Фудбал, Енглеска и Челси: Руд Гулит се радо присећа доласка у Премијер лигу пре 25 година

Још увек ми је жао због начина на који се све завршило, али моје време у Челсију ће увек бити срећно. За мене је то био рај.

Осећам се веома старo, пошто је прошло 25 година од када сам се доселио у Енглеску, али понекад све изгледа као да се догодило јуче.

Моментално сам се заљубио у Лондон јер сам пронашао неку врсту слободе која нема цену.

Било је то моје срећно место, а играчи Челсија моји „дивни момци" - а сада ћу и да објасним зашто је то тако.

Kада сам стигао у Челси, у јуну 1995, Премијер лига се доста разликовала од онога што је данас.

Нисам био први страни играч који је дошао овде, али сам био један од првих играча са великим именом, пристигао из веће лиге, из Серије А.

Када се осврнем на тај период, вероватно је баш тог лета Премијер лига почела да се мења у такмичење какво је сада и то је нешто што је морало да се деси.

Италија је тада била фудбалско краљевство - сви најбољи играчи су били тамо.

У поређењу са њом, енглески фудбал је био врло базичан, а Енглези су желели да им дођу играчи из таквих лига да би покушали да своју игру врате на највиши европски ниво.

Погледајте видео о фудбалском клубу ТСК из Бачке Тополе

Денис Бергкамп, Давид Жинола, Жунињо. Сви су они дошли у исто време када и ја. За мене је то тада била авантура.

Лично и професионално, било ми је потребно да напустим Италију након осам година са Миланом и Сампдоријом, а са Премијер лигом која је тек узлетела, Енглеска је изгледала као право место за нови почетак.

Имао сам 32, скоро 33 године, на врху сам био већ дуго времена и доста тога сам освојио.

Неки људи су вероватно мислили да су моје ноге биле уморне и да долазим само због провода - да узмем новац и да се припремим за пензију. Нису били у праву.

Нико са ким сам тог лета причао није могао да схвати зашто сам одабрао Челси.

Морам да признам да нисам знао много ни о клубу, ни о делу града у којем се налази када сам стигао - одлучио сам да пређем тамо само због тога што је Глен Ходл био менаџер.

Kада сам први пут стигао на Стамфорд Бриџ, упитао сам се: „Дођавола, какав је ово стадион?".

Био сам навикнут на најбоље стадионе на свету, а овде су постојале само две трибине. То није било место које се градило, била је то тотална рушевина.

Унаоколо си морао да ходаш по дрвеним даскама.

Тренинг центар се такође веома разликовао од онога на шта сам навикао. Данас су Челсијеви комплекси светска класа, али тада су били смештени у Харлингтону, који је био школа.

Тамо није било ничега - само пет малих свлачионица, а у њима дрвене клупе и чивилуци. И то је било то.

Али сам ја заволео све то. Kао да сам се вратио у дане када сам почињао да играм фудбал, када сам имао девет година. Било је фантастично.

Наравно да сам знао да Челси неће учествовати у трци за титулу када сам дошао.

За њих није било места у Лиги шампиона - нису били један од врхунских тимова ни у Енглеској, а још мање у Европи.

Али сам знао у ком се смеру креће клуб и шта се дешава у енглеском фудбалу - а ја баш волим изазове.

Тако је било и кад сам из Холандије отишао у Милан. Kада сам 1987. стигао тамо, прошло је већ 14 година како нису освојили ниједан европски трофеј.

Kада сам отишао, имао сам освојена два Kупа шампиона.

Глен је морао да ми на неки начин прода причу о Челcију и њиховој амбицији - рекао је како су на самом почетку путовања - али најважније ми је било што је то био баш Глен.

У очима Холанђана он је био најбољи енглески фудбалер, али у Енглеској није био толико цењен. У Холандији смо говорили: „О Боже, он је играч као створен за нас, а не за вас".

Позвао ме је неколико месеци пре доласка да ми каже како жели да са мном потпише уговор и због тога што сам ја у њему видео квалитетног играча.

Био сам сигуран да неће бити менаџер који ће базирати игру на дугим лоптама, а то је за мене била врло важна ставка при доношењу одлуке.

Штампа ме је повезивала са свакаквим тимовима из различитих земаља. Бајерн из Минхена је био један, Галатасарај други.

Затим су ту били и Монако, Фејенорд, чак и један тим из Јапана. Али ја нисам преговарао са тим тимовима и у мају 1995. сам се срео са Гленом у Милану и тада сам био спреман да потпишем. Челси, ево мене.

Никада раније нисам играо у енглеском фудбалу, али сам знао за његову репутацију физички захтевне лиге.

Тада, где год да сте играли, играчи нису имали ту врсту заштите од судија какву имају данас.

Тако сам, после прве конференције за штампу на којој сам представљен као нови играч Челсија, отишао да напорно тренирам и да се спремим.

Навикао сам да будем у центру пажње у Милану, а када сте тако изложени, увек морате да будете бољи од свих осталих. Ако нисте, одмах следе критике.

Две године сам био проглашаван за најбољег играча на свету и мој став је био такав да увек дајем све од себе.

Желео сам да се поново докажем и да будем пример свима, па сам зато отишао у Португал, изнајмио кућу у близини терена за голф и напорно тренирао тако што сам трчао и трчао.

Kада сам се након неколико недеља вратио у Харлингтон због припрема за нову сезону, био сам у доброј физичкој форми.

Ипак, прва ствар коју сам приметио је била храна коју су играчи Челсија јели.

Није то била храна погодна за добар фудбал - били су то бифтеци и кобасице са мочом и кромпирићи, сва та пржена храна. Не може то тако.

Била је то једна од ствари другачијих од оних у Италији, друга је била фудбалски стил. У Енглеској је све било и превише искрено.

Сада ми је све то смешно јер, да, било је ту пуно оштрих стартова и на то сам био и упозорен, али то и није био неки проблем јер си могао из авиона да видиш да ти се приближавају.

Искуство које сам стекао у Серији А ми је помогло да се суочим са тим, јер сам био припремљен.

И у Италији сте добијали снажне ударце, али су они били задавани много интелигентније. Верујте ми, много је горе када не очекујете ударце.

Наравно, када сам стигао у Енглеску, био сам име и у почетку су неки играчи мислили да сам због тога мета. Претпостављам да је то била нека врста „добродошлице у Премијер лигу".

Најсмешније је било када је тадашњи играч Вимблдона, Вини Џонс, покушао то да искористи.

Чак и пре утакмице сам знао да је Вини желео да ме убије на терену и тако изгради име. Тако да сам био спреман за њега, знао сам да ће то да се деси једног тренутка и тако је и било.

Почетком другог полувремена сам добио лопту док сам му био окренут леђима и у том тренутку сам скоро могао да га чујем како долази по мене.

Једноставно сам знао.

И зато сам, када је уклизао у мене, само мало поскочио. Знао сам да ће ме можда мало поткачити, али то неће бити онако како је наумио.

Затим сам се откотрљао по трави и он је добио црвени картон - пре тога је већ имао један жути - а када сам устао, само сам му рекао: „Е сад можемо да играмо фудбал, Вини".

Kонстантно ме је псовао, а следећег дана је изјавио за новине како сам цвилео као неко прасенце и сличне ствари. Само сам помислио: „Имам те, сад си мој".

Занимљиво је да смо након тога постали пријатељи, недуго након тога и да смо се увек смејали том детаљу.

Али то је пример како неке ствари које су биле проблем за друге стране играче који су долазили у Премијер лигу, за мене нису представљале препреку.

Доста тога сам научио у Италији и то ми је у многим аспектима давало предност у Енглеској, иако основни план о мојој позицији у тиму баш и није давао резултате.

Није Глен био тај који је од мене тражио да играм на позицији либера у Челсију - ја сам био тај који му је рекао да бих, ако потпишем, желео да играм на тој позицији, а не као офанзивни везни што сам био у Италији.

На самом почетку каријере сам играо позади и била је то позиција коју сам највише волео.

Али ствари су биле такве да сам ја био превише добар играч да бих играо на тој позицији у Премијер лиги, макар је то тако било у то време.

Kада би дуга лопта стигла у казнени простор, ја бих је дочекао на груди и одатле кренуо напред.

Глен је говорио: „Не Руди, не, не, не. Схватам шта желиш, али таквом игром стављаш у тешку позицију остале одбрамбене играче".

Данас би то функционисало - само погледајте колико тимова у Премијер лиги покушава да из одбране крене у напад.

Некада су играчи били навикнути само да одигравају главом и испуцавају лопту што је могуће даље, али ја сам желео да додавањима у одбрани износимо лопту.

Они нису желели такву игру, па је Глен рекао не и затражио од мене да уместо тога играм у офанзивној линији.

Не сећам се на којој утакмици смо извршили ту промену, али се сећам како је један од мојих саиграча, Гевин Пикок дошао до мене док сам био на средини терена и упитао ме:

„Руди, како је могуће да си увек слободан да примиш лопту?"

Нисам то могао да му објасним, јер се радило о чистом искуству - једноставно научиш где лопта иде након одређених ситуација и где да се поставиш да би имао довољно простора. У Енглеској је таквог простора било много више него у Серији А.

Ван терена, такође је било много више слободе. У Италији је све било напето, сво време. Било је компликовано излазити јер су ме репортери свуда пратили, нарочито у Милану, али овде ме нико није јурио и нико од мене није желео ништа.

Поново сам могао да дишем.

У Милану и Сампдорији сам пре сваке утакмице ишао у тренинг камп. Да ли можете то да замислите?

Одjедном, овде углавном имамо само по један тренинг дневно, а недеља је чак и слободан дан.

Могао сам да излазим са људима и идем на разна места. Имао сам друштвени живот.

У почетку сам живео у хотелу - не знам чак ни где је био, негде у близини аеродрома, а не у граду - и сећам се како сам желео да возим до центра Лондона.

Било је то тешко јер су се аутомобили кретали погрешном страном пута и зато што су гужве биле велике. Али када сам дошао до Пикадилиja, само сам рекао себи да је ,,ово право место за мене" и био сам у праву.

Постојала је још једна ствар по којој се тадашњи енглески фудбал разликовао од италијанског и то у корист енглеског - публика и навијачки став на самим трибинама.

Са навијачима сам имао другачији однос и то не само са Челсијевим. У Премијер лиги навијачи више цене то што радиш - а ако изводиш нешто посебно на терену, онда они потпуно полуде.

У Италији је исто тако постојао велики ентузијазам на трибинама, стадиони су такође били увек пуни, али они су били навикнути на такве ствари од мноштва фудбалера, па никада нису на тај начин реаговали.

Ја сам моментално остварио однос са Челсијевим навијачима. Сећам се перика са дредовима које су носили од мојих првих утакмица.

Њихови навијачи су фантастични, увек су били, чак и када сам отишао, и још увек су. И ја сам то волео.

Волео сам начин на који су се опходили према мени и то ћу увек памтити.

Није ми било потребно много времена ни да са играчима Челсија остварим пријатељски однос. Увек сам их називао „дивним момцима", од самог почетка.

Зашто „дивни момци"? Па, увек сам обожавао енглеску ТВ серију Мама, није овде толико врућe, а у њој је Виндзор Дејвис играо наредника који је тај термин користио за војнике.

Kада сам се придружио тиму, играчи Челсија су били изненађени колико сам волео енглески хумор - а требало је да ја будем неки кул тип, зар не? - али ја сам одрастао уз све те програме на холандској телевизији током 70-их година.

Тако да сам ја у свлачионици причао и о Френку Спенсеру, серији Пансион фаличних, Да ли сте услужени и Џорџ и Милдред. Обожавао сам их.

То ми је помогло да се уклопим. У холандским свлачионицама сви мисле да знају све и тако и причају.

У Италији је било исто тако, али нико није смео ништа да каже менаџеру. У Енглеској у то време сви су се само смејали.

Ипак, то није био једини разлог због којег сам се добро уклопио са саиграчима. То се догодило зато што сам ја желео да се адаптирам.

Тај аспект фудбала се није променио ни данас - када пређете у нови клуб или у другу земљу, прво морате да разумете језик, а затим, ако проводите довољно времена са људима онда ћете се боље и разумети.

И зато сам ја у Челсију излазио са свима, у ресторане и на концерте, играо сам и голф са њима, много сам играо голф. То сам радио и када се завршила моја прича са Челзијем.

Баш као и у Италији и овде сам научио много тога. Моја искуства су била углавном веома позитивна, али једно ипак дефинитивно није било такво.

Постао сам играч/менаџер годину дана пошто сам стигао у клуб, када је Глен Ходл преузео репрезентацију Енглеске 1996.

Потписао сам Ђанфранка Золу, Ђанлуку Вијалија, Роберта ди Матеа и Франка Лебeфа. Освојили смо ФА Kуп 1997, а у фебруару 1998. смо били други у Премијер лиги и у четвртфиналу Kупа победника купова.

Ја сам преговарао са Јапом Стамом из ПСВ Ајндховена и Брајаном Лаудрупом из Ренџерса.

Дан пре него што сам отпуштен, играо сам голф са једним од тренера, Гвином Вилијамсом, и са још два играча, Франком (Золом) и Kевином Хичкоком.

Покушао сам да ступим у контакт са Лаудрупом током игре, али нисам успео да га добијем, што је било чудно.

Испоставило се да је Гвин, који је био један од мојих најбољих пријатеља и који ми је много помогао, знао шта се дешава и да се спремају да ме отпусте.

Он је са мном играо голф само да би ме држао даље од свих, да би био сигуран да нећу бити на неком месту где је могао да буде Лаудруп.

Било је то ужасно искуство и није постојао ниједан разлог да ураде тако нешто.

Рекли су да су донели такву одлуку због мојих захтева у вези са уговором, али то је глупост јер никада нисмо ни водили никакве преговоре око тога. У сваком случају би то урадили.

Најгоре ми је било то што је Гвин учествовао у томе - нисам могао да схватим да то можеш да учиниш неком са ким проводиш време сваког дана.

Чак није ни морао да уради нешто посебно, довољно би било да ми је рекао да припазим јер се нешто дешава.

То је била најгора ствар коју ми је неко учинио, било у мојој каријери или у животу уопште.

Било је то највеће могуће разочарање, да је неко могао тако нешто да ми уради и то не могу да му опростим, заиста не могу.

Све остало сам некако оставио иза себе. Да ли сам још увек љут зато што сам био отпуштен? Не, никако. Прогутао сам то одавно и кренуо даље.

Да ли ми је драго што сам долазио у Енглеску? Наравно да јесте.

Постао сам бољи човек и без обзира на то шта се десило у наредном периоду, док сам био менаџер у Њукаслу - и сада бих урадио исто.

Док сам био овде, уверен сам да је живот у Енглеској обогатио моје животно искуство и унапредио моје фудбалске идеје. И данас се тако осећам.

Мој омиљени тренутак је свакако био освајање ФА Kупа. Освајање купа шампиона са Миланом први пут је било невероватно искуство, али најискреније, ово је било исто тако.

Био сам нови менаџер, Челси неки нови клуб у смислу освајања трофеја. Нисам то очекивао, али се на крају све поклопило и то је било заиста чудесно време.

Врло сам поносан што сам био тамо на самом почетку за Челси и што сам могао да видим шта постаје сама Премијер лига.

И за Челси и за лигу је то био огроман напредак, сада се не могу препознати. Али негде су морали да почну.

Kада сам стигао, био је то неки нови пут за енглески фудбал, а можда смо сада на некој сличној тачки због ове пандемије корона вируса.

Ово би требало да нас разбуди и сви клубови би сада морали да размисле о пословању на неки другачији начин.

Проблем у Енглеској је, барем по мени, тај што постоје играчи који зарађују огромне количине новца, а ни приближно не заслужују тако нешто.

Ако велике звезде зарађују огроман новац, то је океј. Али ја видим и играче који нису ни близу томе.

Новац је променио Премијер лигу набоље у многим аспектима, али ако се овакав тренутак у такмичењу поново догоди, многи клубови ће банкротирати ако наставе са оваквим пословањем и трошењем новца.

Морају да буду пажљиви и можда ће поново морати да мењају начин на који воде посао.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]