Филм: Александар Саша Петровић, од величанственог редитеља до неподобног ствараоца

Мушкарац ломи флашу у задимљеној крчми и сече руке на срчу уз песму Ђелем, Ђелем.

Приказ балканског дертa (бола), душе која излази из тела у потпуном трансу.

Ову сцену из филма Скупљачи перја насликао је прослављени редитељ Александар Саша Петровић, један од великана домаће кинематографије и пионира црног таласа југословенског филма.

„Био је један од најважнијих редитеља са овог простора који је препознао квалитете и мане Балкана и знао да на најбољи начин опише његову душу", каже Властимир Судар, филмски критичар и аутор књиге Портрет уметника као политичког дисидента: живот и дело Александра Петровића.

Иако је Петровићу прва љубав била комунизам, како је сам говорио, заслужан је што је југословенска кинематографија направила отклон од послератне партизанске тематике.

Припадао је новој генерацији која је веровала да кроз филм треба да се створи друштвени дијалог.

Попут многих, био је цењенији у иностранству, него у сопственој земљи, где годинама није могао да снима.

Петровић је 1970-их отпуштен са Академије за позориште, филм и телевизију, јер је дао највишу оцену студентском раду Пластични Исус, који су тадашње власти сматрале антикомунистичким, објашњава критичар Судар.

Потом је тадашња Служба безбедности (УДБА) подигла и тужбу против редитеља и одузела му пасош.

Скупљачи перја био је номинован за Оскара, најпрестижнију филмску награду на свету, као и његов ратни филм Три.

Лет над мочваром, једно од редитељевих ранијих дела, било је прво југословенско филмско остварење представљено на фестивалу у француском граду Кану.

По Александру Петровићу је 1995. године названа и главна награда Фестивала ауторског филма у Београду, посвећеног остварењима другачијим од редовног биоскопског репертоара.

'Револуционарно дело'

Прича о Белом Бори ког игра Беким Фехмију и Мирти (Бата Живојиновић) његовом највећем ривалу у скупљању и препродаји перја, кроз које се провлаче мотиви љубави и међуљудских односа, оборила је рекорде гледаности у тадашњој Југославији.

„Да неко направи такав филм 1967. године - то је било револуционарно, јер не само да се бавио Ромима, већ је то први филм на ромском језику, јер је Саша желео да им да реч.

„Када погледате комплетну европску кинематографију, видећете да до тада нико није направио сличан филм о етничким мањинама, иако их свака држава има", каже критичар Судар.

Инспирација за ово дело везује се за рано детињство редитеља и 1930-те када је породица Петровић живела на Славији, у центру Београда.

Тих година је недалеко одатле било ромско насеље Јатаган мала.

„Саша је као дечак стално ишао са баком у цркву на недељну службу и тада би новац, којим би га бака награђивала за успех у школи, давао Ромкињама са децом које би чекале испред цркве.

„Саосећао се са тим народом и нисам се изненадила када ми је послао сценарио, јер ми је било нормално да направи такав филм који није пратио тадашњу режимску норму", прича његова сестра Радмила Чворић за ББЦ на српском.

Петровић ће годинама касније рећи да је „направио филм о људској слободи, приказујући је кроз живот Рома".

Годину дана по објављивању, Скупљачи перја је био међу номинованим за Оскара у категорији за најбољи филм на страном језику.

„То је лепота муње, грома, жарког сунца, то је аутентичност и истина.

„Личности су пуне страсти које се смеју као што пуца стакло, то је лепота једног сна гласно одсањаног", написао је о филму Пјер Ажам, француски критичар.

'Делима покретати ствари'

Александар Петровић рођен је у Паризу 1929. године, али се породица брзо сели у Београд.

У Прагу, главном граду тадашње Чехословачке, 1947, уписује чувену Филмску академију - ФАМУ, али се годину дана касније враћа у Југославију, после Резолуције Информбироа и раздора Југославије и СССР-а.

Завршио је историју уметности, радио као асистент режије и писао критике, јер је тада, како је касније испричао, било тешко снимати, па је те текстове називао „неснимљеним филмовима".

Његов први дугометражни филм Двоје приказан је 1961. године.

Иако је побрао похвале на фестивалу у Кану, није имао велики одјек код домаће публике, „јер је било нешто ново и другачије", каже Властимир Судар.

„Он се у њему не бави идеологијом, као што је било случај са дотадашњим филмовима.

„Реч је о великом љубавном писму Београду у којем уноси модерне тенденције, одскаче од норми и даје неки лични печат", објашњава критичар.

Одступања од тадашњих норми које су прећутно владале у филмском свету уочавају се и у Петровићевим потоњим остварењима Записник и Сабори где редитељ путујући по земљи бележи и критикује све што је проблематично у друштву, додаје Судар.

Александар Петровић је желео, како је причао, да сопственим делима покреће ствари, верујући да је сврха живота у љубави.

„За мене су простор, предмет, слика - средства за оцртавање унутрашњих расположења, цртежи психолошких стања, слике људске душе", говорио је.

Рано је, још као 18-годишњак, постао глава породице, јер су му преминули отац и два брата.

Због тога ће се смрт и љубав прожимати у готово сваком његовом раду.

'У гвозденом загрљају'

Петровић је 1944. године примљен у Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), када је, како је записао, ступио у „интимне" односе са првом љубављу - комунизмом.

Била је то клиначка љубав коју је оставио после више од годину дана, али се она са њим није растала, већ га је држала у гвозденом загрљају 50 година, навео је редитељ у причи Руке самртника, у књизи Изгубљени у времену.

Петровић се удаљава од комунизма, јер су „људи који су га заступали у земљи били све догматичнији, а њихова владавина све више аутократска", каже Властимир Судар.

„Његова осуда аутократског комунизма види се у одлуци да адаптира роман Мајстор и Маргарита, руског писца Михаила Булгакова, који критикује стаљинизам.

„У филму је стаљинизам имплицитно поредио са југословенским режимом", додаје критичар.

После премијере, тадашње југословенске власти су прогласиле филм антикомунистичким и забраниле приказивање.

Петровић ће касније рећи да је реч „о монструозном примеру манипулације политичким околностима".

„Била је то међународна копродукција, те се италијанска верзија емитовала у свету, а наша је једноставно нестала", каже критичар Судар.

„Касније је покушавао да пронађе званични документ о забрани емитовања, али није успео - филма једноставно није било, мада тадашње власти то нису радиле јавно, више иза кулиса", додаје.

Петровић напушта Југославију 1973. године.

Дете му је било болесно и требало је да пронађе средства за наставак лечења.

„Била је то породична трагедија, а требало је борити се.

„Могао је да направи много више филмова да није имао забрану, учитавали су политички активизам у његова дела, иако му то није била намера", говори његова сестра Радмила у телефонском разговору.

Њен брат није одустајао од филма, те је наставио да снима у Немачкој и Француској.

Из тог периода, критичари посебно издвајају Петровићеву екранизацију романа немачког писца Хајнриха Бела, Групни портрет са дамом.

'Животно дело'

Крајем 1980-их испуниће му се дугогодишња жеља - снимио је филм Сеобе по роману југословенског књижевника Милоша Црњанског.

Сагласност да књигу преточи у платно тражиће од писца још 1957., а добиће је много година касније када се Црњански из емиграције врати у Југославију.

Тај филм посветио је сину Драгану, који није дочекао завршетак снимања.

„Највећу животну енергију уложио сам у две ствари: у сина Драгана и у Сеобе.

„Нисам дочекао да сина видим као одраслог момка, а нећу бити присутан ни на премијери филма којег сматрам животним делом", рекао је Петровић у априлу 1994.

Био је то његов последњи интервју.

Преминуо је 20. августа те године у париској болници.

„Невероватном енергијом је побеђивао све што му се налазило на путу, а то је онда емитовао и на друге људе", говорио је о редитељу глумац Драган Николић.

Ту енергију и после три деценије памти Ирена Билић, филмска редитељка, која га је упознала управо на снимању Сеоба.

Петровића описује као импресивну личност и хуманисту, човека који је у кинематографију унео поетску димензију.

„Када би се појавио у просторији, завладала би тишина, одисао је знањем, животним искуством, био је непоновљив ауторитет и веома посвећен послу.

„У једној реченици, кратко и јасно, умео је да каже суштину", каже Билић, која је била и Петровићева асистенткиња режије, за ББЦ на српском.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]