Изручење турских држављана: Шта то говори о политици према Ердогану

Џевдет Ајаз враћао се пре 18 година у касарну са одобреног одсуства путем који ће му променити живот - и још се неће завршити.

Тада 28-годишњи Курд вероватно није могао ни да претпостави да ће га тај пут коштати прво слободе, а затим одвести чак до Европског суда за људска права у Стразбуру и Комитета за спречавање тортуре Уједињених нација.

Сигурно није могао ни да претпостави да ће се 16 година касније у све то умешати - Србија.

Аутобус у ком се налазио пресрела је турска жандармерија, ухапшен је, наводно пребијан, и у вишегодишњем судском поступку кажњен - на 15 година затвора због „рушења уставног поретка" у Турској.

Због одлуке српских власти да га 25. децембра 2017. испоруче Турској, упркос апелима Комитета за спречавање тортуре Уједињених нација да се са одлуком сачека, Србија је оглашена одговорном за кршење Конвенције УН против мучења и других свирепих, нечовених или понижавајућих казни или поступака.

Министарство правде примило је допис Комитета и у складу са роковима (90 дана) који су дати одговориће на њега, поручили су за Радио Слободна Европа.

„Србија у овом случају јесте починила једно од најфлагрантнијих кршења људских права откако је потписница Конвенције", каже Никола Ковачевић из Београдског центра за људска права, један од подносилаца представке Комитету УН у овом случају.

„У поступку изручења ниједан од органа није на адекватан начин поштовао, не само међународне конвенције, већ ни Устав Србије.

Дошло је до сплета необјашњивих правних околности", оцењује он.

Хронологија случаја Ајаз - од електрошокова до Падинске Скеле

„Ипак, одлука Комитета је на неки начин Пирова победа, јер Ајаз неће имати много користи од ње", додаје Ковачевић.

Ајаз се од екстрадиције налази у затвору у Турској на одслужењу казне, а у тамошњим затворима тренутно је око 700.000 људи, напомиње он.

„Он је 23 сата дневно закључан у соби која је намењена за седам или осам особа, а у којој је смештено њих двадесет.

Осим евентуалних дипломатских посета, не верујем да ће много добити од овога", додаје.

„Од Оријент Експреса се зна како Турска поступа према затвореницима, ништа се ту није променило од свилен гајтана до данас", истиче за ББЦ новинар Бошко Јакшић.

Истинско изненађење

Случајем „Ајаз" баве се и међународне организације за људска права.

„Изручење, односно насилни поврат особа курдског порекла у Турску је готово увек проблематичан, јер се тиме те особе излажу озбиљном ризику од мучења и кршења људских права", каже за ББЦ на српском Јелена Сесар, сарадница организације Амнести интернешнал из Лондона.

„Били смо истински изненађени када је Србија - противно захтеву Kомитета против тортуре - одлучила да Ајаза врати у Турску", наводи она.

Србија је, каже Сесар, била обавезна да поштује забрану протеривања, уколико су постојали озбиљни разлози за сумњу да би он могао бити подвргнут тортури или другим облицима кршења права након изручења.

„У случају Ајаза ризик је свакако био евидентан, јер је Европски суд за људска права још 2006. године донео одлуку да је Турска повредила његово право на слободу и сигурност током његовом ранијег боравка у затвору.

„Србија је занемарила тај ризик, а тиме и прекршила своје међународне обавезе", истиче Сесар.

Између идеализма и реализма

Питање људских права у међународним односима важна је ставка данашњице, каже за ББЦ Хасан Дуран, професор Факултета политичких наука Универзитета у Истанбулу.

„Ипак, у међународним односима поред идеализма, постоји и реализам. Праве политичке стварности и стицај међународних прилика понекад удаљавају државе од идеалистичких политика", наводи Дуран.

Побољшање односа Турске и Србије почело је, подсећа, 2010. године, а траје и данас.

Инвестиције турских улагача у Србију укупно износе 250 милиона евра, а у текстилној индустрији већ запошљавају 5.000 људи, саопштио је недавно амбасадор Турске у Србији Танжу Билгич.

„Србија, која је желела да настави добре односе са Турском, изручењем је показала спремност да се ти добри односи наставе.

Државе, зависно од ситуације, дају предност својим властитим интересима и добитима и зато има много примера који показују да политика националног интереса превладава над идеализмом - принципима и нормама", подвлачи Дуран.

Није Србија једина

Да Србија није једина у таквој политичкој пракси показују слични случајеви депортације турских држављана - са Косова, из Бугарске и Молдавије.

„У тим случајевима ми смо упозорили на озбиљан ризик кршења људских права", каже Сесар.

У марту прошле године је на Kосову ухапшено и депортовано шесторо турских држављана који су били радници приватних школа на Kосову под називом Мехмет Акиф.

Били су блиски покрету бившег турског имама Фетулаха Гулена, кога је Турска оптужила за неуспели пуч, а његову организацију назвала терористичком.

Хапшење и депортација иначе је предмет истраге косовског Специјалног тужилаштва и парламентарне истражне комисије, која је утврдила да је приликом депортације почињен 31 законски прекршај.

Европски суд за људска права у Стразбуру затражио је сва документа везана за изручење 2016. године из Бугарске бизнисмена Абдулаха Буиука, којег Турска тражи због његових веза са Гуленом.

Исти суд је, у случају познатом као Оздил и остали против Молдавије, утврдио да је Молдавија прекршила људска права када је прошле године депортовала шест турских држављана који су у тој држави били ангажовани као учитељи у школама које је Ердоган сматрао саставним делом Гуленовог ФЕТО покрета.

Такве екстрадиције се нису догађале по Западној Европи, каже Јакшић.

„Доста осумњичених да су гуленисти, укључујући и пребегле турске дипломате, нашло је уточиште тамо - од Немачке, преко Данске до читаве Скандинавије.

Нико од њих није испоручен."

Услуга „пријатељу Ердогану"

У случају Србије, Јакшић каже да су важни и лични односи лидера.

„Председник Александар Вучић је хтео да учини свом пријатељу Ердогану и испоручио је Ајаза."

Слично је и са Косовом где је председник Хашим Тачи је желео да „зацементира односе" са Анкаром, што је премијера Рамуша Харадинаја разбеснело, подсећа Јакшић.

„Нека лична пријатељства и услуге, стављају се изнад међународног права и то је потпуно јасно".

Када је реч о гуленистима, треба подсетити да су Ердоган и Гулен својевремено били сарадници, напомиње Јакшић.

Међутим, разишли су се када је Гулен развио нови концепт ислама - са значајним елементима либерализације дневног и политичког живота.

„После државног удара 2016. Ердоган га је директно оптужио да је Гулен организатор или идејни творац и од тада су кренуле масовне чистке по Турској - тамо су ухапшене хиљаде људи, 150.00 је изгубило посао."

Ердоган је затим кренуо на упоришта гулениста у Европи.

„Покушао је то у Босни, где постоји Гуленов универзитет.

Босна је одбила да га затвори и депортује људе, јер је суд донео одлуку да универзитет послује у складу са законом.

И Албанија се одупрла том Ердогановом ултиматуму - нису свуда сви тако додворички расположени, као што су показали Вучић и Тачи", закључује Јакшић.

Шта ће одлука Комитета УН-а значити за Србију?

Комитет је наложио Србији да Ајазу „пружи обештећење" - за нематеријалну штету која је последица физичке и психичке патње која му је проузрокована.

Даље, Србија би требало би да размотри начине и средства да надзире услове у затвору док је Ајаз на извршењу казне, како би „била сигурна да није подвргнут поступању супротном Конвенцији, као и да обавештава Комитет о резултатима тог надзора".

Одлуке Комитета, за разлику од судских одлука некад се сматрају необавезујућим, мада су се државе обавезале на поштовање међународних уговора, каже Милан Марковић, шеф Тима за људска права УН у Србији.

„Зато ове одлуке не треба занемарити", истиче Марковић.

„То неће имати неки капитални значај, али ће, кумулативно, то бити још једна од ствари које ће се укњижити о Србији, на неки списак у Бриселу.

У односу на нека већа питања, ово је од ефемерног значаја, али да пуни корпу трулим јајима - пуни", закључује Јакшић.

Случај Ајаз и курдско питање

Курдско питање је политички проблем број један у Турској, сматра Јакшић.

Већ деценијама постоји изражено непријатељство између Турске и Курда, који чине између 15 и 20 одсто тамошњег становништва.

Има их између 25 и 35 милиона и живе у планинском региону, који се простире на територији Турске, Ирака, Сирије, Ирана и Јерменије.

Почетком 20. века многи Курди су почели да размишљају о стварању „Курдистана" и након Првог светског рата и пораза Османског царства, победнички западни савезници су им то омогућили - Севрским уговором 1920. године.

Такве наде су срушене три године касније, када Лозански уговор, који је поставио границе савремене Турске, није предвидео курдску државу и оставио Курдима мањински статус у својим земљама.

Као одговор на њихове устанке 1920-их и 1930-их, многи Курди су били пресељени, забрањена су курдска имена и ношње, ограничена је употреба курдског језика, па чак и постојање курдског етничког идентитета, а људи су означени као „планински Турци".

Абдулах Оџалан је 1978. основао ПКК - Курдску радничку партију, која је заговарала независну државу унутар Турске.

Шест година касније, група је започела оружану борбу.

Од тада је више од 40.000 људи убијено, а стотине хиљада расељено.

Оружани отпор Курда тамо траје готово четири деценије, све до недавног крхког примирја.

„Ердоган питање Курда злопотребљава како њему одговара у сврху дневне политике", истиче Јакшић.

Мобилисао је нацију разгревањем турског национализма и усмерио га против Курда. Тада је пукло примирје, обновљена непријатељства и то траје и данас", напомиње Јакшић.

Турске власти већ дужи низ година подвргавају политичке затворенике, а посебно оне који се доводе у везу за Kурдском радничком партијом (ПKK), третману који се сматра озбиљним кршењем људских права, наводи и сарадница Амнестија.

„Амнести Интернешнал, као и велики број других организација, су документовале системска кршења права, укључујући учестала неоснована притварања, мучења, као судске процесе који нису били у складу са принципима поштеног и непристрасног суђења, а све се то одвија под плаштом закона за спречавање и борбу против тероризма, који су јако широки и изузетно подложни политичким манипулацијама", истиче Сесар.

Оваква ситуација у Турској се, каже, знатно погоршала након пропалог државног удара 2016. године и проглашењем ванредног стања које је трајало донедавно.

„Ванредно стање је започело страховит удар на политичку опозицију, подривање независног судства и потпуно неосновано отпуштање државних службеника.

Иако је вандредно стање завршено, велики део мера које су тад проглашене, на снази су и данас и постале су део редовног законодавства", упозорава сарадница Амнестија.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]