Железница: Путовање спаваћим колима пругом Београд-Бар у пет слика

Уколико желите да одморни и неизмрцварени седењем у аутобусу стигнете из Србије до црногорског приморја, а авион вам је скуп, спаваћа кола воза на прузи Београд-Бар су право решење за вас.

Ако уз то хоћете било какав луксуз који укључује достигнућа 21. века, онда нису.

У то сам се лично уверила у недељу увече 17. априла када сам железницом кренула ка мору.

Раздаљину од 454,8 километара прешли смо за 12 сати и 25 минута, што значи да смо путовали 40 километара на час кад се одузме сат времена стајања на границама.

Ту лагану ноћну вожњу, иначе брзог воза, обележило је неколико слика - од београдске станице Прокоп и различитих вагона, до рустичне окер унутрашњости купеа и још рустичнијег тоалета до јединственог осећаја спавања попреко на шинама.

Станица Прокоп која се тако не зове

Воз за Бар као и сви остали креће са станице Прокоп, симболичног назива Београд центар, иако су се многи жалили да не могу да је нађу кад крену из центра града.

До станице се за 15 минута стиже од Народне скупштине, тролејбусима 40, 41, а постоји и кружна линија 36 градског превоза која иде преко старе Железничке, Немањине и Славије.

Модерно уређена станица са више колосека показује да Србија 2022. има више лица који су често у супротности.

Док прилазите улазу испод земље, дочекују вас ограђени бетонски плочници и жице које штрче из бара, јер станица и даље није потпуно завршена иако се гради деценијама.

У самој станици, пак, чекају савремени апарат на ком може да се купи карта платном картицом, као и сокови и грицкалице, уз неизоставни шалтер и станични кафић.

Слично је и са возовима.

На станицу стижем нешто после осам увече.

Воз за Бар креће са шестог колосека у 20.20 и већ је постављен, а за то време на првом колосеку спрема се за полазак Соко, нови, како кажу представници власти, понос државе јер путује 160 на сат.

Барски воз има различите вагоне, додатно ишаране графитима, а овај млађани јуришник уједначен је у бојама српске тробојке и красе га дигитална слова.

Крцата су оба, али Соко први одлази уз традиционални звук пиштаљке.

Желе људи за пола сата до Новог Сада.

Ја путујем са стрпљивијима.

Један воз и различити вагони

Вагони нису само споља другачији, већ и унутра.

Постоје мушка, женска и мешана спаваћа кола, ја сам, рецимо, добила мушку.

Домаћин вагона, што није исто што и кондуктер, учим успут, дочекује нас у плавој кошуљи са тегет краватом.

Већ на станици се пожалио, „ова на шалтеру изгрешила, али све како треба" - са мном у мушкој требало да буде још једна жена.

Уместо да се заглавим са још двоје људи на том највишем лежају уз плафон где је ризик не само силазити, већ и окретати се у сну, уз доплату од пет евра, добих премију.

Бићу само са једном женом у двокреветном купеу.

Друга лекција за мене, нису ни сва спаваћа кола иста.

Постоје 'кушет' вагони на којима је то споља написано на француском, што преведено на језик 21. века значи шестокреветна и четворокреветна соба, као и 'права спаваћа кола' са немачким називом, који означава трокреветне собичке.

У њима се једноставним усправљањем трећег лежаја уза зид добијају и престижна двокреветна, а само најсрећнији освоје сингл купее.

Ко пожели да у њима путује, то кошта 77 евра, иначе је карта 45.

У уском ходнику мимоилазим се са старијим госпођама са карираним торбама, али и младима са великим ранчевима на леђима.

Ту је и једна породица са псом.

Ближи се време за полазак, па пребацујем ствари у другу кабину.

Пожелим да из ходника машем, као у старим филмовима, али претешки прозор не могу да спустим, па машем онако безвезе кроз мрљаво стакло.

Ова Селма је безбедна, да парафразирам хит сарајевске групе Бијело дугме о Селми која путује возом на факултет, а момак је саветује да се не нагиње кроз прозор.

Воз напушта станицу и враћам се у купе.

Изувам се и пењем на кревет на спрат, што нисам радила од летовања у Бечићима у шестом основне, има неке симболике у томе.

Ентеријер од пола века

Пошто нема трећег лежаја, могу да седим на кревету и разгледам одозго.

Бабина соба, проветрена и чиста, али са старим намештајем који је повукао мирис од пола века стајања.

Е тако мирише и наш вагон.

Нема креденца, ни шустикли, али има пластичних вешалица, металних качаљки за јакне, огледала на висећем делу унутар ког су поличице, као за дедин сервис за бријање.

Има чак и утичница, само фали начета бочица „Бриона" - колоњске воде изузетно популарне у социјалистичкој Југославији.

У ћошку је скривени лавабо који се укаже тек кад се подигне поклопац.

У њему је вода која није била за пиће, док ју је и било, и кантом за ђубре на извлачење. Она и даље постоји.

На креветима сложени бели чаршав и јастучница, скоро па уштиркани, окер карирано ћебе уз плави јорган без навлаке.

Јастук без сувишних мириса.

Окер је и лесонит којим је све обложено, па делује као да је време стало са Гигом Моравцем, главним ликом из култне југословенске серије Бољи живот, и неким првомајским излетом с предузећем.

Kао да видим директоре како с кожним актен ташнама иду на састанак радне организације у Титоград, али је мало теже замислити другарице у штиклама и уским сукњама до колена како се пењу уз алуминијумске мердевине на развлачење.

Смештена сам с фином госпођом која ради у Подгорици, сазнајем убрзо.

После првобитног затишја уз читање, наредна три сата смо провеле у разговору кроз лежај, као телефоном - по систему 'чујемо се, не морамо се гледати'.

Њој су супруг и две ћерке у Београду, а она долази кад може - сад неће моћи дуго, јер нема право на одмор током летње сезоне.

„Ја сам вам путник намерник", каже моја цимерка Драгица Алексић уз сетни осмех.

Убрзо нас прекида пратилац кола чији је задатак да брине о том једном вагону.

Улази, прегледа карта и протеже се до прозора са ручком на окретање да спусти сиву ролетну налик шаторском крилу која је дотад била сролана.

„Да буде топлије", каже.

Вагоне је тешко загрејати, јер су заиста пола века стари.

У фабрици Фиат произведени су 1974. године, купили су их Французи, прича ми сутрадан домаћин вагона Ратко Кнежевић.

Ћаскамо негде негде између Подгорице и Бара.

После значајног коришћења 1987. вагони су поправљени и пре десетак година стигли су овде.

„Купљени су у возном стању, то је одлично, умели смо ми да купујемо и `на кило` па да продајемо у старо гвожђе", каже и гледа кроз прозор док се испред нас смењују зелена поља и плави одсјај Скадарског језера, уз неизоставни црногорски камен у даљини.

Мана овог вагона је што се греје на нафту, за разлику од осталих који су на струју, па му треба 50 литара нафте и неколико сати да се загреје.

Ноћ није била хладна, па је ћебе било довољно за покривање.

Тоалет

Кад смо у пола ноћи цимерка и ја завршиле пријатно ћаскање, какво се ваљда још само у возу са потпуним незнанцима дешава, принуђена сам да први пут одем у тоалет на крају вагона.

То никоме не бих препоручила, а ако морате - понесите све, али ништа од тога немате где да спустите.

Нема тоалет папира ни сапуна, ни на почетној станици.

Воде има.

Најзанимљивији је ножни систем за пуштање воде, на педалу, као да изненада свирате клавир.

Тад око поноћи није било ружног мириса мокраће, ујутро се и то променило.

Спавање

Срећом, лако заспим.

Kад нема бучних сапутника, љуљушкање, посебно на кревету на спрат и тихи шум воза и полица око вас може само да вам учврсти сан.

Мало је другачије ако први пут спавате доле и схватате да вам је пруга испод плећки, а да сте, што би рекли математичари, нормални у односу на правац кретања.

Лако из сна тргне клопарање и гласна шкрипа металних точкова по прузи - док се не навикнете, негде код Ужица, три сата касније.

„Kад неко путује први пут, сваких десет минута дође да пита шта то шкрипи, шта лупа, а ми то не чујемо", прича железничар.

Слично је и ако сте „лакосани" како себе описа моја комшиница с доњег кревета.

Она целу ноћ изгледа ока није склопила.

Ја јесам скоро до Подгорице, јер вас домаћин љубазно буди за све границе и царине, па не морате да ослушкујете.

Буди вас и 15 минута пре него што треба да изађете.

Он углавном целу ноћ не спава или дрема, али се рефлексно буди чим воз застане.

На тој прузи је 35 година и зна јој сваки педаљ.

„Да се деси да преспавам кад путник треба да изађе, боље ми је да му платим такси до одредишта него да ми пише пријаву", прича ми уз осмех.

Било је посла, наш вагон је био пун.

Утицај рата у Украјини

Зашто су се људи тако масовно запутили на приморје у априлу, открива ми Кнежевић нешто касније.

„Од вас 22, колико је било у вагону, 12 су Руси".

Под тим „Руси", мисли и Руси, Украјинци, Белоруси, појашњава.

„Сви они кад им истекне онај период колико могу туристички да бораве у Црној Гори најчешће пођу до Београда.

„Ударе им нови печат у пасош као потврда да су прелазили границу, па се врате", каже домаћин и уз то мој туристички водич.

Док се приближавамо одредници раздрагано прича о плодној Зети коју су турски освајачи дуго држали, о чему сведоче и данашњи називи улица и места тамо.

И он је из тог краја.

„Ми се хвалимо Турци нису Цетиње освојили, а јесу га два пута палили, него није им ни требало, нема плодне земље, а коњем се није се могло горе".

Прича ми о обновљеним верским објектима на Скадарском језеру, попут женског манастира Бешка, показује ми ка планини манастир Ком где је Петар Петровић Његош постао владика, утом се одмах уз пругу укаже тврђава Лесендро за којом је, каже, владика жалио, а они је „нагрдили далеководом".

Поносан је на најдужи од 254 тунела Созина коме је конкуренција био један у близини Златибора, где су, каже, „дозидали 20-30 центиметара да продуже, али им није успело".

Кад сам га питала за колико стижемо у Бар, одговара ми загонетно:

„Имамо још 45 километара, време је релативно, а раздаљина је тачна".

Претходно јутро, воз је, тек што је прешао границу, стајао пет сати у Бијелом Пољу, јер није било напона струје на прузи.

Ми смо далеко боље прошли.

Кренули смо тачно у минут, а стигли у Бар са само сат времена кашњења у 8.45.

Време, ипак, није стало.

Можда ће вас занимати и ова прича

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]