Филм: Бора Тодоровић, глумац „чија духовитост никада није спавала"

„Долази бре, овамо!"

„Само тетки лек да однесем."

„Ма долази бре овамо, буђави! Јеси ли и ти музичар?"

„Не, нисам музичар."

„Дакле, ниси."

„Јесам, кажем јесам", изговара мушкарац у црвеној кошуљи, збуњеног погледа, са шеширом на глави.

Зове се Пик, а игра га Боривоје Бора Тодоровић у филму Балкан експрес, причи о групи ситних лопова, прерушених у истоимени музички састав, која покушава да преживи Други светски рат у окупираној Југославији.

Ово је само једна од многих његових реплика које се и после толико година памте и препричавају уз осмех.

„Већина његових улога, често појавно смешних, не могу да дочарају тај бритки, интелигентни смисао за хумор који је поседовао - хумор препун суптилне ироније.

„Духовитост је била једна од његових главних одлика, која никада није спавала", говори Дана Тодоровић, његова ћерка, за ББЦ на српском.

Тодоровић је „ћутао, волео је мир и тишину".

„Често је, међутим, у тренуцима када се то најмање очекује, умео да изненади неком савршеном, духовитом опаском која би се дуго после препричавала", прича она.

У богатој, вишедеценијској каријери играо је у десетинама позоришних представа, филмова и серија.

Поред Пика, „кога је родила тетка и заклела да се не бави политиком", био је и Ђенка, сниматељ еротских сцена у филму Маратонци трче почасни круг, Петар Јаковљевић у Балканском шпијуну, пензионисани генерал Лука Лабан у Професионалцу, Жика Жилијен у Националној класи, адвокат Боб у серији Врућ ветар „ком је потребно мало луксуза када је у кризи".

„Када су га питали о глумачком раду на који је био најпоноснији, тврдио је да је то сцена из серије Дипломци када полаже правосудни испит.

„У тој његовој игри и пажљивом нијансирању комичних елемената огледа се сва суптилност његовог глумачког израза", прича Дана.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

'Заражен глумом - несвесно'

Први пут је наступио као дете у представи у којој је играла његова сестра Мира Ступица.

Уз њу ће се, испричаће касније, несвесно и заразити глумом.

Рођен је у Београду 1929. године, али се породица убрзо сели у Горњи Милановац.

У трећој години остаје без оца, те се са мајком и сестром сели у Аранђеловац, одакле се опет враћају за Београд.

Уписао је Машински факултет и после првог семестра отишао у војску.

По повратку, на предлог сестре, полаже пријемни на Академији за позоришну уметност.

Тамо је, рећи ће касније, научио да је у глуми најважнија искреност.

Прве улоге играо је у Београдском драмском позоришту, где је сестра Мира већ глумила, а њен супруг Бојан Ступица режирао.

„Мислим да сам ја родоначелник непотизма у нашој професији", изјавио је уз осмех годинама касније.

Убрзо одлази у Загреб, где игра у неколико позоришних комада.

Тамо се, причао је, осамосталио и схватио да је глума заиста његова животна вокација.

Ипак, недостајао му је Београд, те одлучује да се врати.

'Мангуп' у позитивном смислу

Његов повратак поклапа се са отварањем позоришта Атељеа 212, где га, почетком 1980-их, упознаје глумица Горица Поповић.

„Када сам дошла, Бора је већ био легенда и била сам срећна што сам ту.

„Волела сам његов лежеран приступ послу", говори Поповић за ББЦ на српском.

Заједно су глумили у комаду Псећи човек, о доктору који пронађеног пса на улици претвара у човека.

Улога пса-човека припала је управо Тодоровићу, док је доктора играо Зоран Радмиловић.

„Знао је да легне испод стола, да се чеше као пас који има буве", присећа се Поповић за ББЦ на српском.

„Генијалан глумац, сјајна личност, 'мангуп', у позитивном смислу", додаје.

'Пробамо за филм'

Деценију раније, у истом позоришту Бора Тодоровић ће заиграти у дипломској представи Душана Ковачевића, данас једног од најцењенијих српских драмских писаца.

Комад Маратонци трче почасни круг изведен је 212 пута, а Тодоровић глуми Лакија, једног од пет мушких чланова породице Топаловић, локалних погребника.

Свађа око наследства умрлог Пантелије, оснивача породичне погребне фирме, стигла је и на велико платно, а Тодоровић овог пута глуми Ђенку, филмофила који снима еротске сцене.

Тодоровићево извођење Лакија Топаловића допало се Бранку Балетићу, редитељу који је за представу дизајнирао мали ауто.

Балетић је 1983. године режирао филм Балкан експрес.

„Нисам имао дилему, лик џепароша Пика био је створен за Бору", каже Балетић за ББЦ на српском.

Тодоровића описује као шармантног и веселог човека.

Само два пута га је чуо да је повисио тон, јер је глумац, како додаје, и у најгорим ситуацијама увек покушавао да до решења дође смирено.

Тик пре премијере филма на југу Србије, стигла је вест да ће екипа добити хонораре за гостовање - свако по 500 тадашњих марака, само Бора хиљаду.

„'Шта је ово, питамо се'.

„Касније сазнајемо да је он чувши за те хонораре, дао из свог џепа још 500, да би направио фору - такав је био Бора, увек спреман за завитлавање и штос", препричава Балетић.

Смех од срца

Прве асоцијације на Тодоровића су смех, другарство и међусобна брига, каже глумица Тања Бошковић.

„Са њим сте бескрајно могли да се смејете и то од срца, а умео је да се шали и на сопствени рачун.

„Био је духовит, шармантан, нежан према свима, водио је рачуна о свему на сцени, не само да добро одигра улогу", говори Бошковић за ББЦ на српском.

И даље памти сцену у којој Борин лик Пик треба да пева са Оливером Марковић.

„Он треба само да отпева први стих, међутим нико не говори стоп и он наставља да измишља текст и пева - сузе су нам пошле од смеха.

„Како је умео да са мало певања исприча целу радњу, да одигра сваки задатак - то је било непоновљиво ", сећа се Бошковић снимања Балкан Експреса.

Иако је деловао опуштено и лежерно, заправо је, каже Бошковић, њен колега био јако дисциплинован.

„Шта год да кажем, неће бити довољно да би се Бора описао - био је величина".

Отац и ћерка и на филму

Глумачки ген Бора Тодоровић пренео је и на децу.

„Не могу да кажем да је утицао, мислим да сви глумци потајно прижељкују да ће се њихова деца бавити неким другим позивом, јер знају колико глумачки уме да буде тежак и несталан.

„За глуму сам се определила у адолесцентском периоду живота када не познајете довољно себе, па се водите оним што је најлогичније, што вам је у окружењу", говори Дана Тодоровић.

Са оцем је играла у филму Професионалац, Душана Ковачевића.

Тодоровић у филму игра Луку Лабана, бившег агента српске службе безбедности, који је годинама пратио сина комунисте и полицајца, универзитетског професора Теодора Теја Краја, са којим је у вези његова ћерка Ана, коју је глумила Дана.

„Имали смо једну важну заједничку сцену, и морам да признам да сам била бојажљива пре њеног снимања.

„Мислила сам да ће много да ме исправља или саветује, али био је врло суздржан и није се превише мешао у редитељски посао. Лепо је што имамо то као успомену", каже она.

Тодоровић је 2003. на фестивалу у Монте Карлу за ову улогу добио награду за најбољег глумца.

Дана Тодоровић је играла у још неколико филмова, али се ипак определила за књижевност.

„Када сам најзад открила да је то моја велика љубав и објавила први роман, Бора је био заиста затечен.

„Сећам се његове драматичне реакције на прво читање мог чудног и херметичног романа: 'Откуд моме детету овако црне мисли!?'", цитира очеве речи.

Када се уверио да се ради о фикцији, био је изузетно поносан и обожавао је да дели примерке књиге познаницима, прича Тодоровић.

„Жао ми је што није дочекао објављивање мог другог романа, посвећеног управо њему".

Њен брат Срђан наставио је очевим стопама, глумјећи у култним филмовима попут Ми нисмо анђели, Како је пропао рокенрол иПодземље.

'Дошао је да гледа његов Партизан'

Тодоровић је волео спорт, посебно скијање, а занимало га је и једрење, о чему сведоче многобројне породичне фотографије.

Једна од већих љубави био му је и клуб Партизан.

Александар Павловић, који годинама прикупља архивску грађу о Партизану и објављује је на блогу Црно-бела носталгија, дан после Тодоровићеве смрти написао је да је отишао 'Партизанов племић'.

„Сви су знали да он навија за Партизан, он је ту припадност носио на господски начин.

„Долазио је да гледа и обичне утакмице, не само дерби са Црвеном звездом или против неких светских клубова, то је баш била љубав. Долазио је да гледа његов Партизан", каже Павловић.

Волео је да чита, а био је и одличан кувар - пасуљ и тартар бифтек су били његови специјалитети, каже Дана.

„Неколико пута ме је посетио док сам студирала у Њујорку, и када год бих одлазила на предавања, проводио би сате посматрајући људе у Централ парку, да би ми после са великим заносом препричавао шта је видео.

„Био је фасциниран неконвенционалним људима, ексцентрицима, људима са друштвених маргина, па је тако и његов круг пријатеља и познаника увек био крајње живописан", говори Дана Тодоровић.

Редитељ Бранко Балетић видео је Бору Тодоровића последњи пут управо на месту где и први - у Атељеу 212.

„Глумци су најбоља деца коју смо имали. Деца у смислу те способности да нам игром промене свет.

„Баш такав је био Бора", закључује Балетић.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]