Југославија и Дан ЈНА: Како се сећамо некада једног од највећих празника СФРЈ

Драган Вукелић има 86 година и живи на Новом Београду.

Пензионисани је официр Југословенске народне армије, тако да 22. децембар за њега није обичан датум.

„То је био изузетан празник, поштован на свим војним нивоима - од највећих структура до најмањих јединица", присећа се Вукелић у разговору за ББЦ на српском.

Рођендан Југословенске народне армије био је 22. децембра, на дан када је у Рудом 1941. године формирана Прва пролетерска бригада Народно ослободилачког покрета.

Тај датум се у социјалистичкој Југославији, све до 1992. године, славио као Дан ЈНА.

„Било је дружења, приредби, долазиле су школе, ишло се у посете разним установама, предузећима… Увек је то било веома свечано", истиче Вукелић.

ЈНА већ дуго нема, као ни чувених испраћаја у војску или тетоважа топова и друге артиљерије, али остале су успомене, нешто пријатељстава, доста анегдота и понеки мит.

На челу те колоне је прича о војничком пасуљу којем нико није могао да одоли.

„Кад сам 1954. био питомац у Краљеву, било је славље када је пасуљ. То и чувена Труманова јаја (која су била део хуманитарне помоћи савезника)", каже Вукелић, додајући да се војска „касније модернизовала".

„Последњих 20 година сам био у касарни на Бањици, где се дневно кувало и до 4.000 оброка, а стандард је био на високом нивоу што се тиче исхране…

„Није војска била жељна ни крофне, ни шницле".

Углед

Вукелић је у ЈНА био од 1954. до 1989. године и то као везиста у Ваздухопловству.

„Доста времена сам проводио на разним чукама, широм СФРЈ - све планине сам обишао, тамо смо градили војне објекте, релeјне станице и одржавали уређаје за комуникацију".

„У то време је наша војска доста сарађивала са Либијом, тако да сам тамо провео две лепе године, пуне лепих успомена. Тамо смо исто радили као и овде".

Служење војног рока у време бивше Југославије била је за породице војника велика част, па се на испраћаје доста трошило, док је војска имала велики углед у народу.

„Јесте, јако висок статус и поштовање", потврђује Вукелић, додајући да је била и „веома моћна".

„У униформи се није могла носити ни кеса за трговину, толико се она поштовала.

„Живело се у униформи и пре и после подне. Данас тога нема. Многи у цивилу раде", каже.

У југословенској војсци је било војника и официра из свих могућих крајева бивше Југославије, чиме се чувао ондашњи „дух братства и јединства".

Међутим, док једни сматрају да је ЈНА била истински мултикултурни скуп и права школа „живота, другарства и врхунског смисла за хумор", други истичу да су тамо изгубили време.

„Увек је било незадовољних, али велики број људи је био задовољан војском.

„Код мене у ваздухопловству је било доста инжењера који су ту долазили до изражаја.

„Били су задовољни што се њихово знање ценило, али је војска била корисна и у другим струкама - доста људи из руралних средина је тамо научило занат који им је касније много значио у животу", наводи Вукелић.

Различито је и сећање на њу у народима бивше Југославије.

ЈНА је за једне остала „апарат присиле" и „спој затвора и луднице", а за друге је била „респектабилна војна сила", „васпитна установа"...

Како време пролази и ружна сећања бледе, има оних који се ЈНА присећају са носталгијом.

„Памтим је по искључиво по лепим успоменама", каже Вукелић.

Сећања из ЈНА

Предраг Вујић, новинар ББЦ-ја на српском

У ЈНА сам отишао у септембру 1991, са 18 година, непосредно пред крвави сукоб и распад државе.

На обуци за кувара био сам у Лесковцу, а потом сам тражио прекоманду, јер ми је шлем био претежак и послали су ме у Даниловград у Црној Гори.

У то време из ЈНА су већ били изашли Словенци, а остало је још нешто Хрвата, Македонаца и Бошњака.

По доласку у касарну у Даниловграду, још млад и зелен, био сам шокиран, јер сам затекао велики број мобилисаних резервиста који су шенлучили.

Првог јутра сам кренуо у кухињу, али сам могао да уђем тек када сам прошао иницијацију - морао сам да попијем вињак. Непријатно искуство, поготово у шест ујутру.

Једна од успомена на тај период је чувена пита са сиром или кромпиром, „кромпируша".

У кухињу би повремено стизала ограничена количина замрзнуте пите. Сваког дана правио би се распоред која јединица прва долази на доручак, ручак или вечеру.

Када би се прочуло да ће једно од јела бити и пита, војници би опседали кухињу у намери да приволе куваре да им оставе парче пите.

Једног дана је настао хаос испред кухиње, поломили су врата, а ја сам узео пушку и репетирао је: „Ко први крене, пуцаћу".

Био је то једини начин да смирим војнике, пре него што је дошао дежурни официр, који је завео ред.

А због Партизана сам умало завршио у притвору.

Када је Партизан играо финалну утакмицу кошаркашког Купа европских шампиона био сам распоређен да будем ноћни дежурни у кухињи.

У кухињи није било телевизора, па сам самоиницијативно отишао да гледам пренос утакмице.

Дежурни официр је у редовном обиласку касарне схватио да у кухињи нема никога, па ме је позвао на рапорт. Било ми је свеједно шта ће бити - Партизан је постао првак Европе.

Други пут сам избегао казну када сам двојици потпоручника који су дошли на ручак пре предвиђеног времена дао конзерве.

На њихово чуђење рекао сам да је данас дан за „Суви дневни оброк".

Питали су ме и како да отворе конзерве. Одбрусио сам им репликом из цртаног филма: „Упутство за отварање је унутра, у конзерви".

Потпоручници су били црвени у лицу, али се мој надређени официр насмејао и позвао ме у кухињу како би ме спасао евентуалне казне.

Војни рок је, по мени, губљење времена.

Да, било је занимљивих, комичних момената, стекао сам звање кувара, неко је научио да вози или научио неке вештине, али војни рок од 12 месеци је бесмислен.

Евентуално, месец, два за некакву обуку, мада у временима када се ратује „на џојстик", не знам каква би обука уопште била адекватна.

Мали појмовник ЈНА

Од времена ЈНА прошло је неколико деценија и стигло је неко ново доба у којем се не зна толико шта тачно значи „Суви дневни оброк" због којег Вујић умало да надрља.

Због тога смо вам поводом Дана ЈНА припремили мали појмовник који је сваки војник знао

„Детерџентски растварач наслага чађи", односно ДРНЧ, био је изум хемијске индустрије СФРЈ, који је служио за чишћење личног наоружања.

Тај израз такође се користио као назив за кувано јело која се у ЈНА припремала тако што би се у казане трпало разно поврће, а све би то пливало у два прста уља на површини.

„Дрнч" је постала омиљена реч војника за изражавање незадовољства неком храном или пићем.

На пример: „Носи ми с очију овај ДРНЧ!".

Сви који су служили ЈНА и дан данас се са сећају војничког пасуља.

Прави војнички пасуљ спремао се искључиво на велике количине, а био је и остао симбол квалитета, доброг укуса и гурманског задовољства.

У чему је тајна?

Кувари у војсци знају да се такав укус добија због кувања у казанима и огромним количинима - поготово ако су казани на дрва - говедини, онда запршка, плус додаци, попут сувог меса, кобасица, сланина...

„Суви дневни оброк" (СДО) је употребљаван приликом вежби на терену или када је тај дан у касарни на јеловнику „суви мени", тј. сређује се кухиња и војнички ресторан.

СДО је био запакован у коцкасту картонску кутију, величине цигле, у којој се налазио и папирић са упутством за конзумирање.

Састојао се од конзерве месног нареска, затим мало веће конзерве са главним јелом - популарни „Квиз", који кад отворите никад не знате тачно шта једете - конзерве полумасног чврстог сира, тзв. „Чернобилца", четири комада двопека, два паковања воћних бомбоница и кесице чаја у праху, популарног „Мочварка".

Било је и оних који су крајем осамдесетих јели конзерве гулаша или легендарног „ризи-бизија" из шездесетих и њихова реакција је била: „Одлично!".

Враћањe обавезног војног рока

Србија је 2011. године добила професионалне војнике, уз могућност добровољног служења војног рока за оне који то желе.

Добровољни живот у војсци траје неколико месеци и може се служити у четири рока - у марту, јуну, септембру и децембру.

Ипак, тема поновног увођења обавезног војног рока ни у једном тренутку није у потпуности нестала из јавности и, попут бумеранга, враћа се сваке године.

У недавном истраживању Београдског центра за безбедносну политику више од 70 одсто грађана се изјаснило да подржава тај корак.

Марија Игњатијевић, истраживачица БЦБП-а, изјавила је за Данас да грађани који се залажу за враћање војног рока то не чине не због одговора на могућу спољну претњу, већ да би се млади дисциплиновали и поштовали традицију.

„Грађани посматрају служење војног рока као некакву васпитну меру за младе људе, вероватно под утицајем наслеђа из прошлости и мита о војсци као животној школи.

„Међу онима који подржавају поновно увођење војног рока најбројнији су старији грађани, који свакако не би били обухваћени овим обавезом, па поставља питање да ли би се подржали и ентузијазам за служење војног рока одржали и у пракси", истиче Игњатијевић.

Ове тетоваже биле су током шездесетих и седамдесетих веома популарне код младих.

Тетоваже „ЈНА" имали су чак и они који нису били способни за војску, а најомиљенији мотив био је - ЈНА (година служења војног рока), у комбинацији са неким женским именом, сликом тенка, сидра, пушке, топа…

У готово свакој класи војске био је по један самоуки „тату мајстор".

Алат је била шиваћа игла из основног војничког комплета, популарни ИКОМ (игла, конац, огледало, марамица), која се омотавала концем како би ушла у кожу колико је потребно, али не превише.

Коришћена је боја из хемијске оловке.

Једна од најмистериознијих прича и легенди из ЈНА везана је уз супстанцу бром, која се наводно тајно сипала у храну и чај војника, како би се „сузбила њихова сексуална жеља".

Употреба те својеврсне „антивијагре" никад није доказана.

Бром је хемијски елемент из групе халогених метала који су по токсичности на самом врху, па је његова свакодневна употреба над људима под великим упитником.

Пе-ес (ПС) скраћеница је за „Правило службе", својеврсно војничко „свето писмо", књигу у којој су прецизно дефинисани права и дужности, лични изглед војника, поступак приликом јављања старешини…

Због популарности служења војног рока у доба СФРЈ, ова кованица пребацила се и у свакодневни говор.

Једна од команди приликом обука војника.

Захтевала је моментално бацање на земљу, и то на супротну, леву страну.

Објашњење је било да када атомска бомба експлодира са ваше десне стране, а ви се баците на ту исту страну, сигурно ћете настрадати.

Ову наредбу најчешће су користили десетари, задужени за вођење обука, како би напакостили регрутима и намерно их терали да се бацају у неку бару, блато или животињски измет.

Овај израз се потом усталио у жаргону код мушкараца, када би видели неку згодну девојку и упозорили друштво у ком правцу да гледају.

Сваког јутра обавезне физичке активности.

Ред трчања, ред вежби.

„Гуштеров лет" је вежба која се у ЈНА практиковала због јачања мишића у ногама, мада је у ствари то била једна од најпопуларнијих казни за непослушне војнике.

Изводи се тако што војник чучне, ноге рашири према напред и назад, и тако се скаче увис, успут мењајући ноге и млатарајући рукама попут птице.

Зашто гуштеров лет?

Зато што су они млади војници, регрути, називани „гуштерима" (новајлије), а лет зато што је изгледало као да у скоку лете.

Омиљена команда, углавном десетара, која значи да војници неку радњу треба да понављају.

Ова команда би служила да се војници казне због недисциплине.

Остав се најчешће давао због причања у строју, лоше очишћене пушке, необријане браде, неправилног поздрављања официра, недовољно угланцаних чизама…

Има их доста, али најпознатији су „ћебовање" и „бициклица".

У оба случаја, други војник би спавао, а његови саборци из спаваоница би га будили тако што би му ставили делове душека на тело и скакали по њему - то је ћебовање.

Или би му између ножних прстију стављали папириће и запалили их шибицом, а када би осетио да му гори под ногама, млатарао би њима као да вози бицикл - то је бициклица.

А изрази „ламбада" и „дајц" коришћени су када би се чистили ходници, спаваонице и друге просторије.

На стару ћебад стала би два војника - углавном новајлије - и потом, као да играју популарну игру „ламбаду", вртели куковима како би се ходник гланцао.

„Дајцовање" је било нешто сложенија верзија.

На ћебад би се ставиле војничке касете - ормарићи и онда би војник вукао ћебе по ходнику, као да вози камион - „дајц".

За старије војнике, оне који су били при крају војног рока користио се израз „џомба", а када је некоме остало мало до краја у пролазу би новајлијама урлао на уво „ситнооо".

Такође, пре сваког оброка, попут ритуала, неко би у трпезарији викнуо: „Пријатно септембар - март, јун или децембар" - позивајући остале војнике из његове класе да му одговоре.

Снег и песак

Авантуре из војске, наравно, има и Вукелић.

„На планини Бјелашници сам седам дана провео у објекту где смо били завејани", присећа се.

„Да бисмо изашли морали смо једног војника канапима да спуштамо кроз прозор како би он ослободио врата од снега да изађемо".

После су се каже, на картонима и ранчевима спуштали са планине, јер возила по тако дубоком снегу нису могла да прођу.

„Ту ме је снег завејао, а у Либији - где су путеви били јако добри - нам је аутомобил у једној пустињи наишао на пут превејан песком.

„Тамо снег, овде песак… Било је разних доживљаја", каже.

Везиста Вукелић је одавно у пензији, али се и даље бави комуникацијом - додуше, искључиво са унучићима.

„Због бенефицираног стажа сам рано отишао у пензију, у 53. години, али сам се до 80. бавио разноразним послићима око воде струје, кућних апарата и слично, тако да ми није било досадно.

„Двадесет година после мог одласка са Бањице су нас пензионере 22. децембра звали на те прославе и лепо се проводило, али се то касније запустило", каже са сетом у гласу.

„Сећате ли се често ЈНА", питам га.

„Да", одговара као из топа.

„Врло често".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]