Сексуалност и људска права: Зашто је демисексуалност стварна појава, као и други облици сексуалности

Почетком године, кад се ћерка тадашњег њујоршког гувернера Ендрјуа Комоа Мајкела Кенеди-Куомо декларисала као „демисексуалка", дочекала ју је осуда јавности.

Многи су се подсмевали њеној демисексуалности - одсуству осећања сексуалне привлачности без снажне емотивне везе.

Мало њих је уопште прихватало „демисексуалност" као нешто „стварно".

Али иако демисексуалност није нашироко позната, то је сексуална оријентација као и све друге, која се може пронаћи код људи широм света.

Демисексуалност, која се налази на спектру асексуалности, разликује се од просте жеље да сачекате да се веза учврсти пре него што се упустите у секс са неким; уместо тога, она много више личи на искуство асексуалности све док се не формира таква веза, у ком тренутку сексуална привлачност почиње да важи само за ту особу.

За алосексуалце, с друге стране (људе који нису на асексуалном спектру), чекање на секс док се не оствари дубока веза више је нешто што сами бирају, а мање потреба за настанком сексуалне жеље.

Објава Кенеди-Куомо јесте имала позитивне последице, тврди Кејла Кашица, демисексуална коауторка подкаста Звучи фејк али океј, у ком она и њена асексуална, аромантична ководитељка Сара Костело разговарају о љубави, везама и сексуалности на асексуалном спектру.

У неким случајевима, Кашица каже да је изјава Кенеди-Куомо подигла видљивост демисексуалности, покренувши „више разговора о њој".

С друге стране, шира расправа довела је и до појаве критичара и ширења дезинформација.

„Мислим да је реч демисексуалност сада дефинитивно у чешћој употреби и познатија, али је права дефиниција можда још многим људима нејасна", каже двадесетчетоворогодишња Кашица.

На пример, многи још увек одбацују демисексуалност, инсистирајући да је „нормално" не осећати сексуалну привлачност према некоме док не остварите дубљу, емотивну везу са том особом.

„Неко би могао да вам каже: 'Па зар нису сви такви?'".

И зато, каже Кашица, „морате да рушите митове."

Људи који се идентификују као демисексуалци, као што је Кашица и други који деле садржаје повезане са својом оријентацијом, активно раде на разјашњавању ове дефиниције.

То је посебно тежак задатак кад се разговара о оријентацији која дуго није имала име и чија дефиниција често збуњује људе.

Али њихов рад оставља трага, а током последњих неколико година, расправе о демисексуалности рашириле су се по Фејсбук групама, Инстаграм објавама и серверима Дискорда, као и међу организаторима посвећеним асексуалном спектру широм планете.

Можда ће вас занимати и ова прича:

„Још дуго после нисам могла то да прихватим"

Људи често везују порекло појма демисексуалац за објаву из 2006. године на форуму Мреже за видљивост и едукацију асексуалности (Авен).

„Мислим да је то реч која је превасходно потекла са Авеновог сајта и од заговорника асексуалности, не нужно из академских кругова", каже Ентони Богарт, истраживач сексуалности људи и професор са Универзитета Брок у Онтарију, у Канади, који је урадио више студија о асексуалности.

У то време су људи са Авеновог сајта почињали да схватају колико разноврстан асексуални спектар уме да буде - почели су да се појављују нови појмови након што су људи који су се претходно идентификовали као асексуални кренули да примећују јединствене околности у којима ипак могу да искусе сексуалну привлачност.

„Постоји традиција допуштања људима са различитим врстама идентификација и разним променљивима да дођу на Авенов сајт", каже Богарт.

Ти људи су помогли да се покрене расправа о асексуалности идентификацијом различитих аспеката асексуалног спектра.

Учинивши то, они су понудили информацију која није била доступна било где другде на интернету.

Међутим, о асексуалност се некада - и још увек - много више разговара него о демисексуалности.

То је делимично зато што оно прво људи који нису асексуални могу много лакше да замисле.

Неко ко је асексуалан „доживљава врло мало или нимало сексуалне привлачности" каже Кашица.

„То је слоган који је врло лак за употребу."

Али кад се на то дода „осим кад остваре дубоку емоционалну везу", онда понекад алосексуалци морају да се почешу по глави.

Ела Роуз, двадесетосмогодишњакиња из Индијане, у САД, почела је да се идентификује као демисексуална након што је пре неколико година описала властиту сексуалност пријатељици.

„Она ме је погледала и рекла: 'Ела, па ти описујеш демисексуалност'", каже Роуз.

„Још дуго после нисам могла то да прихватим."

Страхујући од компликација по свој љубавни живот ако буде отворено демисексуална, Роуз је често себе описивала као „пансексуалку", изостављајући демисексуални идентитет.

„Људи коначно виде да су заступљени"

Роуз делимично приписују ниподаштавање демисексуалности у САД „култури чистоте", у којој се у медијима жене истовремено изузетно сексуализују, али се од њих очекује и да се чувају за праву особу (или брак, нарочито у верским окружењима).

У концептуалном смислу, то згодно потпада под категорију апстинирања од секса док се не оствари дубља веза са партнером.

Али то је и даље, кад се све сабере и одузме, нешто што сами бирате, а демисексуалци се са тим не идентификују.

Ово неразумевање често доводи од усамљености.

Каиро Кенеди, тридесеттрогодишњакиња из Саскачевана у Канади, одрасла је „не доживљавајући сексуалну привлачност као њени вршњаци и осећала се сломљено због тога", каже она.

„То је постала моја велика тајна и извор срамоте."

Кад је пре само неколико година открила да постоји име за њену сексуалну оријентацију, осећала се „некако добро, али није било више информација", каже она - макар не оних које говоре о демисексуалности из перспективе некога ко ју је искусио на рођеној кожи.

Било је довољно објава на Авену да кад их прочита помисли: "'Ох, па то сам ја', али не и да помисли: 'Ох, види колико нас само има'."

Кенеди је одлучила да попуни ту рупу, почев од блога „демисексуални начин живота".

На њему су је контактирали многи други демисексуалци - људи који су варирали од тинејџера до особа у педесетим, а који углавном живе у САД и Европи.

„Била сам стварно изненађена колико се људи ту препознало", каже она.

„Мислим да је појам постао популарнији због друштвених мрежа", каже хавајска терапеуткиња специјализована за сексуалност људи Џенет Брито.

Она је први пут чула за израз демисексуалност тек током пост-докторских студија на Универзитету у Минесоти, у САД, 2014. године, „мада он описује сексуалну оријентацију која је већ дуго присутна."

Иако Брито признаје да демисексуалност обухвата све старосне групе, њени отворени демисексуални клијенти обично су у својим двадесетим.

„Они су изложенији друштвеним мрежама", каже она, „где је прихватљивије разговарати о овом спектру."

Та изложеност доводи и до валидације.

„Друштвене мреже отварају врата многим другим гласовима којима иначе не бисмо били изложени у прошлости", додаје она.

„Људи могу да виде да су заступљени, коначно."

Клаус Робертс (30), који живи надомак Хелсинкија, сматра интернет заслужним зато што је пре око пет година успео да именује своју сексуалну оријентацију.

„Финска је помало заосталија у многим овим стварима, зато што смо релативно мала земља", каже он.

Он се до тада идентификовао као асексуалан, али сретање људи у мултинационалним ЛГБТ заједницама на интернету помогло му је да схвати да га боље описује израз демиксуалан.

„Људима који знају било шта о овим појмовима лакше је да ме разумеју када то користим."

„Боље разумевање природе сексуалности"

Кад главнотоковски естаблишмент не успе да пружи информације о разноликости сексуалних оријентација, ови онлајн гласови постају кључни за едукацију.

Кашица и њена колегиница водитељка Сара Костело покренуле су свој подкаст док су још биле студенткиње на Универзитету у Мичигену, у САД, где су их слушали само пријатељи из подршке.

Данас се њихов домет проширио на друге земље које говоре енглески широм Европе.

Кашица процењује да Звучи фејк али океј сада има око 7.000 слушалаца недељно.

Додаје да се не укључују само они на асексуалном спектру, придружују се и њихови родитељи и пријатељи, да би могли да уче.

„Наша епизода са највише слушалаца носила је наслов 'Увод у асексуалност'", каже Кашица.

„Људи кажу да су је слали пријатељима и породици након што је изашла да би им помогли да се образују и… олакшали им процес едукације."

Ова едукација помаже демисексуалцима да се снађу и у другим аспектима друштва, као што је дејтинг.

На пример, Кашица каже да су апликације олакшале забављање демисексуалцима, зато што сада можете да уврстите своју оријентацију у дејтинг профил.

Тиме се избегава иначе тежак разговор на првом састанку.

„Први састанак би требало да је необавезан", каже она.

„А онда ви наједном кажете: 'Хеј, ајде да мало озбиљно поразговарамо о мом идентитету и вероватно ћу морати да те научим шта је он, зато што је демисексуалност углавном непозната'", додаје.

Свеукупно гледано, разговор и учење о „варијабилности која постоји у широј асексуалној заједници", каже истраживач Богарт, кључни су за избегавање отуђивања сексуалних мањина.

Али је то кључно и зато што „нам омогућава да боље разумемо природу сексуалности" уопште.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]