Србија, политика, деведесете: Београдски круг, група интелектуалаца која се борила за другачију Србију

Југославија се распада у крвавом рату, а места у великој сали Студентског културног центра у Београду готово да нема: на сваких седам минута, на сцени је нови говорник.

Априла 1992. одржан је први у низу разговара у циклусу Друга Србија који је организовао Београдски круг - организација књижевника и других интелектуалаца, формирана два месеца раније.

Повезивала их је идеја отпорa према „мржњи, етничком чишћењу, ратнохушкачкој реторици, разарању и насилном премештању становништва", наводи се у зборнику радова Друга Србија.

Почео је рат у Босни и Херцеговини, годину дана раније Хрватска и Словенија су прогласиле независност, а националистичка реторика се, како кажу за ББЦ некадашњи чланови Београдског круга, све више ширила.

Међу говорницима су били књижевници, научници, сликари, филмски и позоришни редитељи, глумци, присећа се Филип Давид, један од оснивача организације која је у једном тренутку имала око 300 чланова.

„Залагали смо се за другачију Србију која се не мири са злочинима", каже Давид.

„Можда вам се учини да то није велики број, али јесте, јер су то била имена која су нешто значила, био је то отпор према свему што се дешавало у средини у којој смо живели", објашњава он.

Међутим, Жељко Симић, бивши министар културе за време владавине Слободана Милошевића, сматра да сам назив указује да је у питању организација затвореног типа.

„Како круг може бити подобан за отвореност, када је он затворен?

„Он мени већ по називу говори да не могу да уђем у тај круг ако већ нисам у њему", каже Симић за ББЦ на српском.

Током трогодишњег постојања, Београдски круг се, како сами чланови кажу, „борио управо против политике режима Слободана Милошевића".

Меморандум као окидач

У јесен 1986. године, у „Вечерњим новостима" се појављује документ Српске академије наука и уметности, Меморандум, и изазива бурне реакције јавности.

Бивши министар културе сматра да Меморандум никада није објављен као легални и легитимни писмени акт САНУ.

„Неко је пуку скицу изнео у јавност како би се у јавности ван Србије нашло додатно покриће за постојање некаквих великосрпских тежњи на друге делове, тада још међународно признате државе и формално-правно активне чланице Уједињених нација.

„Тиме је бачена клетва на САНУ све до данашњих дана", истиче Симић.

За Филипа Давида, овај документ имао је, пак, катастрофалне последице.

„Посматрао се као нека врста политичког програма у коме се истиче да сви Срби треба да живе у једној држави.

„У тим околностима, док се Југославија распадала, то је значило само рат", прича овај писац.

Зато са колегама писцима 1989. оснива Удружење независних писаца, а први сусрет се организује у Сарајеву, коме присуствује тридесетак књижевника.

„Сматрали смо да је рат најгора опција и да политичари треба да се састану и договоре како би Југославија требало да изгледа или да се договоре о мирном разлазу, само да рата не буде", прича Давид.

Предлагали су и оснивање Независних синдиката али других удружења која би се супротставила растућем национализму и позивима на етничке сукобе.

Из једне такве препоруке независних писаца настаје и Београдски круг.

Како настаје Београдски круг?

Оснивачка скупштина Београдског круга одржана је 16. јануара 1992. у Студентском културном центру.

Међу присутнима је поред позваних било и „непозваних пријатеља али и непознатих особа", записао је Павле Угринов у мемоарској књизи Нулта егзистенција 1946-2006.

Тог зимског дана нигде није било кључа од главне сале, недостајале су столице, главни организатор центра се није појавио, а у маси људи највише је било младих, наводи даље Угринов и додаје да се оснивачка скупштина ипак одржала.

„Када је кренула та асоцијација независних интелектуалаца нисмо имали јасан и чист политички програм, ујединило нас је супротстављање режиму Слободана Милошевића и то смо ставили у први план", прича Давид, један од оснивача.

Три месеца касније, почеле су трибине и сесије у истом простору, које су се одржавале сваке суботе.

„Ми смо хтели једно демократско друштво и све што то носи са собом - поделу власти, слободу медија, плурализам, то је био циљ.

„Такве су биле расправе и теме - рат, односи у региону, побољшање тих регионалних односа", прича Иван Вејвода, још један од суоснивача Београдског круга.

Овим састанцима неколико пута присуствовао је и Дејвид Филипс, директор Института за изградњу мира и студије људских права на Универзитету Колумбија.

Иако се дивио њиховом труду и ангажману, сматра да они, ипак нису могли да промене званичну политику тадашњег политичког врха.

„Они су се залагали за мир и дијалог што је било у супротности са циљевима власти која није марила за разговор и примирја", каже Филипс.

Биле су то „мрачне деведесете" и зато је било важно супротставити се, сматра Филип Давид.

„Појединац мора да се супротстави, удруживање у неку групацију је важно, не можете бити незаинтересовани, а јавна сте личност.

„Личност из јавног живота, која само посматра рат у коме су страдали многи невини људи, деца, старије особе - па тај је био нека врста 'чудовишта'", додаје саговорник ББЦ-ја.

Али, како каже, није на њему да суди.

Иван Вејвода напомиње да режим јесте био репресиван, да су тајне службе вршиле притисак и репресију над појединцима, али да им ипак нико није бранио да се састају.

„У потпуности смо били убеђени да тај рат не води ничему, да је то катастрофа за Србију, за оно што је тада била СРЈ и за цео регион", додаје он.

Филип Давид се присећа и да су му тих дана прилазили људи који су му говорили „ја сам са вама, сагласан сам", а било је и оних „који су стално говорили да ту долазе на терапију, јер су се људи тада лоше осећали".

Колики је утицај Београдског круга, пак, не може са сигурношћу да оцени.

„Нисам сигуран, била су таква времена да је већина интелектуалаца подржавала тај режим у коме смо живели и ми смо хтели да се оградимо.

„Нисмо желели да уђемо у неку партију и хтели смо да покажемо да смо независни у односу на њих", прича Давид.

Хрватска: Ситни покушаји, контрола медија и јака пропаганда

Било је покушаја да се нешто слично формира у Хрватској, али је у овој бившој југословенској републици владала јака слика да је Хрватска нападнута и да они који ту позицију жртве доводе у сумњу јесу издајници, прича Жарко Пуховски, професор Филозофског факултета у Загребу.

„То су били људи који су се окупљали око невладиних организација, уз антиратни покрет и Хрватски хелсиншки одбор", додаје.

Један од светлих примера које Пуховски издваја јесте сусрет хрватских и српских интелектуалаца у Загребу 1993. године.

Иако није било већег ефекта, истиче да је то био позитиван шок за јавност зато што је и у Хрватској, као и у Србији, владала пропаганда и контрола државних медија.

Он сматра да је у таквој атмосфери тешко било привући велики број интелектуалаца и интелектуалки за активније деловање.

Међу ретким хрватским медијима који није пратио државни политички наратив био је Ферал Трибјун (Feral Tribune).

Оно по чему је постао познат јесу сатиричне насловне стране, а пружао је простор многим новинарима, уредницима и колумниста који су у другим медијима добили отказ или су били маргинализовани.

Лист су покренули Виктор Иванчић, Борис Дежуловић и Предраг Луцић у Сплиту, у лето 1988. године.

Иако Сплит није био на непосредној линији фронта, владала је ратна атмосфера, те се овај тројац у њему увек осећао попут странца.

„Ми смо се у Сплиту увек осећали као да смо пали са Марса, нисмо имали додирних тачака са њима, ниси на линији фронта, али су ту шверцери оружја и дроге, а ту је десничарска атмосфера", присетио се Виктор Иванчић за БИРН.

После само месец дана, лист је забрањен због сатиричног приказ митинга у организацији Слободана Милошевића, председника Србије, али је суд одлучио да је сатири „загарантована слобода мишљења".

Једна од Фералових познатих насловница приказивала је фотомонтажу Фрања Туђмана и Слободана Милошевића, председнике Хрватске и Србије, загрљене полуголе у кревету.

Хрватске власти су на то одговориле мобилизацијом Виктора Иванчића, главног уредника листа, у хрватску војску.

Ферал је готово до пред крај девете деценије 20. века био главно гласило против тадашњег хрватског политичког врха.

Услед пореза и изгубљених тужби, али и изостанка оглашавања, Ферал престаје да излази 2008. године.

Распад СФРЈ: Референдуми и крвав, грађански рат

Велику улогу у распаду Социјалистичке Федеративне Републике Југославије коју је чинило шест република (Србија, Босна и Херцеговина, Македонија, Хрватска, Словенија и Црна Гора) одиграли су и референдуми.

Словенија је 25. јуна 1991. званично прогласила независност, спроводећи одлуку која је донета на референдуму у децембру 1990.

Југословенска народна армија (ЈНА) извела је тенкове на путеве и улице широм Словеније и покушала да под контролу врати граничне прелазе и аеродроме на којима су постављене словеначке заставе и натписи „Република Словенија" али се десет дана касније повукла.

Први оружани окршај на територији Хрватске десио се на Плитвичким језерима, на Ускрс, 31. марта 1991, док је неколико месеци пре тога дошло до сукоба између локалних Србија и хрватске полиције, што је био увод у ратне сукобе 1991.

Годину дана касније у Босни и Херцеговини почео је рат, где је страдало највише људи - око 100.000, док је расељено 2,2, милион људи, 1995. а Дејтонским споразумом конфликт је окончан.

И даље не постоји сагласје о тачном дану када је рат заиста почео.

У децембру 1990. на првим председничким изборима у Србији, победио је Слободан Милошевић, лидер Социјалистичке партије Србије.

По распаду СФРЈ, формирана је Савезна Република Југославија, заједница Србије и Црне Горе, 27. априла 1992.

Пет година касније Слободан Милошевић постаје и председник СРЈ, на чијем челу је био све до 24. септембра 2000.

Како се учесници демонстрација сећају Деветог марта?

'Једна друга Србија'

Током деведесетих година стално се говорило о „Првој" и „Другој" Србији, а поделе и различитости међу њима нису избледеле ни три деценије касније.

„Прва Србија негује традицију и инсистира на јачању националног идентитета, док Друга Србија инсистира на застарелости идентитета и суверености државе", каже некадашњи министар културе Симић.

Сматра да је „Запад тај који прави поделе јер све оно за шта се залаже Прва Србија нарушава западну стратегију и стоји на путу њиховог неоколонијалног похода на 'мале' народе".

Један од оснивача Београдског круга Филип Давид каже да су ти напади на „Другу Србију" злонамерне измишљотине.

„Друга Србија значи другачија Србија, а не Милошевићева", истиче овај писац.

За Ивана Вејводу, расправе о подели Србије су бесмислене, јер смо, како каже, „сви људи исте земље, у којој смо рођени, одгајани и којој желимо све најбоље".

„Оптуживали су нас да смо страни агенти, да желимо да подредимо нашу земљу неком вазалу - то није тачно", објашњава Вејвода.

Три деценије касније, професор из Загреба нема дилему.

„Друга Србија можда је и једини битан резултат тог Београдског круга и као синтагма и као библиографска чињеница", сматра Жарко Пуховски.

Где је Београдски круг три деценије касније?

Зависи кога питате.

Писац Филип Давид каже да се Круг после 1995. године одржавао у неком облику, али да се и то касније распало.

„Радили смо оно што смо мислили да морамо, што је нека наша унутрашња обавеза", прича Давид.

Временом су се, како каже исцрпели и говорници, а неки људи су кренули другим путем, неки су се прикључили политичким партијама.

„После одређеног периода кренуло је понављање, једни друге смо уверавали у вредности које смо већ делили", прича Пуховски који је неколико пута присуствовао расправама Београдског круга.

Ипак, једну ствар нису делили - однос према СФРЈ.

„Део људи се осећао југоносталгичним, док су они са лошим искуством из тог периода сматрали да управо они које воде тадашње, националистичке, патриотске режиме јесу права последица те Југославије коју први са толиком чежњом помињу - то је био једини унутрашњи спор", додаје Пуховски.

Жељко Симић, пак, сматра да се „Београдски круг само проширио и увећао јавни утицај тако што су се многи његови чланови 'преселили' у друге, безбројне невладине организације.

„Што се мене тиче, слободно могу да славе тридесет година континуираног постојања, а не тридесет година од 'настанка'", закључује Симић.

Можда вам ова прича буде занимљива

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]