Убиство, Америка и Јапан: Тинејџер изгубио живот кад је покуцао на погрешна врата

Јошихиро Хатори је у октобру 1992. године покуцао на погрешна врата.

Познат по надимку Јоши, шеснаестогодишњи ученик на размени упутио се на журку поводом Ноћи вештица у Батон Ружу у Луизијани. Био је са својим пријатељем Вебом и изгубили су се.

„Нисам добро познавао тај део града, па смо вероватно неколико пута погрешно скренули", Веб је изјавио у недавном интервјуу.

Двојица момака, обучени у костиме, мислили су да су нашли кућу у којој се одржавала журка.

Међутим, направили су безазлену грешку, која је Јошија коштала живота. Након тога, уследила је пометња у медијима, а потом и масовна кампања за измену прописа о оружју у Америци.

Јошијеви родитељи, породица која га је угостила у САД и један адвокат из Луизијане, након 27 година се сећају дана када им се променио живот.

„Био је тако пун живота"

Јоши је био „луд за рагбијем", кажу његови родитељи, Маса и Миеко Хатори, у интервјуу путем имејла. „У почетку се није превише бавио одласком у Америку", кажу.

Све се променило након што је Јоши положио тест Америчке теренске службе (AFS) - организације која се широм света бави разменама за младе људе.

„Одједном је постао веома заинтересован и нестрпљив", кажу његови родитељи.

Јоши је морао да поднесе пријаву за тај програм. „Где год будем ишао, надам се да ћу моћи ту земљу да учиним својим другим домом", написао је.

„Могао бих за породице домаћине да кувам јапанску храну као што су одресци у темпури и да их упознам са јапанским начином живота."

У лето 1992. године, Јоши је отишао у САД на годину дана. У Даласу су га дочекали домаћини, породица Хејмејкер, и одвели га кући у Батон Ружу.

Др Холи Хејмејкер, лекар и њен муж Дик Хејмејкер, физичар теоретичар, угошћавали су и раније ученике на размени. Међутим, кажу да је Јоши Хатори на њих одмах оставио утисак.

„Јоши је био веома весео, раздраган и потпуно екстровертан", сећа се Холи.

„Сва деца у средњој школи Мекинли су га обожавала због његовог слободног духа", слаже се њен муж. „Био је заиста врло посебан дечко. У њему је било толико живота. Кретао се кроз простор попут плесача."

Јоши је играо рагби у Јапану, а у САД се пријавио на часове џез плеса. Холи му је набавила бицикл са светлима и кацигу, да би могао да се вози на часове.

„Био је веома популаран на тим плесним часовима", каже Холи.

Веб, син Холи и Дика Хејмејкера, који је у то време имао 16 година, каже да је Јоши „имао огроман апетит за животом и искуством" и да је куда год крене настојао да се спријатељи са људима.

Њих двојица су тог септембра ишли на блуз фестивал на ком су упознали неке тинејџере који су Јошију дали контакт још једног јапанског ученика на размени.

Неколико недеља касније, били су позвани на журку за Ноћ вештица мало североисточно од Батон Ружа, у граду Сентрал.

„Дошли смо на журку"

У суботу 17. октобра, Холи и Дик отишли су у биоскоп, а Јоши и Веб запутили су се на журку. Јоши се обукао као Џон Траволта у филму „Грозница суботње вечери" - Веб каже да је у том периоду Јоши гледао много филмова са Џоном Траволтом.

Веб се костимирао у жртву саобраћајне несреће, тако што је ставио крагну за врат коју је имао од повреде на базену раније тог лета, са неколико додатних завоја за јачи утисак.

Потом су кренули да траже кућу у којој се одржавала журка.

„У неком тренутку смо завршили у једној улици у којој смо видели кућу са украсима за Ноћ вештица и троје кола на колском прилазу, а број на њој је био 10311, док је број који смо тражили био 10131.

Међутим, када сам видео број, рекао сам, „Ево, стигли смо!"

Веб и Јоши су куцали на врата, али нико није отворио. Затим су видели како нека жена отвара бочна врата гараже и погледава напоље, пре него што им је залупила врата испред носа.

„Кренули смо да се удаљавамо помало збуњено, а ја сам пошао низ улицу, питајући се да ли то можда ипак није права кућа", каже Веб. „Али онда је неко отворио врата - био је то Родни Перз."

Родни Перз је био тридесетогодишњи месар у супермаркету. У руци је држао револвер Магнум 44. Јоши се поново окренуо ка њему.

„Једва је чекао да стигнемо на журку и изгледа да није схватио да је [Перз] држао пиштољ. Можда је мислио да је то нешто везано за Ноћ вештица", каже Веб.

„Био је врло гибак и живахан и отпевао је, жустро и бучно, „Дошли смо на журку! Дошли смо на журку", некако весело."

Перз је викнуо „Стој!" али деловало је да га Јоши није разумео и наставио је да се примиче ка њему. Перз је пуцао једном, погодио Јошија у груди и залупио врата.

„Десила се страшна несрећа"

На другом крају града, Хејмејкерови су управо кретали из биоскопа, пошто су погледали „Последњег Мохиканца". „Док смо одлазили из биоскопа, рекла сам Дику да је дивно што ова земља више није тако насилна", сећа се Холи.

Док су ходали ка кући, запиштао је Холин пејџер и она је позвала тај број. Била је то полиција. Полицајац који се јавио на телефон јој је рекао да је Веб добро, али да Јоши, чије име је искривљено изговорио, није.

Холи му је рекла да ће доћи у болницу и да ће се тамо наћи са полицајцима. „То није неопходно", одговорио је полицајац.

Холи и Дик су одјурили у полицијску станицу и нашли Веба како седи сам, не знајући шта се десило са његовим пријатељем након што су га кола хитне помоћи одвезла. Родитељи су му саопштили вест.

„Прво што је изговорио било је: 'Јадна његова мајка'", каже Дик. „То је био почетак целе ове приче која је уништила живот породице Хатори."

Јошијеви родитељи су убрзо сазнали вест од радника у програму размене ученика. Миеко, његова мајка, повукла се у дечију собу свог сина и плакала.

„Један од ваших комшија"

Два дана након убиства, Јошијеви родитељи долетели су у Њу Орлеанс. „Била сам престрављена", сећа се Холи. „Требало је да се бринем о њиховом сину, а он је убијен."

Међутим, каже да су Миеко и Маса Хатори показивали искључиво забринутост за Хејмејкерове. „Прво што је рекла Јошијева мајка било је: 'Како је Веб?'."

Јошијево убиство је преко ноћи постало медијска вест широм света. У Јапану, где су пиштољи забрањени, људи су били шокирани.

Маса и Миеко су одмах предузели кораке и покренули кампању у Јапану да се заустави лак приступ ватреном оружју у САД.

„Покренули смо петицију након бдења", кажу. „Миеко је саставила нацрт петиције за кампању у авиону на путу из Луизијане до Јапана."

С друге стране, суђење Роднију Перзу у Батон Ружу претворило се у медијски циркус. Полиција је првобитно пустила Перза без оптужбе, сматрајући да је имао право да пуца на уљеза.

Међутим, након притужби гувернера Луизијане и јапанског конзула у Њу Орлеансу, оптужен је за убиство из нехата.

Његови адвокати веома су се трудили да прикажу Перзово понашање као самоодбрану.

Говорили су да Перз „није никакав убица", већ само „један од ваших комшија" који је реаговао на „изузетно необичан начин на који се [Јоши] кретао".

Такође, Бони Перз, Роднијева жена, која је прва отворила врата, изјавила је у суду да ју је Јоши уплашио и да је тражила од мужа да „узме пиштољ".

Одбрана је успела. У мају 1993. године, Родни Перз је ослобођен оптужби, након што је порота већала само три сата.

Маса Хатори је присуствовао суђењу и слушао како му сина описују као „хиперактивног јапанског ученика на размени који је био неконтролисан и који је мислио да је његова улога да плаши људе."

Маса и његова супруга ипак нису били обесхрабрени у својим активистичким напорима у циљу контроле оружја.

„Сматрамо да је и сам Перз такође жртва Америке", изјавили су Маса и Миеко. „Чињеница да је Родни Перз ослобођен нема везе са нашом кампањом."

„Некадашњи цимер Била Клинтона"

Петиција коју су покренули Маса и Миеко хватала је замах. Напослетку, потписало ју је око 1,7 милиона Јапанаца.

Прича о Јошију била је недељама на свим насловним страна новина и главна новост у телевизијским вестима. Дик Хејмејкер је одлучио да сакупља потписе у САД и да тако помогне породици Хатори. Захваљујући томе, око 150.000 потписа стигло је поштом.

„У суштини, посветио је целу годину тој петицији", каже Холи. „То је било пре имејла, пре интернета, Фејсбука, било чега таквог, тако да је све морало да се ради преко телефона и обичном поштом."

Дик се у потпуности посветио активистичком раду за контролу оружја.

„У почетку сам се унео у акцију око петиције и цео живот посветио томе. А онда сам се преусмерио ка Вашингтону и ка настојању да договорим састанак са председником. И коначно ми је успело!"

У новембру 1993. године, обе породице биле су у Вашингтону, у склопу својих кампања.

Дик каже да су их сви препознавали, након појављивања у све три јутарње емисије великих телевизијских кућа, када су после неколико месеци покушаја успели да доставе поруку од Миеко породичном пријатељу који је тренутно боравио у Белој кући.

„Био је то некадашњи цимер Била Клинтона", сећа се Дик.

Председник Клинтон састао се са породицама Хејмејкер и Хатори у Овалној соби. „Осећали смо се добродошло", кажу Миеко и Маса. „Верујемо да је разумео наш став. И он је желео чврсте законе о контроли оружја."

Две породице су се сложиле да, упркос подршци коју им је пружио на личној основи, председник није могао превише да помогне у практичном смислу.

Међутим, њихова кампања имала је позитиван утицај на мере за контролу оружја које су већ биле предложене. Поред тога, тог месеца је била 30. годишњица атентата на председника Џона Ф. Кенедија, што је такође помогло о овом питању.

Конгрес је у истом месецу донео Брејдијев закон о спречавању насиља употребом ручног оружја, којим су прописане обавезне провере купаца ручног оружја и обавезан период чекања од пет дана за све куповине ручног оружја.

Председник Клинтон потписао је указ о проглашењу тог закона само неколико недеља након што је упознао породице Хејмејкер и Хатори.

Валтер Мондејл, амбасадор САД у Јапану, отпутовао је у Нагоју да упозна Миеко и Масу Хатори у децембру 1993. године и доставио им је примерак новог закона.

Рекао им је да су имали „несумњив утицај на доношење Брејдијевог закона". Тај закон је испрва предложен 1991. године, али није стављен на гласање све до неколико месеци након Јошијевог убиства.

Наредног лета, у септембру 1994. године, Конгрес је донео Забрану ватреног оружја на савезном нивоу, која је подразумевала десетогодишњу забрану производње одређеног полуаутоматског оружја за цивилну употребу.

Дик тврди да нису имали никакве везе са доношењем те забране, иако јесу „рекламирали" Брејдијев закон пре него што је она донета.

Каже да је то било време када се контрола оружја чинила могућом. „Био је то тренутак у историји када су ствари могле да се промене, и заиста су се и мењале.

Брејдијев закон је био значајан први корак у вршењу провера купаца оружја."

Брејдијев закон за Миеко и Масу Хатори није значио крај борбе. Одлучили су да покрену грађанску парницу против Роднија Перза, његове жене Бони и осигуравајућег друштва код ког су Перзови осигурали кућу.

Ступили су у контакт са Чарлсом Муром, адвокатом који био познат по томе што узима такве случајеве - раније се одрекао хонорара након што је заступао Енглескињу коју је колима ударио пијани возач у Луизијани.

„Понекад нешто радимо зато што желимо да учинимо праву ствар", каже Мур у интервјуу преко телефона.

„Још увек ме људи стално зову у вези са Јошијевим случајем, иако је сада већ прошло, колико, око 25 година? Никада нисам ни очекивао да ћу бити плаћен за тај случај.

„Мислио сам и да ће осигуравајуће друштво одбити да плати, зато што се радило о намерној радњи, а намерне радње нису покривене осигурањем."

Мура је изненадило што је осигуравач ипак платио 100.000 долара. Судија Вилијам Браун је присутнима у судници рекао да самоодбрана „није прихватљива".

„Нема апсолутно никаквог оправдања ни аргумента да је убиство било неопходно да би Родни Перз спасио самог себе", судија Браун је додао.

Међутим, Маса и Миеко Хатори нису задржали новац који им је досуђен. Уместо тога, цео износ су оставили у САД, за финансирање мера за контролу оружја.

Миеко и Маса се и даље баве активизмом, скоро три деценије након што им је син убијен.

Међу последњим активностима које су предузели били су разговор са ученицима који су преживели масакр у средњој школи у Паркланду у фебруару 2018. године и учешће, ради пружања подршке, у Маршу за живот у марту 2018. године.

Хејмејкерови су такође наставили да учествују у сличним активностима. Током година су донирали на стотине хиљада долара организацијама које се баве контролом оружја, као што је Коалиција за заустављање насиља ватреним оружјем.

Ова организација је помоћу њиховог новца образовала радну групу која је помогла у састављању закона названих „знак за узбуну" јер омогућавају, на основу судске одлуке, одузимање ватреног оружја од људи за које се сматра да представљају опасност за себе или за дру

Дик и Холи недавно су у виду задужбине дали 500.000 долара Диковом факултету, Колеџу Карлтон, за оснивање фонда у знак сећања на Јошихира Хаторија. Циљ фонда је покривање трошкова јапанских студената који студирају на овом факултету у Минесоти.

Хејмејкерови више нису толико активни у кампањама као што су били. Холи има 74 године и ради са непуним радним временом у области менталног здравља у јавним школама, а Дик има 79 година и у пензији је.

Обоје прате обновљену дискусију у САД о прописима који се тичу оружја.

Све је веома другачије", каже Дик. „Одржава се тако велики број догађаја и у то је укључено много младих људи, што је изузетно важно. А на шта ће све то изаћи на крају, стварно немам појма."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]