Прича о Детроит ситију: Фудбалски великан који ниче из највеће америчке рушевине

Тревор Џејмс је свашта видео током фудбалске каријере.

Током осамдесетих играо је за краткорочни футсал пројекат ЛА Лејзерсе, рођаке славних ЛА Лејкерса, који је на трибине Форум арене такође привлачио гламурозну холивудску публику.

У деведесет, као део скаутске мреже сер Бобија Робсона, након што је анализирао противнике Енглеске на Светском првенству 1990, послат је да гледа бразилског феномена Роналда, док се припремао за прелазак у Барселону, у тада рекордном трансферу од 13,2 милиона фунти.

У следећој деценији био је помоћни тренер у ЛА Галаксију, у тренутку када је долазак Дејвида Бекама ставио овај клуб на фудбалску мапу света.

Урлао је на величине као што су Род Стјуарт, Рони Вуд и Ендрју Риџли као менаџер Стјуартових ЛА Егзајлса - тима сачињеног од страних музичара, глумаца и уметника који су живели у Калифорнији.

Али никада у животу није видео ништа слично Детроит ситију.

„То је јединствен клуб. Њихов менталитет је такав као да је Детроит сам против целог света. Они желе независност зато што је Детроит једноставно такав. ФК Детроит сити је независни клуб", каже Џејмс за ББЦ спорт.

„Из тога произилазе неке заиста добре ствари. А с времена на време урадимо и нешто што узнемири људе".

„Људи су очајни! Овде нема посла, човече. Они све продају! Долар овде више не вреди ни 10 центи!"

Овим речима је аутостопер 1972. ситуацију у Детроиту описао новинару Хантеру С. Томпсону, у књизи „Параноја у време кампање".

Скоро пола века касније, смрт Детроита ни за кога више није новост.

Пут пређен од најбогатијег града у целој Америци у шездесетим, па до највећег банкрота у историји целе земље, започео је падом америчке индустрије аутомобила, чија је последица био потпуни одлив послова, људи и новца, било јавног или приватног.

Све што је преостало у многим деловима граад представљало је маузолеј посвећен америчком добу у којем су владали аутомобили.

У најтежим тренуцима депресије, једна од ретких растућих индустрија у туристичкој понуди је имала и посету Централној станици Мичиген, са урушеним мермерним билетарницама или биоскопу Јунајтед Артистс, са велелепном салом од 2.000 места у готском стилу, кроз чији разрушени кров се помаља сунце.

Најупечатљивији су били свакодневни призори - библиотеке опремљене књигама, учионице са поређаним клупама и полицијске станице са доказима који су и даље висили на зидовима - све је наизглед било на свом месту, али одавно лишено људског присуства.

Киворт стадион је могао слично да прође.

Отворио га је 1936. године амерички председник Френклин Делано Рузвелт, обећавши да ће „трајати још много година", док је нација покушавала да скрене поглед са „преживљавања" на „забаву и рекреацију".

До 2015. главна трибина је потпуно улегла, свлачионицама је било неопходно реновирање, док су рефлектори били ван функције.

Но, појавио се неочекивани спасилац.

Једне прохладне ноћи прошлог октобра, група од око 1000 људи, од којих су многи били обучени у црно, скупила се испред бара у улици Кристофер, на око 800 метара од стадиона.

Међу њима је било и неколико стотина оних који су прикупили 741.250 долара као део инвестиционог плана да се реновира Киворт. Они су новац и време инвестирали баш због ноћи каква је била ова.

Заједно су, са високо подигнутим златним и смеђим заставама, кренули да гледају како Детроит сити игра против Милвоки торента и осваја НПСЛ Мемберс Куп.

Све у свему, посетилаца је било 5.720. Врло уобичајена цифра за Детроит сити, али потпуно незабележено за четврти ранг такмичења у америчком фудбалу, где је гледалаца најчешће било по неколико стотина.

Поређења ради, њихова просечна посета током прошле године би их без проблема сместила у горњу половину тимова који се такмиче у другој лиги, а била је већа него код доста тимова из енглеске треће лиге.

Моћ броја људи на трибина је ипак само једна страна приче, моћ њихове подршке је нешто сасвим друго.

Ситијев извршни директор, Шон Ман, навијаче клуба назива ,,дивљим и озлоглашеним''. За њега је то комплимент.

Поред Мана и још четворице његових пријатеља који су клуб основали 2012. године - након дугих ноћи опијања и планирања у подрумском бару, који је Ман уредио по угледу на бристолску биртију коју је често посећивао током студирања у Енглеској - у ствари су навијачи на трибинама били ти који су дефинисали идентитет клуба.

Све је почело чак и пре него што је тим закорачио на терен.

Браћа Кен и Џин Бучер којима је дуго недостајало место за испољавање фудбалских страсти, стигли су на први тренинг Детроита наоружани заставама, добошима, димним бомбама, неколицином пријатеља и јасном намером да створе буку која ће се чути далеко ван стадиона.

„Извршили смо прави бескомпромисни напад на свим нивоима како бисмо подржали свој тим и анимирали друге навијаче. Дејствовали смо свом снагом", рекао је Кен у интервјуу из 2015. године.

На првој утакмици Детроита, када је пао први гол, поделили су кришом унесене бакље навијачима и направили прави ватромет.

„Тог дана су сви научили како је сумпор лош за плућа и како су бакље вреле када су у вашим рукама", присетио се Кен.

„Изашли смо са стадиона убеђени да нас више никада неће пустити".

Али су их пустили. У међувремену је њихова грозничава и експлозивна подршка произвела доста буре на интернету и више чланова на трибинама.

Дион Диђенеро је био један од њих. Фудбал је у његовом случају био пелцер који му је пренео његов деда, италијански емигрант из Буенос Аиреса који је одрастао у сенци „Бомбоњере", дома Боке Јуниорс, пре него што се преселио у Детроит.

Дион је, баш као и Џин и Кен, био на првој Ситијевој утакмици. За разлику од њих, он није био сигуран да ли ће атмосфера на стадиону бити као за суперкласико или ће подсећати на издувани балон.

„Отишао сам на прву утакмицу не знајући шта да очекујем", рекао је за ББЦ спорт. „Али ипак сам на крају био у фазону - човече, па ово је стварно кул".

„У ствари, био сам чак и помало застрашен. Нисам знао шта да мислим. И тако је било све до прве утакмице у сезони 2013. године када сам прешао на другу трибину и придружио се навијачима''.

„Био је то само први корак у разбијању страха од групе од 2.000 људи који су скандирали, бацали димне бомбе и носили маске са мртвачким главама".

Мртвачке главе су део готског утицаја који је препознатљив знак окорелих навијача Детроит Ситија. Сврха му је не само препознатљивост, већ и застрашивање.

„Користимо мртвачке главе, скелете, црну боју и дим'', објашњава Диђенеро.

„Детроит сви називају мртвим градом. Део онога што ми радимо као група је да прихватимо критике које нам други упућују и да их претворимо у нешто што нас не може угрозити''.

„Ако је Детроит мртав град, онда ћемо ми бити живи мртваци. Показаћемо свима да се овде још увек нешто догађа''.

И поред застрашујућег изгледа, промене на боље су и даље нешто што покреће „Северну стражу", водећу Ситијеву навијачку фракцију чији су чланови браћа Бучер и Диђенеро.

У њиховом програму постоје две ствари које мрзе.

Прва је Охајо, што и није баш најјасније онима који нису оданде. Диђенеро каже да је то једна врста шале, а статистика продаје довољно говори сама за себе.

На самом почетку „Северна стража" је направила шал на којем је пре речи Охајо стајала једна позната реч са четири слова. За време ревијалне утакмице МЛС лиге 2014. године, један од Ситијевих навијача са тим шалом је махнуо у правцу камере и тај кадар је отишао на националну телевизију.

Тако је овај шал постао најпопуларнији део навијачке опреме „Северне страже", продајући се широм земље.

Друга ствар коју мрзе је је сама мржња.

Прошле године, клуб и навијачи су сакупили више од 26.000 долара за потребе „Рут Елис Центра" који се брине о угроженим припадницима ЛГБТQ омладине као део обележавања годишње прајд манифестације.

Они су 2014. били први тим у Америци који је своје дресове посветио инклузији ЛГБТQ заједнице у такмичарским мечевима.

Претходне акције су укључивале и подршку „Фреедом Хоусе" пројекту који је штитио азиланте који су бежали од прогона, подршку грађанима оближњег Флинта који су били угрожени недостатком пијаће воде и кампањи која се залагала за обустављање насиља ватреним оружјем.

Оно што је битно навијачима, битно је и самом клубу. Без мултимилионског уговора са телевизијама, без милијардера доброчинитеља, клуб се ослања на посету и прављење атмосфере која ће навијаче наново и наново доводити на трибине.

Очување моралних вредности Мана мотивише много више него пословна логика. Тимови из великих лига више воле аполитични модел пословања. Ман је ту сасвим јасан.

„Начин на који ми третирамо ствари као што су власништво или улога наших навијача је више окренут социјалној правди и левим идејама", додаје он.

„Спорт има непропорционалну улогу у нашој заједници. Окупљамо онолико људи колико и велики, неформални ресторани брзе хране, али ми имамо приступ новинама, редовно смо на телевизији".

„У сваком случају, у светлу свега што се дешава у свету и нашој земљи, ако не искористимо ту моћ да истакнемо позитивне ствари које се дешавају у нашој заједници, то ће онда бити пропуштена прилика".

Клуб је критичан и према себи самом. Да упростимо ствар, ФК Детроит сити је изразито бели клуб у изразито црном граду.

„Мислим да је оних првих година доста навијача долазило из предграђа да подрже клуб јер је то била права хипстерска, забавна, кул ствар'', објашњава Диђенеро.

„У Хемтремку у којем ми играмо, налазимо се у једној од расно најразноврснијих средина у земљи. И чини ми се да у последњих пар година и на трибинама почињемо да уочавамо разноврсност, али увек, увек, увек постоји простор за побољшање. Ми желимо да учествујемо у животу заједнице, али желимо и да они буду део онога што ми радимо".

„Северна стража" има своје иницијативе, донира опрему за локалне јавне школе, организује чишћења, даје подршку банкама хране и ради са клубом на дистрибуцији карата за људе који иначе не би могли да долазе на утакмице.

Комбинација рада на инклузији с једне стране, и бурно и оштро противљење свему што није Детроит Сити са друге, макар на неколико сати на дан утакмице, изменили су традиционални тренд одлазака из града.

„Долазак у Детроит и 'Киворт' је нека врста ходочашћа за фудбалске навијаче из нижих лига у Америци", каже Диђенеро.

„То је нешто што би требало доживети и видети. Када дође дан за такво гостовање, људи се свакако труде да дођу".

Ипак, пажња коју је клуб привукао, произвела је и неке нежељене ефекте. Када је Детроит сити доказао да је постао фудбалски тим града Детроита, трагачи за профитом у фудбалу почели су да стежу обруч око клуба.

Конзорцијум у којем су били Ден Гилберт и Том Горс, власници кошаркашких тимова Кливленд Кавалирса и Детроит Пистонса, са заједничким имовином вредном преко 10 милијарди долара, изнео је план о лансирању потпуно новог тима из Детроита за сезону 2016. године у МЛС лиги.

„Сви су помислили да је то наш крај", признао је Ман.

Ипак, цео пројекат се распао када су почеле свађе око локације новог стадиона и МЛС је убрзо одустао и почео да тражи свој интерес на другим местима.

Инвеститиори су у прошлости и самом Ману нудили упумпавање новца у Детроит Сити, али те понуде би фундаментално измениле оно што је Детроит Сити представљао.

Он је желео да задржи дух клуба какав је и био и каже: „Нико није дошао ни близу тога да буде примамљив за нас".

Узалудни пројекти су се у Детроиту појављивали и у прошлости. Детроит Кугуари, који су делом били власништво Вилијама Клеја Форда, постојали су само две године у Северноамеричкој фудбалској лиги током шездесетих.

Детроит Експрес је чак у свом тиму имао и велике британске звезде Тревора Френсиса и Алана Бразила, али они су опстали само годину дана дуже током седамдесетих. Много природнији развој Детроит ситија, оставио је и знатно дубљи траг.

„Увек ћемо бити уз клуб, штагод да се деси, јер зато и постојимо, али лично, заиста би ми било тешко да видим неког милијардера како купује наш клуб", каже Диђенеро.

„Уосталом, врста подршке какву ми пружамо, тешко би прошла на том нивоу. Они не желе људе као што сам ја и навијачке групе каква је наша".

За сада, нико не долази у Детроит.

Прва клупска професионална сезона прекинута је након само једне утакмице у којој је побеђен ЛА Форс са 2-0 због избијања епидемије корона вируса.

Од када је сезона прекинута, Детроит је постао једно од жаришта епидемије. Само Њујорк и оближњи Њу Џерси имају више жртава од државе Мичиген. Конгресмен Ајзак Робинсон - који је заступао и Хемтремк, дом Ситија - био је једна од жртава.

Енглески менаџер Тревор Џејмс је стигао у јануару 2019. године са задатком да надгледа транзицију у професионални погон. За сада, сви његови планови за прву сезону у Националној независној фудбалској асоцијацији, стављени су на лед.

Много важнији од резултата је финансијски моменат. Директно ослањање на приходе остварене на дан утакмице и на навијаче на трибинама дало је клубу независни дух, али га је оставило посебно рањивим.

Иако су исплатили инвеститоре који су помогли да се реновира „Киворт" две године пре рока, отприлике половина спонзора из ове сезоне, нису исплатили обећано.

Док у клубу чекају тај новац, као и помоћ из владиних фондова, власничка група у којој је и Ман, заложила је своје домове не би ли пребродили кризу.

За клуб који је уживао у рушењу предрасуда у Детроиту, дошло је тешко време. Али у овом тренутку Ман није забринут за оне који живе ван града.

„Мислим да сам пре 10 година био много осетљивији по питању Детроита, представљајући клуб као нешто што град приказује у позитивном светлу. Био је то покретачки фактор у мом животу, и професионално, у политици, али и са фудбалским тимом".

„Али на крају дана ми све ово радимо за људе из Детроита. Направили смо посебан доживљај за људе из града. Наш циљ је одувек био да будемо тим овог града и да имамо клуб који ће одјекнути у заједници".

„Када све ово прође и када се вратимо на „Киворт", направићемо страшну забаву".

„Као на свим добрим журкама, биће бучно и забавно. А успут ћемо сигурно и узнемирити неке људе".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]