ми је да смо уопште ставили толики притисак на Роберта. Запањен сам да су одрасли у просторији сматрали да је то разуман потез, али нисмо имали другог избора."

Роберт каже да то искуство јесте оставило трага на његове студије, никад више није био безбрижан као пре. Док су други студенти живот делили на учење и забаву, Роберт би се увек сетио тога да „постоје у животу веће ствари од тога".

И даље живи у Калију, са женом и сином, и ради у школи коју су завршили он и Мајлс.

Сумануте пријаве убистава:

Мајлс, који сада има 47 година, живи у Тексасу и ради као редитељ. Током најмрачнијих дана отмице, он је стално снимао породична искуства и сада је те снимке преточио у филм.

Документарац по имену Лов на чудо појавио се сувише касно за Сузан, која је умрла 2009, и Тома, који је умро 2011. Требало је да буде премијерно приказан на филмском фестивалу Трибека у априлу ове године, али фестивал је отказан због пандемије коронавируса.

За разлику од Тома, који је имао потребу да о својим искуствима прича одмах након ослобађања, у Мајлсовом случају је тај порив растао с временом.

„Често сам помишљао да сам из свега изашао прилично неозлеђен. Али кад седнем и размислим, већ 25 година осећам потребу да испричам ту причу", каже он.

„Ма колико се трудио, никад нисам заиста одмакао од те отмице - не са снимцима које сам поседовао. Знао сам да је посреди нешто посебно. Нисам могао да се умирим док то коначно не склопим."

Лов на чудо је управо добио награду за Најбољи филм на Међународном филмском фестивалу у Олденбургу, у Немачкој.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]