Књижевни клубови у Србији: Слобода без академске озбиљности

Марији Јеловац је одувек било лако да прича о књигама.

Много је теже било наћи саговорника који би је слушао и размењивао утиске о књигама.

„Тешко обуздавам потребу да говорим о прочитаном.

„У последње време почела сам да се суздржавам да не бих гњавила околину", каже она за ББЦ на српском.

Када је пре неколико година сазнала да се љубитељи књижевности у Београду окупљају у својеврсним читалачким клубовима, знала је да мора одмах да им се придружи.

Нешто даље ка северу Србије, у Новом Саду, и Небојшу Лакету је мучио сличан проблем.

„Чак и људи који читају не воле увек да поделе мишљење", каже Лакета за ББЦ на српском.

Он је први пут отишао на састанак клуба читалаца као студент књижевности.

Зачеци ових клубова никли су још у средњем веку, када су се људи окупљали да заједно читају или слушају друге јер књиге нису биле свима доступне, а није ни било много писмених, пише Денел Рехберг Седо, професорка комуникологије.

„Људи се окупљају око речи вековима уназад.

„Реч је изузетно моћан медијум о коме људи желе да промишљају", каже професор Дејан Лаловић са Одељења за психологију Филозофског факултета у Београду.

Данас се утисци о прочитаном размењују и уживо и онлајн, чланови се договарају којем ће се делу посветити читати за следећи сусрет, а анкете показују да су посетиоци књижевних клубова махом жене.

Прво поплаве, па концерт

Сања Павловић из Новог Сада добро памти велике поплаве у Србији 2014. године.

Са још троје љубитеља читања, 15. маја те године одржала је први састанак „Књижевног клабинга" који постоји и данас .

„Падала је ужасна киша.

„Дошло нас је четворо, и прва књига коју смо читали била је 'Сто година самоће', јер је пар дана пре тога умро (Габријел Гарсија) Маркес", прича Сања, тада студенткиња компаративне књижевности.

Као волонтерка Канцеларије за младе, желела је да успостави простор у којем ће читаоци разговарати о књигама „без модератора, теза, посебне структуре".

„Први сусрет је био мало натегнут, било је и непријатних тишина, па сам морала мало да модерирам", каже Сања.

Иако први утисци нису били баш онакви какве је замишљала, како је време одмицало а чланови се све боље упознавали, причало се отвореније и без задршке.

Често се мисли да су ови клубови резервисани за студенте или стручњаке за тумачење књижевности, стварност је „потпуно другачија", каже Сања.

„Ми смо најразличитији спој који можете да замислите - од средњошколаца до пензионера, и разговор је увек прилагођен присутнима."

„Прихваћеност и отвореност" су 2017. прво довеле, а потом и задржале Небојшу Лакету у књижевном клубу.

„Културна елита често уме да буде херметична и већина људи која воли књиге а није из струке, не може себе да пронађе у тим уским круговима", указује Лакета.

Иако је студирао књижевност, требало му је место где неће осећати „тензију шта ће и како рећи",

„Не постоје никаква очекивања, посебно са те академске стране", каже.

Није важно ни одакле долазе читаоци, „какво образовање имају, како размишљају о књижевности".

„Свако има сопствени кутак и могућност да се изрази", прича Лакета.

Њему је клуб донео и нову каријеру - захваљујући новим познанствима, упловио је у свет информационих технологија и напустио књижевност, као њен академски тумач.

Данас се бави послом везаним са обуком вештачке интелигенције, који му доноси довољно новца да приушти и четири одласка на концерт омиљеног бенда Arctic Monkeys.

Шта све стане у бележницу

Марија Јеловац је инжењерка статистике, и одувек воли да чита.

Данас је чланица шест читалачких клубова - на некима утиске размењују преко интернета, а на другима, уживо.

Да јој ништа не би промакло, купила је две свеске, једну у меком, а другу у тврдом повезу, коју носи на састанке уживо, али ретко нешто забележи, јер „разговор брзо тече".

Странице друге свеске, за онлајн састанке, прилично су испуњене - у њој су идеје које су је подстакле на размишљање или препоруке за читање.

„На почетку забележим који је састанак, шта се чита и поред имена учесника упишем бројеве те када касније записујем туђе мисли, додам само број", открива.

Марија Јеловац има 60 година и једна је од најстаријих чланица у клубовима, у којима су већином млађе жене.

„Одушевљена сам младима, њиховим образовањем, ширином, и непретенциозношћу, нисам срела никога надубудног", каже Јеловац.

Иако пролази кроз тешке дане у животу, читање јој је „најјача заштита од непродуктивног размишљања које ничему не води".

Када јој затраже препоруку за читање, узима бележницу.

„Ипак сам ја у души статистичар", каже.

Препоручује романе 'Мали људи' Луизе Меј Олкот, 'Пас' Ивана Толкина, 'Стогодишњак који је искочио кроз прозор' Јунаса Јунасона и 'Кућа у Ривертону' Кејт Мортон.

„Веома волим Мирјану Бобић Мојсиловић кад желим да се одморим од тешких књига, а не мислим да је уопште лак писац", поручује.

Кратка историја књижевних клубова

Читалачки клубови се све више шире крајем 18. века да би почетком 19. века жене постале главни стубови ових књижевних заједница, пише професорка Рехберг Седо.

Ова „књижевна друштва била су наследници европских салона из 17. века, у којима су се окупљали пре свега мушкарци жељни разговора о књижевности, политици или култури", пише Рехберг Седо у књизи „Читалачке заједнице: Од салона до сајбер простора"..

За разлику од салона, у књижевним клубовима састају се жене, често у њиховим домовима, како би се и образовале и забавиле, а многе од њих се удружују у добротворном раду.

Током 1990-их, читалачке заједнице постају све присутније, а заслуге великим делом припадају америчкој телевизијској водитељки Опри Винфри, која их је популаризовала кроз њен књижевни клуб (Oprah's Book Club).

Интернет доноси нове могућности окупљања читалаца.

„Иако су данашњи књижевни клубови у много чему налик првобитним књижевним заједницама, различити видови популарне културе који се убрзано мењају су неминовно утицали на њих.

„Данашњи читаоци учествују у социјалним активностима које су карактеристичне за дигитализовани простор 21. века", указује Рехберг Седо.

Зашто је читање важно?

Истраживања показују да читање може бити благотворно за физичко и ментално здравље, док једна студија наводи и да смањује смртност до 20 одсто, а старијима од 65 година помаже да дуже живе.

„Могу да претпоставим да одређени профил људи који задржи читалачку страст живи на начин који је поштеђен многих штетних а изложен добрим утицајима", каже професор Лаловић.

„Кроз књиге успевате да побегнете из свакодневице, и уместо тривијалности, бавите се општим питањима која су опседала људе од када постоје".

Књижевност је специфична, јер сагледавање дела траје дуже, а када се додају и разговори о књигама, долази до „продуженог дејства које данас, када смо опседнути садржајима у трајању од петнаестак секунди, недостаје", каже.

Док је студирао, увек је размењивао књижевне препоруке са колегом са којим није „био посебно близак."„

„Увек ми је прилазио и питао ме 'Шта сад читаш?' „То је био знак препознавања", каже Лаловић.

Поред осећаја припадности и социјалне повезаности, читалачки клубови доносе усмереност на моћ речи, указује он.

Чланови књижевних клубова у анкетама сведоче да им је ово искуство донело боље разумевање света око њих и туђих размишљања.

Већина каже и да се осећа повезаније са другима, те да је њихово ментално здравље боље.

„Идеја да је моћ рећи исцелитељска постоји пар миленијума и реч библиотерапија појављује се у литератури први пут 916. године.

„Данас је то правац у психотерапији и све нам то говори колико је чин читања и размене искустава важан", закључује Лаловић.

„Књижевни клабинг" из Новог Сада прославиће ускоро десет година непрекидног рада.

Његова оснивачица Сања Павловић је у међувремену дипломирала, и иако њен посао нема везе са књижевношћу, и даље редовно долази у клуб.

„Доста се тога променило, али је сам клабинг у бити остао исти - људи слободно могу да испричају њихова искуства."

Књиге које читају су „често нешто што не бих никад узела када бих бирала по мојим афинитетима", каже.

„Али пошто нам је то 'домаћи', прочитам.

Може да ми се свиди или не, али ми је увек драго што сам прочитала", објашњава.

Чланство у клубу се не плаћа, „није то никакав ексклузиван клуб".

„Довољно је само да се појавите", поручује Сања Павловић.

Погледајте и овај видео:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]