Србија и репродуктивно здравље: Рак не мора да буде препрека за родитељство

„Ово је тумор", рекао је искусан уролог 40-годишњем Немањи* после ултразвучног прегледа тестиса почетком 2018.

Кратка реченица, изречена готово у пролазу, ставила је тачку на неуспеле терапије антибиотицима и вишемесечно лутање у потрази за објашњењем зашто има необичан облик тестиса и осећа тврдоћу у скротуму.

Пар речи су уједно означиле почетак новог похода на здравствене установе, овог пута зарад лечења које је подразумевало операцију и два циклуса хемиотерапије.

Између хируршког захвата и лечења цитостатицима, пред Немању је постављена још једна могућност - криопрезервација, односно замрзавање сперме, о којем до тада ништа није знао.

Иако подаци показују да је рак болест старих људи, поједини пацијенти суоче се рано са овом дијагнозом.

„Око осам одсто оболелих од малигних болести, карцином добије пре 40. године", наводи Милан Миленковић, специјалиста репродуктивне медицине, за ББЦ на српском.

Поједини тумори, али и само лечење током ког се користи хемиотерапија, могу довести до губитка плодности, због чега поједини пацијенти замрзавају репродуктивни материјал који касније могу да искористе у процесу вантелесне оплодње.

Истраживања откривају да је управо могућност да изгубе прилику да постану родитељи за многе младе пацијенте огроман извор страха и туге.

„Губитак плодности по појединим скалама дистреса (психолошке патње) скоро је уједначен са дијагнозом канцера", каже професорка Катарина Јеремић из Националног центра за онкофертилитет клинике у Вишеградској у Клиничком центру Србије.

Иако је прошло скоро шест година, Немања ретко прича о месецима који су уследили пошто је додатним испитивањима потврђено да заиста има тумор тестиса.

Док се присећа тог периода, говори о лекарима, сестрама и другим пацијентима које је сретао, а веома мало о томе како се осећао.

Само кратко каже да је био уплашен.

Да ли је размишљао о будућности и деци?

„Јесам. Доста.

„Било ми је важно да једног дана могу да будем родитељ. Ваљда је то природан осећај, потреба."

До недавно, оболели од малигних болести могли су да замрзну биолошки материјал у приватним установама, плаћајући из сопственог џепа.

Од маја 2023. године чување јајних ћелија, сперматозоида и ембриона могуће је и у државним и у појединим приватним установама о трошку Републичког фонда за здравствено осигурање (РФЗО).

Хиљаде мисли, а мало времена

Када је Немања сазнао да има рак тестиса, био је један од 349 мушкараца који су те године добили ову дијагнозу, показују подаци Института за јавно здравље Србије о малигним туморима.

Катарина Јеремић објашњава да, поред малигнитета тестиста, најчешће се међу млађима појављују „хематолошки малигнитети, леукемије, лимфоми, малигнитети дојке, и гинеколошки тумори".

Последњи доступни подаци за 2020. годину показују да је код 1.405 мушкараца и жена старости од 20 до 39 година откривен рак.

Млади пацијенти, који желе да буду родитељи, требало би да оду код специјалисте репродуктивне медицине, препорука је међународних стручних удружења.

Катарина Јеремић објашњава да пре почетка лечења, специјалисти процењују такозвани „ризик за губитак плодности".

„Након тога се тимски са лекаром који лечи - хирургом, гинекологом, радиологом - доноси најоптималније решење за очување плодности.

„Метода очувања плодности има више, у зависности од година, старосне резерве ткива јајника, врсте рака и његове природе, стадијума болести", објашњава Јеремић.

Поред замрзавања ћелија, важне су и гинеколошке операције, додаје она.

Немања се лечио у Нишу.

Од тренутка када му је речено да ултразвук показује тумор док је сазнао за могућност замрзавања сперме, прошло је неколико недеља.

Да може да сачува полне ћелије, Немањи је речено тек када је стигао до Клинике за онкологију.

„На Клиници за онкологију у Нишу, наишао сам на однос пун разумевања.

„Тек тамо ме је један старији лекар срдачно, људски, готово очински, упутио на криопрезервацију, односно замрзавање сперме", прича Немања.

У том тренутку, замрзавање сперме није било покривено здравственим осигурањем и Немања је отишао у приватну клинику.

Цео поступак морао је да уради брзо, пре него што почне са хемиотерапијом.

„Стрес је био огроман.

„Јурите на све стране, радите анализę, прикупљате медицинску документацију, размишљате о милион ствари, мислите и да ли ћете имати довољно пара", објашњава Немања.

Он прича да, због лошег стања и стреса којем је био изложен, први узорак који је дао није био добар.

„Морали смо да поновимо цео процес и други пут је било доста боље", каже он.

Катарина Јеремић верује да је замрзавање репродуктивног материјала више од давања могућности младим пацијентима да једног дана постану родитељи.

„То је и нада и мотив у дуготрајној борби против једног од водећих узрока смртности у свету", каже Јеремић.

Погледајте видео: Пет ствари које треба да знате о раку грлића материце

Како изгледа процес замрзавања?

Замрзавање сперме обично подразумева да мушкарац даје узорак мастурбацијом на клиници.

Понекад је неопходно да се хируршком интервенцијом извуче сперма из ткива тестиса, наводи се на сајту Џон Хопкинс Медицинског факултета.

Замрзавању јајних ћелија код жена претходи хормонска терапија.

„Хормонска терапија подразумева да се јајници стимулишу истим хормонима који се производе у хипофизи, како би се помогло да преживе оне јајне ћелије које су физиолошки предвиђене да пропадну", наводи Милан Миленковић, специјалиста репродуктивне медицине.

Он истиче да се „тиме не смањује резерва јајника, нити се жена уводи у менопаузу".

„Што више јајних ћелија добијемо, веће су шансе за трудноћу", објашњава Миленковић.

Хормонска терапија прима се у просеку десет дана и, како каже доктор, нема никакве дугорочне негативне ефекте.

„Постоје краткотрајни нежељени ефекти - надутост, умор, главобоља, што траје пет-шест дана", наводи Миленковић.

Он истиче да је замрзавање јајних ћелија увек боље урадити пре 35. године.

„Да би шанса за трудноћу била 100 одсто пре 35. године, потребно је да имамо 18 ћелија и код неких жена могуће је добити овај број након једног циклуса хормонске терапије.

„После 35. године, без обзира на то колико ћелија имате, успех не прелази 40 одсто", каже Миленковић.

Јајне ћелије се ваде док је жена у краткотрајној анестезији након чега се замрзавају.

Поред јајних ћелија и сперматозоида, могуће је и замрзавање ембриона.

Овоме претходи оплођење јајне ћелије сперматозоидом у лабораторији.

Специјалисти потом доносе одлуку који од ембриона има највеће шансе да се даље развије када се стави у материцу, и они се потом замрзавају.

Милан Миленковић каже да су највеће шансе за трудноћу када се замрзавају ембриони.

„Са ембрионима имамо најдуже искуство.

„С тим да су ембриони власништво и мушкарца и жене, што значи да даље располагање са ембрионом мора бити заједничка одлука оба партнера", наводи Миленковић.

Шта је онкофертилитет?

Онкофертилитет, релативно нова област медицине, свој назив добила је 2006. године.

„Онкофертилитет повезује онкологију и поље репродуктивне медицине.

„Како очувати плодност, а излечити малигну болест јесте циљ ове дисциплине", каже докторка Јеремић.

Клиника на којој ради докторка Јеремић пре пар година постала је Национални референтни центар за Онкофертилитет и очување фертилитета.

„Више стотина пацијенткиња прошло је кроз јединствени конзилијум на овим просторима, направљен на иницијативу професорке Весне Кесић, коју је препознао професор Александар Стефановић, директор ове установе", наводи Јеремић.

Поред очувања фертилитета, на клиници су праћене и труднице којима је канцер откривен током трудноће.

„Током двадесетогодишњег периода, око 80 трудница са канцером је било тимски праћено на Клиници, од којих је већи део и изнео трудноћу", наводи Јеремић.

У Београду, поред одељења на КЦС и на Институту за радиологију и онкологију Србије, ради Саветовалиште за онкофертилитет.

Рак дојке и родитељство

Докторка Снежана Шушњар, са Института за онкологију и радиологију Србије, највећи део каријере посветила је истраживању и лечењу рака дојке, који је по њеним речима „најучесталији малигни тумор код жена млађих од 40 година".

„Младе жене са раком дојке деле неке заједничке проблеме због којих су оне одвојене у посебну групу (енгл. breast cancer young: BCY).

„Један од тих је и могућност рађања после дијагнозе рака дојке", каже Шушњар.

Поред опасности коју рак дојке и лечење носe по плодност, постоје и заблуде које прати очување фертилитета.

Једна од њих је да би хормонска терапија у циљу стимулација овулације могла да утиче да се тумор дојке поврати.

Докторка Шушњар међутим истиче да за сада „нема доказа да стимулација овулације у циљу замрзавања јајних ћелија, повећава ризик за повратак болести".

Она каже да је до скоро и међу пацијенткињама и здравственим радницима постојала и дилема да ли трудноћа може да подстакне повратак болести.

„Данас знамо да то није случај и ова информација је, чини ми се, стигла до наших жена", каже Шушњар.

Саговорница ББЦ на српском додаје да изазови постоје.

После операције рака дојке, женама се препоручује да узимају хормонску, антиестрогену, терапија у трајању од пет до десет година, у зависности од ризика за повратак рака дојке, наводи она.

„Ако се овај период испоштује, онда ће велики број жена ући у године када се трудноћа не може више планирати.

„Многе жене се питају да ли могу раније да заврше са терапијом ради трудноће, али се то не саветује", каже Шушњар.

Ипак, није све црно-бело.

Докторка Шушњар каже да је у претходном периоду научна заједница покушавала да нађе одговор на питање да ли привремени прекид са хормонском терапијом зарад трудноће, угрожава здравље жена.

„Први резултати академске студије под називом Positive, у коју се укључио и наш Институт, указују на то да ова стратегија не повећава краткорочни (четири године од операције) ризик за повратак болести", каже Шушњар.

Она међутим упозорава и да жене после трудноће и периода дојења треба да се врате узимању хормонске терапије у препорученом трајању.

Експериментални захват помаже пацијенткињама да затрудне

ББЦ Светски сервис

Тридесеттрогодишња фризерка Анђелика Ходекер Азамбуџа добила је 2020. године дијагнозу рака грлића материце током рутинског прегледа.

„Докторово прво мишљење било је да се уклоне материца, јајници и јајоводи, али како је рак био само на грлићу материце, није утицао на те органе. Упркос томе, почела сам да размишљам о алтернативи", присећа се она.

Испрва је, каже Анђелика, било веома тешко прихватити да јој се, поред тога што је болесна, неће испунити жеља да постане мајка.

„Била сам скрхана, јер жена може и да не жели да постане мајка - и то је савршено у реду - али кад вам неко каже да нећете моћи да имате децу, да немате никаквог избора, то нас је стварно уздрмало", каже она.

Подвргнула се захвату одстрањивања дела грлића материце, а потом је дошла тешка одлука.

„Или ћу прекинути третман да затрудним или губим шансу да имам децу, зато што морам да идем на радиотерапију", каже она.

Међутим, није била задовољна понуђеним опцијама и потражила је алтернативу.

Тада је сазнала за транспозицију материце.

Ради се о експерименталној методи коју је развио Рејтан Риберио, истраживач и онколошки хирург са бразилског Института за роботску хирургију у Парани.

Циљ је сачувати плодност код жена на сесијама радиотерапије код лечења канцера.

Медицинским захватом који се изводи у склопу истраживачког протокола у болници Ерасто Гертнер на југу Бразила, пребацују се репродуктивни органи у горње делове абдомена, како би били заштићени током терапија.

На крају лечења, материца, јајоводи и јајници враћају се у првобитни положај.

„Испочетка сам била несигурна, зато што је то била веома нова студија и нисам била сигурна да ће функционисати", каже Анђелика.

Ипак, отишла је на операцију и после петнаест дана подвргнула се лечењу хемиотерапијом и радиотерапијом.

„Недељу дана после хемиотерапије и радиотерапије поново сам урадила транспозицију и осећала сам се стварно добро, имала сам лаган опоравак", каже.

У октобру 2021. године добила је дијагнозу да је болест у ремисији и одлучила је да је време да покуша да затрудни.

Изненадила се када је затруднела природним путем већ наредне године.

„Транспозиција материце била је најбоља опција коју сам имала и најбоља одлука коју смо мој муж и ја донели", каже Анђелика, мајка петомесечене Изабеле.

Рејтан Рибеиро истиче да онкологија није ту само да излечи пацијента, већ и да обезбеди исти квалитет живота као пре лечења.

„Пре десет година, покушали смо да лечимо рак по сваку цену, и чак одлазили предалеко. Данас не желимо само да излечимо пацијента од рака, желимо да га излечимо и да води нормалан живот.

„На пример, ако имате тумор у нози, ми не желимо да ампутирамо уд, желимо да се залечи и да пацијент настави да хода", објашњава истраживач.

Транспозиција материце је још у раној, експерименталној фази али су десетине пацијенткиња већ подвргнуте овој процедури, двадесет њих у Бразилу.

Шта држава финансира?

Републички фонд за здравствено осигурање објавио је у мају 2023. године да ће пацијенти оболели од рака моћи да замрзну репродуктивни материјал пре почетка лечења о трошку државе, под одређеним условима.

Чување репродуктивног материјала омогућено је женама које нису старије од 40, и мушкарцима од 50 година.

Такође, потребно је да пацијенти немају метастазе и им предстоји лечење применом хемиотерапије.

Снежана Шушњар каже да је уведено ограничење у годинама зато што се успешност процедура у циљу вештачке оплодње значајно смањује након 40. године живота.

Замрзавање материјала могуће је како у државним, тако и у приватним клиникама за вантелесну оплодњу са којим Републички фонд има уговор, објаснила је директорка РФЗО-а Сања Радојевић Шкодрић.

„Репродуктивни материјал замрзава се на неограничен период, а када су у питању ембриони, рок је на пет година", рекла је она за РТС.

Да би се репродуктивни материјал замрзао, потребни су налази конзилијума и специјалиста, као и различите анализе.

Онима који имају дете у постојећој заједници, или већ замрзнуте ћелије или ембрионе, РФЗО неће финансирати замрзавање репродуктивног материјала.

Искуства из Србије у погледу трудноћа које су изнесене захваљујући замрзнутом репродуктивном материјалу, а после лечења рака су ограничена.

Снежана Шушњар каже да су њене колеге и она на институту испратили 40 жена које су затруднеле после лечења рака дојке, „неке и више пута".

Међу њима су биле три жене које су пре лечења замрзле репродуктивни материјал.

„Две га нису искористиле, јер су спонтано затруднеле", каже Шушњар објашњавајући да је заправо већина међу праћеним женама на крају имала спонтане трудноће.

Погледајте и ovaj видео :

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]