„Подвиг“ стар 50 година: Избацили га са обуке, па им украо авион и побегао

ББЦ новинарка Ема Џејн Кирби је две године истраживала причу о нареднику Полу Мејеру, носталгичном америчком механичару који је украо авион из америчке војне базе у Енглеској 1969. како би одлетео кући и вратио се жени у Вирџинију.

Онда је јавио Тео ван Ајк, Холанђанин који тврди да је и он украо авион док је служио војску. Али је цео подвиг и преживео.

Мала кућа Теа ван Ајка у Сомерсету права је ризница. Лутке вештице на малим метлама висе са плафона собе у којој прима госте, породица керамичких мачака знатижељно гледа наниже с високих полица, а две лобање кезе вам се са креденца.

Али предмети који очаравају више од свих леже раширен на Ван Ајковом сточићу за кафу - исечци из холандских новина из 1964, чији запањујући наслови извештавају о неподопштини младог морнара који је украо авион с елисом Груман Трекер из војне базе на Малти и одлетео њиме у Бенгази, у Либији.

„То сам ја!", смеје се Ван Ајк, који је сада седи седамдесетшестогодишњак. „Ја сам на тој слици, имао сам само 21 годину!"

Његова жена ми пружа шољу кафе и одмахује главом глумећи очајање док ми он приповеда своје приче.

„Арогантни човечуљку!", шали се она, претећи му прстом. „Добро је што те нисам тада познавала."

Тео ван Ајк је у то време био тек младић који сања о летењу. Заправо, сањарио је о летењу још од своје седме године. Признаје да није био баш најбољи ђак на свету и плашио се да никад неће имати просек оцена довољан да постане пилот војног ваздухопловства.

Али онда је чуо за цаку у холандској морнарици која каже да младић може да се пријави као електричар на обуци, па да, ако се покаже добрим, може интерно да се пријави на морнарички курс за пилота. Са својих деветнаест година и препун оптимизма, Ван Ајк није оклевао. Истог трена се пријавио за осмогодишње служење.

Он са сточића за кафу узима црнобелу фотографију себе у кокпиту малог авиона и предаје ми је. Испод тешке, тамне кациге видим дечачко лице испуњено осмехом који зрачи апсолутним уживањем, нестрпљиво да заврши с позирањем како би могло да узлети.

„О, лепо је то почело", потврђује он, на мој коментар да на тој старој слици делује узбуђено. „Био сам одабран за пилота и био сам одушевљен."

Али почетком 1964, после четрдесетак часова летења које је поносито прибележио у свој летачки дневник, весели младић по имену Ван Ајк је отишао на забаву у касарни у Холандији и прилично се напио. Његов надређени официр је такође присуствовао тој забави и није био у нимало бољем стању.

Предложио је Ван Ајку да искрено поразговарају о квалитету програма за обуку пилота (који су углавном водили белгијски пилоти и припадници холандске морнарице) и замолио је Ван Ајка да буде искрен. Уверавао га је да је разговор незваничан.

И тако је, можда наивно, двадесетједногодишњи Ван Ајк наступио искрено. Инсистирао је на томе да му је потребна обука на правом авиону, уништитељу подморница Груман Трекеру, који би требало поставити на морнаричке носаче авона, а не на школским двомоторцима у којима су их обучавали Белгијанци.

Авиони на којима су се учили (Тео се смушено насмешио присетивши се својих речи) били су „искрено речено, ђубре".

До тог тренутка Ван Ајк је имао беспрекоран летачки досије, али већ следећег дана после забаве видео је да се на његовом извештају налази наранџаста ознака за упозорење, што је значило да постоји претња да га оборе.

Разбесневши се због неправде, док је чекао инструктора у учионици, написао је на табли нешто набусито о спорости програма за обуку.

Због тога је викенд провео затворен у касарни, али видевши да је угаона лајсна на поду разлабављена, употребио ју је да смакне резу с врата ћелије и побегне. Чим је откривено да је побегао, скинули су га с летачког програма.

Надређени који су се дивили његовој сналажљивости су га подстицали да се жали на ту одлуку. Али официри су му случајно дали да попуни погрешне формуларе.

Када је три месеца касније коначно добио одговор, речено му је да није следио исправну процедуру и да је сада касно да се предузму даљи кораци. Више није могао да се обучава за пилота и морао је да одслужио преосталих шест година у морнарици као електричар.

„Долазим из велике породице", каже Ван Ајк, који је девети по реду од дванаест браће и сестара. „И у породици смо сви знали шта је исправно, а шта није. Ово није било исправно. Просто није било фер."

Депресиван и разочаран, развејаних снова о летењу, Ван Ајк је тражио да га ражалују из морнарице, али његов захтев је упорно одбијан. Стога је почео да смишља начин да једном засвагда заврши са служењем.

„Нисам то испричао ама баш никоме", говори он уз стидљиви осмех. „Да сам било коме рекао, не би ми успело."

Баш као наредник Пол Мејер, Тео ван Ајк је решио да украде авион како би се домогао слободе. Пронашао је приручник за авион Груман Трекер и сакрио га у свој ормарић. Док су његови пријатељи излазили и пили, или проводили време у спавању, Вај Ајк је кришом учио. Спријатељио се са квалификованим пилотима и ћаскао је с њима о авионским инструментима, о раду мотора, о полетањима.

„Они нису имали појма зашто ме то занима!", тврди он кроз кикот. „Али из Холандије је рута била тешка - нисам желео да завршим у Источној Немачкој, усред свих тих политичких проблема. А онда су једног дана тражили волонтере који ће са Британском морнарицом отићи на Малту, на двомесечну вежбу. Помислио сам да с Малте могу да одем било куда!"

На Малти, Ван Ајк се мотао по аеродрому и разговарао с авио-механичарима, посматрајући их како раде. Рано ујутро и увече настављао је да проучава свој сад већ добрано раскупусани приручник. Последњег викенда пред повратак кући, учтиво је присуствовао опроштајној забави у бази, али док су се његове колеге из службе предавале искушењима бесплатног алкохола, млади Ван Ајк се потрудио да остане сасвим трезан.

„И ту се моја прича подудара с причом поручника Пола Мејера", каже он. „Јер следећег јутра сам устао рано и позајмио бицикл на ком сам доспео до писте. Наредник Мејер је рекао стражару да се зове капетан Епштајн. Ја сам дежурном стражару рекао да се зовем Јансен - што је за Холанђане као Смит за Енглезе - тако да није имао појма ко сам и помогао ми је да отворимо врата хангара!"

Ван Ајк тврди да је прецизно испланирао крађу, чак и то да ће закључати стражарев пиштољ и бицикл, те уклонити микрофоне из телефона у његовој канцеларији, како би отежао стражару да позове појачање буду ли га прерано разоткрили.

Вај Ајкове плаве очи блистају док се присећа узбуђења тог јутра.

„Покренем ја тако мотор, укључим радио и из контролног торња почну да ме испитују ко сам, шта то радим. Нисам им одговарао. Зарулао сам пистом и онда..."

Театрално трља руке и показује ми отворене дланове, попут мађионичара који ужива у извођењу сложеног трика нестајања.

„И онда ме... више није било."

Није било њега, као ни холандске војне летелице за уништавање подморница по имену Груман Трекер, опремљене с два торпеда, која се кретала ка Северног Африци.

„Торпеда ме јесу малчице бринула", признаје Ван Ајк. „Али нисам марио, зато што сам напросто желео да одем. Није било шансе да ме се морнарица опет дочепа."

Летећи на висини од 1500 метара изнад Медитерана како би уштедео гориво, Ван Ајк је био сам-самцијат на небу.

„Знам како се осећао наредник Мејер", каже он. „Зато што сам се и ја тако осећао. Било је то нешто најбоље на свету; радите нешто за шта сви тврде да је немогуће учинити, и сами сте. Сами сте у тој великој машини и моћнији сте од свих, усамљени на том широком небу и..."

Одједном му глас замире и ја увиђам да плаче.

„Нико вам то не може одузети", каже он, борећи се с речима. „Било је величанствено, моћно. И даље то осећам. Био сам потпнуо сигуран да могу то да изведем."

Подсећам Ван Ајка да је поручник Мејер, седећи у кокпиту и покушавајући да схвати куда иде и шта то ради, позвао жену преко радија како би се умирио. Питам Ван Ајка да ли је мислио на своју породицу док је летео у непознато.

„На мајку", каже он тихо. „Да, мислио сам на своју мајку. Око недељу дана раније послао сам јој поклон. Сребрни крст. И она, моја мајка, претпоставила је да нешто смерам."

Ван Ајк сада с муком савладава сузе и тражи кратку паузу како би попио кафу. Звончићи који висе с плафона нежно се додирују на поветарцу који допире кроз отворен прозор и испуњују тишину реским, кратким тоновима. Пожутели новински исечци на столу лепршају и повијају се.

Двадесетједногодишњи Тео вај Ајк је управљао тим авионом пет и по сати, питајући се које је најбезбедније место за слетање. Британска војска је још увек била присутна у Триполију, па је, зазирући од невоља, одлетео до Бенгазија, где је угледао некакву писту са тек пар кућица са сваке њене стране.

Писта је била препуна оваца, тврди он, тако да је морао да начини неколико ниских кругова изнад ње како би растерао животиње и рашчистио терен. Поносито се присећа да је слетео беспрекорно, и уживао је у помисли да ће то бити пренето његовим надређеним официрима.

„Помислио сам: 'Ако умем овако лепо да се спустим, момцима из морнарице мора бити јасно да умем и да летим!"

Подиже дневник летења са стола и показује ми нажврљане уносе које је својеручно уписао у мају 1964. Ту је пркосно прибележио свој недозвољени лет отетим авионом. На суседној страници неко је прецртао тај унос и написао одлучним и срдитим рукописом: „Не узимати у разматрање!"

Зачудо, први човек који је истрчао из једне од колиба крај писте био је Холанђанин, запањен - и прилично узбуњен - тиме што на својој писти затиче војни авион. Исцрпљен, али и даље узбуђен, Ван Ајк му је све испричао.

Међутим, док је износио своје планове за будућност - отпуштање из војске, нов, цивилни живот, добар посао - приметио је да се његов сународник мршти и почео да схвата да можда није баш докраја осмислио свој план. Холанђанин га је упозорио да се налази у великој невољи, те да ће, буде ли се вратио у Европу, сигурно завршити у затвору.

Послушавши његов савет, Ван Ајк се предао либијској полицији, која је, по његовом сећању, ентузијастично грмела дуж писте на моторима Харли Дејвидсон, одушевљена тиме што ће притворити једног холаднског отимача авиона.

Тврдећи (опет по савету сународника) да је побегао из Европе зато што се противио тамошњим либералним погледима на хомосексуалност и жене, Ван Ајку је понуђен политички азил и заштита.

Када је холандска војска дошла да покупи одметнутог регрута - и, наравно, да врати украдени авион - он је одбијао да их прими. Сада, док кикоћући се помиње те игре моћи, постаје јасно да Ван Ајк и даље ужива у томе што је успео да надигра оне власти које су му ускратиле његове снове.

После недељу дана преговора са холандским амбасадором Ван Ајк је пристао на договор. Вратиће се у Холандију (као путник, не као пилот) и одслужиће једногодишњу казну у државном затвору због дезертирања. Заузврат ће бити часно отпуштен из морнарице.

У неким новинским чланцима на столу Ван Ајк је приказан у беспрекорној морнаричкој униформи, како стоји испред суда у Холандији, беле морнаричке капе навучене ниско на чело. На први поглед делује као морнар за пример - узоран, уредан и дисциплинован. Али ако помније проучите његово лице, видећете искру непослушности у његовим очима, можда тек назнаку презира не његовим уснама.

„Добио сам оно што сам желео!", објашњава Ван Ајк. „Желео сам да се извучем из проклете морнарице и то ми је успело. Ни данас не жалим због оног што сам учинио."

Ако прелистате његов летачки дневник даље од неславне странице приметићете да је препун података о наредним летовима у његовој родној Холандији или у Јужној Африци, где је провео дуг низ година. Овај пут су то све лиценцирани, одобрени летови; када је изашао из затвора, Ван Ајк се званично регистровао као пилот приватне авијације.

„Једино сам то желео", слеже он раменима. „Само сам желео да летим."

Он ме враћа на причу о нареднику Мејеру и мом истраживању узрока који су довели до његовог пада у Ламанш. Он је уверен да је Мејер имао много мање искуства од њега у коришћењу авионских инструметаната, те да је заправо направио неку просту пилотску грешку, а не да су га оборили британски, амерички или француски ловци који су га јурили.

„Видите, за мном су послали три авиона", каже он. „Али они су отишли у погрешном правцу, па ме нису нашли. Али касније сам причао с пилотима и речено им је да само покушају да ме наведу да разговарам с њима преко радија и да их следим; ни у једном тренутку им није наложено да ме оборе - а сетићете се да сам ја имао два торпеда са собом."

Подиже фотографију себе у кокпиту са кацигом на глави, из безбрижних дана пре него што су га избацили са пилотске обуке у холандској војсци.

„Ако ме данас питате шта мислим о томе, питам се: 'Шта си, ког ђавола, то радио, проклета будало, откуд ти уопште тако глупава идеја?"

Дланом глади своју седу косу.

„Још увек не могу да верујем да сам то урадио!"

Поветарац се појачава и звона за ветар изнад наших глава опет шире изломљену мелодију око себе. Тео ван Ајк ме хвата за руку и зури у мене дивљим, немирним очима.

„Али било је то чудесно! О боже, колико је било чудесно!"

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]