Политика: Избори који (ни)су могли да зауставе рат на Балкану - Милан Панић против Слободана Милошeвића

Мушкарац у тамно-плавом оделу, белој кошуљи и црвеној пругастој кравати одлучно устаје са места у Генералној скупштини Уједињених нација (УН) испред којег пише - Југославија.

У сали се чује комешање док полако иде ка говорници, а онда и једно туп, када пред микрофон спусти папире са којих ће читати.

„Проблем пред овим сазивом је више мира или више рата", упозорио је Милан Панић, први премијер Савезне Републике Југославије (СРЈ), на енглеском са јаким америчким акцентом.

На место председника владе дошао је само месец дана раније, на позив председника Србије Слободана Милошевића, у тренутку када је на Балкану већ буктао рат.

Иако новајлија у политици, амерички бизнисмен српског порекла пред светским званичницима говори мирно и сталожено, уз тек повремено гледање у папире.

„Превише је приче о политици, када би требало да се прича о миру и мој једини циљ је да се обнови мир и стабилност на Балкану", каже.

Само неколико месеци касније, Панић је на првим општим изборима у СРЈ, одржаним пре тачно 30 година, у трци за председника Србије био главни противкандидат Милошевићу.

„Он је био доста неуобичајена политичка појава у Србији", каже кратко дипломата Небојша Вујовић за ББЦ, у то време отправник послова амбасаде СРЈ у Вашингтону.

Те 1992. ратни пламен у Хрватској и Босни и Херцеговини се све више распламсавао, ситуација на Косову компликовала, а Панић је све време говорио о миру.

И то на не баш течном српском, такође са јаким акцентом и амерички меканим „р" по чему је био препознатљив.

„Права трагедија је била брејкап (распад) Југославије, зато што је то била економски јака земља. Сви се уједињују, ми се разбијамо", рекао је 2014. у интервјуу за телевизију Хепи.

Британски новинар Тим Џуда у књизи Косово: Рат и освета пише да је први премијер СРЈ „заиста веровао да посао, новац и економија могу да реше проблеме на Балкану."

„Није био заинтересован за етничке сукобе и искрено је желео мир", пише Џуда.

На председничким изборима Панића је подржала опозициона коалиција Депос, али је Милошевић на крају славио, као и његова Социјалистичка партија Србије на парламентарним.

„Али треба имати у виду да је он без готово икакве кампање, која је трајала само три недеље, сакупио више од милион гласова", каже Иван Протић, уредник агенције Бета, који је почетком 1990-их често пратио Панићеве скупове и активности.

„То је највећи резултат све до Војислава Коштунице и 5. октобра", када је оборен режим Слободана Милошевића, додаје Протић за ББЦ.

Како је Панић ушао у политику

Амерички бизнисмен се малтене ниоткуда појавио у српској политици.

Све је почело распадом Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ).

Од СФРЈ се прво отцепила Словенија, а за њом Хрватска, где 1991. почиње рат. Сукоб се потом шири и на мултинационалну Босну и Херцеговину, која је такође прогласила независност.

У априлу 1992. Србија и Црна Гора проглашавају Савезну Републику Југославију, нову државу која је убрзо због рата била под жестоким санкцијама Уједињених нација.

А као кандидат за првог премијера нове државе појавио се до тада непознати Милан Панић, оснивач и власник мултимилионске ИЦН фармацеутске компаније.

Његово име, како се наводи у књизи Адама Лебора Милошевић: Биографија први је предложио Душан Митевић, некадашњи директор јавног сервиса и Милошевићев саветник.

Лебор наводи да је Митевић упознао Милошевића и Панића.

„Била је то љубав на први поглед - Панић је отворен човек, доброг срца, а Милошевић банкар који разуме посао и причао је Панићу како је важна приватизација", пише Лебор.

Али то није био једини разлог зашто је Панић био избор Милошевића и његових сарадника.

„Панића, као успешног америчког бизнисмена, структуре моћи у Београду вероватно виде као преко потребну везу са западним светом, док земља све дубље тоне у економски хаос и лош међународни углед", пише Лос Анђелес Тајмс у тексту из 2. јула 1992.

Међутим, амерички дневник пророчки процењује да нови премијер вероватно „неће имати велику моћ".

„Верује се да контролу над савезном војском, монетарним системом, безбедносном и спољном политиком има председник Србије Слободан Милошевић", пише ЛА Тајмс.

Тим Џуда оцењује да је „Милошевић желео некога ко ће радити шта му се каже".

„Веровао је да је Панић, због богатства и зато што је амерички држављанин, имао директну линију са Белом кућом."

Премијерску функцију Панић је преузео 14. јула 1992, а уједно је био и министар одбране.

„Желим да у земљу мог рођења и младости донесем демократију у америчком стилу и тржишну економију", рекао је тада.

Одмах је тражио од Милошевића да поднесе оставку, пређе у Америку и буде банкар.

„Премијерски посао је прихватио верујући да би могао да успе у невероватном задатку, а то је да оконча рат", пишу Лора Силбер и Алан Литл у књизи Смрт Југославије.

Новинарски двојац Панића назива „дашком свежег ваздуха на политичком тржишту препуном суморних ауторитарних политичара Србије".

„Окружен тимом америчких саветника, Панић је покушао да води Југославију као што је водио фармацеутску компанију."

Међутим, на питање ко га је разумео када је дошао из Америке, Панић каже „врло мало њих".

„Ја сам искрено хтео да направим мир", навео је у интервјуу за Хепи.

„И кад сам први пут дошао, председник Социјалистичке партије био је (Борисав) Јовић, који ми је рекао 'Панићу, ваше приче показују да сте ви стигли са Марса'.

„Мој одговор је био 'не, не, ти си погрешан - ово је Марс'."

Ко је Милан Панић

Рођен 20. децембра 1929. у Београду, у тадашњој Краљевини Југославији.

Отац му је рано умро, те је одрастао са мајком, а током Другог светског рата био је припадник Народноослободилачког покрета Јосипа Броза Тита.

Касније је студирао медицину и биохемију, а бавио се и бициклизмом.

Заправо је бициклом и стигао до Америке, на неки начин - приликом међународне трке у Холандији 1955. године, пребегао је са супругом у Аустрију, па у Немачку.

У Америку стиже, како тврди, са 25 долара у џепу и убрзо покреће компанију ИЦН, која постаје светски фармацеутски гигант.

Панић себе у већини интервјуа назива „малим српским емигрантом у Америци", иако се на интернету могу пронаћи његове фотографије са неким од најмоћнијих људи 20. века.

И са већином америчких председника тог доба, од Роналда Регана до Џорџа Буша и Била Клинтона.

Медији за то време о њему, због финансијских успеха често пишу као о особи која је „остварила амерички сан".

„Када помислим на њега прво ми на памет падне тај његов доста лош српско-хрватски, хрватско-српски или српски, како год да га зовете, као и размишљање да се многе ствари могу лако решити", наводи Протић.

„Дошао је са том идејом и вероватно је желео добро, али није добро познавао структуру власти овде, кроз какву шуму све треба да се провлачи и с киме све треба да се ломи."

О једној од таквих ситуација, причао је и Панић, присећајући се мировних преговора са хрватском страном и препирки око једног превоја на граници.

„Та превлака не вреди ништа, нема ништа на њој, ни кућа, чак ни дрвећа, само камење и рекао сам им да не разумем зашто се боре за то и да ћемо им то дати, а они су се смејали."

Панић је као премијер СРЈ потписао да се спорни превој, познат данас као Превлака, преда Хрватској.

„И онда ми Стипе Месић (последњи председник Председништва СФРЈ и први премијер Хрватске после независности) каже да је послао неког свог код делегације Србије и да се и Срби смеју… И Срби и Хрвати су ми се смејали."

Панић је стално носио конзерву кока-коле и тик-так бомбоне, а новинари га памте као првог званичника који их је свуда водио са собом, по сталној доступности медијима и необичним изјавама.

„Једном смо у истом дану са њим обишли Тирану, Софију, Скопље", каже Протић, додајући да се Панић због ставова и изјава често „није уклапао" у Србији.

„Људи прво нису знали како да се одреде према њему, али је гомила њих говорила 'ех, Србин, а не зна добро српски' - па шта да очекујеш од некога ко је отишао пре 30 година, добро је запамтио и то што је запамтио".

„Сви су исти"

Део интервјуа који је 4. октобра 1992. Панић дао за Лос Анђелес Тајмс

И више него шокиран. Невероватно је да људи још увек могу да раде те ствари. Али имам вести за вас - међу људима нема дубоке мржње.

Мислим да је ово производ јефтиних, интелектуално непоштених, осакаћених политичара, који немају шта друго да понуде.

Мржња је веома моћно оружје.

Политичари на свим странама. Свим. Врло брзо ћете открити да их не раздвајам. Сви су исти.

Наравно. Сви су исти.

Сукоб са Милошевићем

Слутње о којима је ЛА Тајмс писао непосредно пре него што Панић преузео премијерску функцију убрзо су се обистиниле.

Панић у пракси није имао никакву моћ, али је говорио и радио шта мисли.

„Ако је Милошевић веровао да ће новајлија у свету политике једноставно пратити његова наређења, преварио се", пишу Силбер и Литл.

Панић је већ у инаугурационом говору причао о признању Хрватске и БиХ, као и повлачењу југословенске војске, што је касније понављао и медијима.

Михаља Кертеса, некадашњег директор Савезне Управе царина СРЈ, али и Милошевићевог човека од поверења, убрзо је отпустио са места заменика министра полиције.

„За Милошевића је епизода са Панићем била права катастрофа и морао је што пре да га се отараси", наводи Џуда.

Један од највећих сукоба између њих двојице догодио се током мировне конференције у Лондону, у августу 1992. године.

Када су стигли у Лондон, пишу Силбер и Литл, Милошевић је „више био заинтересован да решава политичке спорове са новопостављеним премијером, него за конференцију".

„Свађали су се и јавно и иза сцене, а Милошевић му је чак претио да ће га ударити", наводе.

„У једном тренутку је Милошевић тражио реч, Панић је нешто нажврљао на парчету папира и показао то председнику Србије.

„Писало је ућути (shut up) на енглеском, а потом је пред свима рекао да Милошевић није овлашћен да говори."

Лебор о том тренутку пише као о „Панићевој објави рата Милошевићу".

Следећег дана је пред српском делегацијом био један од предлога мировног решења за ситуацију у Босни и Херцеговини, када су делегација повукла да размотри тај документ.

„Дошло је до велике свађе", пишу Силбер и Литл.

„Милошевић је инсистирао да оду. Панић је желео да остану. На крају, Милошевић је пристао да делегација може да остане, али само ако Панић обећа да ће ћутати."

На конференцији је Панић представио и његов мировни план у 12 тачака, који је подразумевао међусобно признање бивших југословенских република по оригиналним границама, као и отварање преговора са албанским лидерима.

Милошевићу се то нимало није свидело.

„Панићев план је био да понуди Западу уклањање Милошевића, у замену за подизање санкција", пише Лебор у Милошевићевој биографији.

„Видео је то као пословни споразум између два партнера где и једни и други имају нешто чиме могу да тргују."

Међутим, амерички званичници за то нису били заинтересовани, додаје Лебор.

„Нису му они ни на почетку давали снажну подршку, пустили су га и рекли 'ако успе, успе - ако не, шта ћемо'", каже Вујовић.

Три дана после Лондонске конференције, у Народној скупштини заказано је гласање о повлачењу подршке Панићевој влади.

Међутим, Панић је успео да остане на функцији захваљујући гласовима црногорских представника у савезном парламенту.

И тако је само шест месеци од када је постављен на премијерску функцију - и то баш као Милошевићев човек - постао један од лидера опозиције.

О изборима

Убрзо су за 20. децембар 1992. у Југославији расписани избори на свим нивоима.

Непосредно пред изборе, пише Тим Џуда, „најважније Милошевићево оружје", Телевизија Београд, која ће касније постати РТС, почела и са пропагандом против Панића и опозиције.

О Панићу се говорило да је агент америчке ЦИА, да ради на јачању санкција против Југославије и на продаји Косова.

„У једном од ретких телевизијских интервјуа, Милошевић је рекао да су Панићеви налогодавци у Вашингтону", пише Џуда.

Пред изборе 1992. дошло до прве праве медијске кампање у историји Србије, уз изборне рекламне блокове и митинге широм земље.

„Стално нам говоре о неким проблемима у држави које имамо, а које они решавају - да нема њих не би било ни проблема", викао је Панић са трга у Крушевцу.

„Ово није битка између два човека, ово је борба између два система, старог и новог."

Милошевић је на митингу у Трстенику причао да ће „све учинити да сачува мир", али и „слободу, независност за свој народ".

Милошевић је освојио 57 одсто гласова, а Панић 34 и после избора често оптуживао власти за нерегуларност.

„Суштина је да је Панић стао као противкандидат Милошевићу, да се није уплашио и да је освојио више од милион гласова и поред кратке кампање и напада", каже Протић.

„Против онаквог Милошевића у онаквој констелацији, то је јако добар резултат."

Исход је могао да буде другачији да су другачије биле две околности, пише Џуда.

Крајем септембра 1992, Панић је у Њујорку од Уједињених нација, усред санкција, тражио да се Југославији дозволи увоз енергената за грејања.

Његов захтев је одбијен.

„Да је прихваћен, верују многи у Србији, Панић би био виђен као чудотворац и добио би много више гласова на изборима у децембру", сматра Џуда.

„А још неколико стотина хиљада гласова би добио да су албански лидери прекинули бојкот избора и позвали људе да гласају за њега, у покушају да се отарасе Милошевића."

У то време већ је годинама у прекиду била свака комуникација између српске и албанске заједнице, која је бојкотовала не само изборе, већ и све институције.

Међутим, Панић је 15. октобра 1992. посетио Приштину, где се састао са Ибрахимом Руговом, тадашњим лидером косовских Албанаца.

Пред новинарима је изненада загрлио Ругову, рекавши да ће њих двојица „демократизовати југословенски систем", али до тога није дошло.

„'Ми смо спремни Панићу, и ви сте спремни, али Срби нису спремни', рекао ми је тада Ругова", рекао је Панић касније.

'Панићев дуг' - Прича о Галеници

Панићев ИЦН касније преузима Галенику, некада највећег југословенског произвођача лекова.

Уговор Милана Панића и Слободана Милошевића о претварању државне фабрике у мешовиту својину потписан је 1990. године, пише Време.

Али и ту је, као и на пољу политике, убрзо дошло до проблема.

Када је између Милошевића и Панића „љубав престала", америчко-српски бизнисмен је потраживао милионе долара од државе на име неплаћених лекова.

Влада Србије је тада декретом удео ИЦН-а у Галеници смањила са 75 на 35 одсто, преузела фабрику и поставила ново руководство.

ИЦН је у фебруару 1999, тужио Југославију суду у Вашингтону за неправедно одузимање имовине.

После 5. октобра, када је Милошевић свргнут са власти, Панићеви људи су поново, не баш лако, већ на силу, ушли у фабрику, пише Време.

Спор је решен на Међународној арбитражи у Паризу пет година касније, тако што је држава Србија требало да плати америчкој компанији 50 милиона долара, колико је Панићево руководство раније уложило у Галенику, пише портал Екапија.

Ово дуговање Србије остало је упамћено по називу Панићев дуг.

Галеника је 2017. продата компанији из Луксембурга.

Панић после рата

Кратку политичку каријеру у Србији Панић је завршио већ 1993. године, када је формирана влада Радоја Контића, члана црногорске Демократске партије социјалиста.

Панић се тада повукао из политике, али ипак не у потпуности.

„Нисам више био председник Владе, али радио сам на другој страни", рекао је у једном интервјуу.

Већ у децембру 1993. почео је преписку са тадашњим америчким председником Билом Клинтоном, са идејом мировног самита о Југославији.

Састали су се, каже Панић, годину касније у Калифорнији, како би расправљали о овој идеји.

Следеће, 1995. године, рат у бившој Југославији је окончан потписивањем мировног споразума у Дејтону.

Панић данас има 92 године, а у међувремену је објавио аутобиографију Мисија мира: Дејтон је моја идеја.

У интервјуима и даље говори о миру и нема пардона када год помиње Милошевића.

Назива га „интелигентним, али поквареним човеком", „демагогом" и „лажовом".

„Све што сам ја радио дању да помогнем Југославији, он је рушио ноћу - али ја сам њему рекао да ће завршити у Хагу, и тако је и било".

Милошевић је 2006. преминуо у притвору Хашког трибунала, током суђења за ратне злочине почињене у бившој Југославији.

„Дејтон ми је и онда и сад изгледао као велика победа мира", оценио је Панић 2015. у интервјуу за Нови магазин.

„Крвави рат у Босни је заустављен, стало се са убијањима и разарањима.

„То је било најважније - да престане рат."

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]