Неки паори и Стефан Миливојевић за ББЦ: Песме пуне имена фудбалера поново освајају Србију

Полицијски час, карантин и изолација никоме нису пријали, али нарочито не љубитељима фудбала.

Стадиони су затворени, мреже мирују, лопте се не котрљају, конзумација семенки је на историјском минимуму и нико месецима нема разлога да чупа косу - што је проблем.

Ипак, у том периоду један тренд обрадовао је љубитеље овог спорта - појавио се нови талас фудбалског мелоса. Оживео га је млади Стефан Миливојевић.

Миливојевић је у разговору за ББЦ говорио о томе како је дошао на ову идеју, а како је то некад изгледало присетили су се Неки паори, од којих је пре десетак година све почело.

„Нема фудбала и зато сам то снимио, недостаје ми", каже за ББЦ на српском Стефан Миливојевић, аутор песама Ноћ ми те Самјуел и Румениге Биља.

Концепт је једноставан - уместо речи иду фудбалери, па је ружица си била, сада више ниси постало Румениге Биља, Садик Вилшир Клиши.

Инвазије Стефанових фудбалера на чувене песме Здравка Чолића и Бијелог дугмета све су популарније, па се о њему прича и пише на све стране.

„Нисам очекивао толико реакција. Било је из шале… Има већ 10 година како то радим, у друштву смо се стално тако зезали", наводи Стефан, иначе глумац.

А није случајно што је он баш пре 10 година у познате песме почео да убацује познате фудбалере - тада су Неки паори били на врхунцу славе.

„Неко ми је скоро послао Стефанову песму, видео сам да се тај дух поново шири. Било је и раније покушаја да се направи нешто слично, чак и у иностранству", каже Владимир Војводић из Неких паора за ББЦ на српском.

„Кад смо ми почели чини ми се да нико то тада није радио, били смо пионири, али смо се повукли кад смо били на врхунцу…

„Нисмо стигли да се распаднемо или будемо као Стонси", додаје уз осмех.

Хунтелар

Паори већ годинама не свирају, али сви и даље знају њихову верзију народњака који каже да ни мајка ме јутрос није Хунтелар.

„Пре три-четири године на послу смо добили новог директора, крећемо да причамо и он као 'чекај, бре, ти си из Неких паора… Па ми све песме и даље певамо по вашем'", каже Војводић и смеје се.

„Супер је када то човека прати и 10 година касније… Било је то баш лепо време, лепо је присетити се".

А шта мисли о младим надама фудбалског мелоса?

„Импресивно је колико су све до танчина упаковали… Све је фонетски савршено и максимално се римује", каже Војводић.

„Ипак, мислим да се тиме и губи мало хумора. Мора да постоји нека транзиција. Наш текст, на пример, каже да моји су Југовић, Ребров и Коцић и Павел Кука (моји су другови, жестоки момци, великог срца). Ту постоји неки контекст…

„А ако су само имена фудбалера онда нема релације између тих речи, па је мање смешно. Њихово је свакако музички и продукцијски импресивније. Све похвале за то".

Миливојевић, који је у средњој школи слушао Паоре, каже да жели песме које су „на вишем нивоу - без иједне речи правог текста, само да буду фудбалери".

„Тако је теже и занимљивије", истиче.

Крајем априла објавио је Ноћ ми те Самјуел, а онда и Румениге Биља и то у дуету са Анастасијом Кнежевић из хора Вива вокс.

„Чула сам прву песму и стварно сам се одушевила… Када неко нешто воли то се осети", каже за ББЦ Анастасија, која студира на Музичкој академији.

Колико она прати фудбал и да ли је било проблема са презименима играча?

„Па пратим, али дефинитивно не колико и Стефан. Био је изазов, али снашла сам се лепо и брзо научила. Све што је у музику ми лакше пада", наводи она уз осмех.

Кан

Десет година раније, када су Паори почињали, све је било… Па, једноставније.

„Све је ишло спонтано, огрезло у неки кемп, без било каквих проба и било чега", присећа се Војводић.

„Куцамо текстове, скупимо се код мене, немамо никакву опрему за снимање… Чињеница да је ортак Аљоша тукао кутлачом о кутију за патике - јер као морамо да имамо нешто за ритам - довољно говори", додаје уз осмех.

Како каже, квалитет музике није био битан, јер је све било зезање потекло са фудбалског терена.

„Идиотски пример је на крају пута чађава механа, из ње вири глава Гокан Зана или само желим да знам да ли да Оливер Кан или Јирген Ребер да Лукас Радебе.

„То су биле неке интерне форе и никада нисмо размишљали да је то икоме занимљиво. Међутим, онда смо снимили Хунтелара и сви су се потпуно распомамили", присећа се он.

Те 2010. године сви су чули за песме Хунтелар и Говедарица, које су сви масовно пребацивали преко блутута - јер такво је било време.

Чланови бенда су тада напрасно добили велике брке.

„И то је производ наших интерних шала - концепт старог фудбалера из седамдесетих и осамдесети. Неки Руди Фелер", каже Војводић и смеје се.

„Све се склопило што се тиче и имиџа и идиотских интерних фора на које су се одједном сви примили".

Њихова паорска прича могла је чак и да им знатно промени животе.

„Имали смо доста понуда за гостовања, свирке, ма да правимо музичке каријере… Људи нам тражили да свирамо као три сата за 500 евра. Ми као 'али ми немамо три сата материјала'.

„За Дан студената 2011. питали нас да свирамо у Студењаку, рекли нам да свира пет бендова и Прљави инспектор Блажа и као хоће да ми будемо ударни пред Блажу.

„А ми тада нити смо увежбани, нити смо икада били свирачки бенд", каже Владимир.

Тада су гостовали и у новогодишњој епизоди Фајронт републике, емисије Зорана Кесића.

„Људи из његовог окружења су нас видели на Фејсбуку и препоручили нас. Надреалан моменат…

„Нико од нас није очекивао да ћемо добити ишта више од пар десетина лајкова и да ће нам пријатељи рећи види ове будале, какви су цареви, шта раде. А преко ноћи се све променило…"

Говедарица

Некадашњи репрезентативац Југославије Дејан Говедарица чест је гост песама Неких паора.

Војводић објашњава зашто:

Малтене сви који су наших година се сећају кад је Говедарица забио ону голчину Шпанцима, онај пројектил који је грунуо са 20 метара, у оном несрећном мечу.

Наша идеја и филозофија иза свега тога је била да три минута до краја, креће пичвајз и улази Говедарица да реши.

Пошто је некако невероватна поштењачина, она фризура му језди, сав је некако полетан био. Деловао је као најискренији човек на свету.

Када је забио тај гол било је као - то је то, Говедарица дође и реши. Зато је и у једном и другом хиту кажемо „Коларов је била Говедарица".

Манце

Паорски дух данас наставља Стефан.

Рођен је 1994. године, из Земуна је, навијач је Арсенала и Звезде и завршава Факултет драмских уметности.

Зашто баш Чола и Дугме? И зашто баш ти фудбалери?

„Па, изабрао сам две песме које су међу најпознатијим на простору читаве бивше Југославије, гледао сам да буде нешто што је за све", каже Стефан.

„А играче… То зависи од слогова и колико им се презимена уклапају са музиком и правим текстом. Треба да буде што мање промена у односу на праву реч из текста", наводи.

Како наводи, ту нема протекције - у песми могу да се нађу сви. Додуше, нешто више има фудбалера његовог Арсенала.

И многи су ту продефиловали - (Хјонг Мин) Сон и (Томас) Вермален савршено су се уклопили у део с времена на вријеме, а Дејо геније, Дејо мајсторе у бог ми даје, бог ми односи.

Али да ли је било неких проблема да се све уклопи?

„Јао да, у последњој песми су ми буквално још три речи фалиле, сатима сам се нервирао, али сам на крају успео да склопим. То је онај део летеле су ноћас изнад мога крова, летеле су птице селице. То је код мене Манце део".

Паори за то време живе неким другим животима и то ван музике, углавном - Милош Георгијевић, бивши члан Паора, сада је део бенда Мортал комбат.

Владимир за то време ради и пише - прошле године је објавио прву књигу Ватра непознатог порекла, а сада спрема другу.

„Ове године је десетогодишњица бенда, било је прича да ли да буде реунион или нешто тог типа… Материјала има, али тешко је све организовати", наводи Владимир.

„Није толико тешко скупити људе који су и иначе ортаци и друже се, али сви су отишли својим путем, свако има свој живот, посао, неки имају и породице, децу…

„Снимање захтева неки посао, а раније је то било само нешто што смо радили у петак увече пред излазак".

Скилаћи

Фудбалског мелоса је било у свету.

Прерађена је Shape of you, песма Еда Ширана...

Чувени Деспасито...

Као и Living on a prayer Бон Џовија.

А ако већ причамо о фудбалу и музици мора се поменути песма Атеист репа Фелићита, пуна италијанских клубова и фудбалера.

Халанд

Шта даље?

Па, Стефан завршава факултет, глуми и спрема нове песме.

„На лагеру имам две и још пар њих које нису завршене. Не знам која ће следећа бити, још се размишљам.

„Има ту свега, домаћег, неких зезања на народњаке. Има Shallow Бредли Купера и Лејди Гаге, а имам и Bohemian rhapsody групе Квин.

Како каже, песмама и глумом жели да помери људе барем за милиметар.

„Да се барем нешто запитају после моје представе, а песме да их учине срећним и забавним… Мислим да је то мисија сваког уметника и то ћу наставити да радим целог живота", истиче он.

А како сте преживели карантин? Не тако тешко, каже Војводић.

„Првих 20 дана сам радио сваки дан и то углавном дупле смене, а после сам успео да ухватим пар дана полуизолације да радим на новом роману. У тих месец дана сам написао 20.000 речи, што је сасвим добро пролазно време", наводи.

На крају се све своди на то како искористиш дан, истиче он.

„Ту се увек вратим на бомбардовање 1999, сличне су околности - ванредно стање, не раде школе… Али тада смо могли да играмо фудбал по цео дан - то је кључна разлика".

Десет година бенда није мала ствар, можда је време за повратничку турнеју или један велики наступ - Арена или Сава центар, на пример.

„Само на отвореном ових дана, знаш како је", каже Владимир уз осмех.

Добро, онда Маракана или ЈНА.

Карантинска прича је у међувремену готова, ускоро креће фудбал и све ће бити много лакше.

Јер што каже чувена песма Звонка Богдана: Ко те Зидан, тај те Бекам, ко те Бекам тај те Балак, ко те Балак тај те Гулит… Аспарухов Денис Бергкамп.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]