Депонија Дубоко и пожар: „Све што хоћу је да нормално дишем“, како изгледа живот у диму и смраду

Док пријатног пролећног јутра у дворишту родне куће испија кафу, пред 66-годишњим Драганом Пауновићем су велика зелена падина, дрвеће и цвеће.

Међутим, на само неколико стотина метара у супротном правцу, слика је знатно другачија.

Хектари отпада депоније Дубоко, назване по месту недалеко од Ужица, горе већ десетак дана, покривајући околна села и градове великим количинама дима.

„Наопако је било кад је то кренуло, боже сачувај", каже Пауновић за ББЦ на српском, слежући раменима.

„Удави, гуши, стисне те нека сила, не можеш да изађеш, отвориш прозор, не можеш ништа."

Пожар на ЈКП Дубоко, где смеће оставља девет општина, траје од почетка маја, због чега је на депонији проглашена ванредна ситуација.

„Огромну површину смо угасили, настављамо са радовима на обе стране депоније и долазимо до самог центра пожара који је настао на око 15 метара дубине", наводи Момир Миловановић, директор ЈКП Дубоко, у разговору за ББЦ на српском.

„Дајемо све од себе, радимо од јутра до мрака."

У Ужицу је у међувремену одржан и протест грађана због загађења ваздуха, а најављен је и нови, уколико се нешто не промени.

„Преко улице нисам видела од дима", наводи за ББЦ на српском 60-годишња Љиљана Ђуровић, која недалеко од центра града има тезгу са воћем и поврћем.

„Неће људи да ми купују робу ако је одавде, дотле је дошло."

Живот код депоније

Узак и стрм пут из насеља Севојно у Ужицу води ка Дубоком, где према попису становништва, живи тек неколико стотина људи.

Куће су раштркане око пута, свуда је доста зеленила, а велика дворишта испуњена су цвећем и понеком домаћом животињом која околином мирно тумара.

Испред једне од њих, жена у прслуку и розе мајици носи кофу дрва за потпалу.

„Седим ту у дворишту и - одједном дим", присећа се 60-годишња Љуба почетка пожара.

„Мислили смо неко пали коров, али он никако да изгори, а дима све више и више."

Окреће се ка бетонској плочи пред улазом у њену кућу.

„Одједном, оволики црни парчићи пластике и гарежи су летели по ваздуху и ту падали", наводи, ширећи палац и кажипрст што више може.

„Аутомобил нам је био скроз од гарежи, а о дисању да ти не причам. Не могу да објасним који је то смрад, да удави, то је ненормално било."

Наставља у даху, машући рукама, док јој се у очима осликавају страх и узбуђеност.

„Отвориш врата и, за секунд, сила смрада у кући да не можеш да спаваш."

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

У Дубоко се 2015. доселила из Ужица, тражећи здраву средину.

Живи са мужем, ћерком и унуком који иде у осми разред и за ког се највише плаши.

До школе, како каже, има два километара пешке, последњих дана по диму.

„Рекла сам им свима да покупимо ствари и одемо, питају ме 'шта ћемо за школу, како ћемо са послом'.

„Ма не интересује ме правдање часова, каква школа, људи божији."

Ипак, каже да је у последњих неколико дана ситуација лакша, а помаже и ветар.

„Од њега доста зависи, где ће усмерити дим", слеже Љуба поново раменима.

У тој лутрији, највише су били угрожени Ужице, Севојно, Пожега и околна села

И што више идете узбрдо, то је смрад дима интензивнији.

Осећам га чим мало отворим прозор на колима.

„До центра Ужица нема ни три километра ваздушном линијом", наводи средовечни мушкарац у радном комбинезону, чија је кућа недалеко од ЈКП Дубоко.

Из дворишта којим ћурличу ћурке и гегају се патке, а повремено се огласи и црни пас везан ланцем, јасно се види увијање великог белог дима над депонијом.

„Севојно и Леново Село су још ближе, тачно су испод депоније."

Не жели да му се помиње име.

Најбоље је, истиче, кад си „анониман и неутралан", а и око депоније се све претворило у политику: „Једни је бране, а други нападају".

Ипак, живот у околини од како је на пожар кренуо описује као „катастрофалан".

„Уплашили смо се, како да се човек не уплаши. Последњих дана уопште нисам пуштао краве на испашу", показује на оближњу ливаду са високом травом, посластицом која чека његово крдо.

Одбија и фотографију.

„Али краве можеш да сликаш… Дођи да ти их покажем."

На депонији

Смрад депоније, тежак и интензиван, брзо вам се увуче у нос и тамо настани.

И не можете му ништа.

Диши дубоко, кажем себи у једном од јачих таласа, покушавајући да одагнам мисли, некако затворим ум за све што осећам, али се он не да затворити.

На тренутак се уместо тога појави блага паника - шта сад?

Гутам махинално пљувачку, не би ли са њом отишло и све што не треба.

Не успева.

Околином одјекује звук камиона и багера, уз додатак гњецавог блата и ко зна чега још под ногама.

„Ово је моја канцеларија", наводи директор депоније Миловановић у радничком комбинезону и чизмама украшеним осушеном земљом, док шетамо по омањим брдима од смећа.

Покушавам да у брдима ухватим нешто конкретно, једну амбалажу, један комад пластике или флашу, али и то тешко успева.

Све је претворено у сиву масу помешану са блатом, из ког на неколико места избија дим.

Отвореног пламена нема.

Када је један врх освојен, Миловановић застаје.

„Ово је све горело, сваки дан смањујемо површину под ватром", показује низ падину.

На том месту, од 2011. завршава отпад из Ужица, Бајине Баште, Пожеге, Ариља, Чајетине, Косјерића, Лучана, Чачка и Ивањице.

Реч је о првом пројекту у Србији који се реализује после усвајања националне стратегије управљања комуналним отпадом, наводи се на сајту ЈКП Дубоко.

Баве се прикупљањем и селекцијом отпада.

„Сви се буне да гори, а неће да раздвајају смеће. То би нам значајно помогло, јер би мање отпада завршило овде", каже кратко Миловановић, који је на челу депоније од 2018. године.

Речи током шетње по смећу тешко цеди.

С времена на време даје инструкције радницима који пролазе поред њега или махне када му неко свирне из камиона.

На питање о узроку пожара, одмахује главом.

„Може их бити више, тешко је рећи", наводи.

„На неке ствари не можете да утичете, распадањем отпада се у депонији дешавају бројни хемијски процеси, а све је гориво - папир, текстил, фолија, пластика."

Одмах истиче да је депонија „предузела све превентивне мере и поштовала све процедуре да до пожара не дође".

Међутим, еколошки активисти и поједини представници опозиције не сматрају тако.

„Довожењем земље која само затрпава све, буквално затрпавају проблем као што су радили свих ових година", изјавио је за Н1 Владан Синђић из Зелено-левог фронта Ужице.

Миловановић се на те критике не обазире.

„Ко зна шта и како радимо, ништа нам не каже. Ко не зна, тај пљује, прича свашта."

Организатори протеста у Ужицу траже затварање депоније, смену руководства, као и да тужилаштво процесуира одговорне у градској управи и менаџменту ЈКП Дубоко.

„О оставци нико не прича, спавам мирно", каже Миловановић.

Нема ни процене када би пожар могао у потпуности бити угашен.

„Специфичан је терен, прокопали смо у центар, сада насипамо земљу и правимо приступне путеве, да све машине могу лепо да приђу и да се ништа не обруши.

„Најважнија нам је припрема, што значи пре свега безбедност људи - најлакше је односити."

Киша је у међувремену пала, али није помогла.

Заправо је одмогла, истиче Миловановић.

„Ништа не угаси, само направи блато и машине не могу лако да се крећу."

Депонију је претходних дана обилазила и Ирена Вујовић, министарка за заштиту животне средине, која најављује „пројекат стабилизације и модернизације депоније, за који су издвојена значајна средства".

О ваздуху

Међу ватрогасцима који учествују у гашењу пожара, јасно се види да неки носе гас маске.

Миловановић не носи ни ону медицинску.

„Први смо изложени диму, од првог дана пожара смо овде и по 15 сати дневно, и нико од радника никакве муке није имао", наводи кратко.

Разуме, како каже, да се људи плаше, али у јавности „кружи велики број дезинформација".

„Заиста немамо времена да се боримо против тога, али могу вам рећи да су људи који овде раде кивни због тих коментара."

Марија Паликућа, вршитељка дужности директорке Завода за јавно здравље Ужице, каже да је због пожара, преко домова здравља и опште болнице у Ужицу, појачан надзор над здрављем становништва.

„Свакодневно добијамо извештаје да нема повећаног броја особа са симптомима који се могу јавити услед дима и пожара на депонији", каже Паликућа за ББЦ на српском.

У јавности је доста спорења било и око квалитета ваздуха у Ужицу, који и без пожара на депонији, зна да буде међу најлошијим у земљи.

Паликућа наводи да, од почетка пожара, средње вредности квалитета ваздуха у 24 часа нису прелазиле дозвољену границу.

„Била су само два пика ПМ10 и других суспендованих честица надомак депоније Дубоко и то у периодима раних јутарњих часова или ноћи, када је нижи атмосферски притисак."

ПМ10 честице су такозване лебдеће честице чврсте материје или „ситна прашина", мања од 10 микрометара у аеродинамичном промеру.

Ипак, Завод за јавно здравље Ужица је у једном тренутку људима препоручио да не отварају прозоре, а школама да се физичко васпитање не обавља напољу.

На то се сада многи позивају као доказ да ваздух јесте загађен.

„То је заплашило грађане и довело до извесне дозе панике, али то су биле само превентивне мере", каже Паликућа.

„Свакако да, кад димна маса наиђе, људи не треба да јој се излажу."

Опозиција и еколошки активисти, у тврдњама да је ваздух у Ужицу лош због пожара на депонији, уопште не мисле на ПМ10 честице, већ на диоксине и фуране.

Реч је о скраћеним називима за групу хемикалија сличног нивоа токсичности, веома штетним.

„Ми, као установа, нисмо овлашћени да меримо фуране и диоксине. То није у нашој надлежности, већ Министарства за заштиту животне средине", наводи Паликућа.

„Тражили смо помоћ од референтних установа попут Батута, Агенција за заштиту животне средине и нико није могао да нам помогне да меримо те врсте честица."

Ту додаје и да они заправо „не могу да гарантују да у ваздуху нема загађујућих честица".

Ипак, додаје да ће Завод и у предстојећем периоду наставити са „свакодневним мерењем квалитета ваздуха и, у зависности од ситуације, адекватним препорука људима."

На ужичким улицама, дим се сада осети тек помало и то с времена на време.

„Страшно је било, нисмо смели да отворимо прозоре, али смо обавештени да је све у реду", каже за ББЦ на српском, уз осмех, жена која се представила само као Снежана.

„Навикли смо на те контрадикторности, али само маске и што мање времена напољу."

Будућност

Живот се у Дубоком за то време наставља.

Шездесетогодишња Љуба је и те како кивна.

„Могу да причају из Завода за јавно здравље шта год желе, нисмо толико глупи.

„Па морала сам хемијом и четком да перем прилаз кући од гарежа и масноће - кога правите будалом? Кога правите лудим?"

Не очекује да ће ситуација икада бити боља.

„Не припадам ниједној странци, оне ме нe интересују, само хоћу нормалан живот. Хоћу да нормално дишем кад изађем напоље."

Драган Пауновић је у међувремену попио јутарњу кафу.

Жали, пре свега, због оближњег Турског потока, који се налази испод депоније и чија се вода више не може користити ни за наводњавање, а некада је људима „био спас".

Мештани су забринути и због тога где та вода даље одлази, јер се поток улива у реке из којих се залива пољопривредно земљиште.

Ипак, не планира да иде из Дубоког.

„Цео живот сам овде и нема шансе да ме неко макне."

Ни депонија?

„Ни депонија."

„Овде кад доживиш 50, умреш": Живот поред извора загађења у Тузли

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]