Србија и САД: Ко су били амбасадори у Вашингтону

Најцењеније дипломате, политичари, научници, народни хероји, градоначелник главног града - одлазак на место амбасадора у Вашингтону за многе је била круна каријере.

За скоро 140 година дипломатских односа Србије и Сједињених Држава (САД), место југословенског или српског представника у Вашингтону било је међу неколико најважнијих.

„То је посао који захвата целог човека, 24 часа дневно, седам дана у недељи.

Наша амбасада је мала, а Вашингтон је велики - не само по томе што је центар суперсиле, већ су ту и бројне институције са којима сарађујете, попут Конгреса, Беле куће, министарства САД, бројни тинк-тенкови, дипломатска заједница, дијаспора", каже за ББЦ на српском Иван Вујачић који је у Вашингтону службовао седам година.

Игром случаја, он је за то време представљао три државе, што због промена имена, што због промена граница - Савезну Републику Југославију, Србију и Црну Гору и Србију.

Почетком октобра 2020, за новог амбасадора Србије у САД именован је Марко Ђурић, који је до тада обављао функцију директора Канцеларије за сарадњу са Косовом и Метохијом Марка Ђурића,.

Он је на месту амбасадора Србије у Вашингтону заменио Ђерђа Матковића чији мандат је почео 2014.

Матковић је каријерни дипломата који је скоро четрдесет година у српској дипломатији, али му је вашингтонски мандат први у каријери.

Претходно је био трећи секретар амбасаде у Канади, први секретар у Зимбабвеу, заменик шефа мисије у Мађарској и први саветник у амбасади у САД.

У Београду је радио као шеф протокола Министарства спољних послова, али и као саветник Александра Вучића за спољну политику док је актуелни председник био први потпредседник и председник Владе Србије.

Шта треба да зна амбасадор у САД?

Будимир Лончар један је од најпознатијих дипломата који су служили у Вашингтону.

Његових пет година у америчкој престоници од 1979. до 1984. године дошле су помало и упркос његовим жељама.

„Ја нисам желео да идем у Вашингтон, желео сам да идем у Италију.

Ипак, то је било најважније место у предвечерје светских промена и Тито је одлучио где ћу ићи - појавиле су се индиције да се мењају ствари у Совјетском савезу и очекивала се реакција Запада, па је то било време неизвесности, ишчекивања и најаве новог, мада недефинисаног почетка", присећа се данас 96-годишњи Лончар у разговору за ББЦ на српском.

Пре одласка у Америку, Лончар је „пекао занат" у на амбасадорским позицијама у Индонезији и Немачкој, важним центрима за тадашњу Југославију.

„Био сам други човек Министарства спољних послова, са дугом каријером иза себе која је почела у Њујорку као конзул, а радио сам и у Мисији при Уједињеним нацијама - тих шест година су преломна тачка у мом дипломатском раду.

Као начелник анализе и планирања и најближи саветник Коче Поповића за стратегију бавио сам се Америком као једним од центара моћи у поларизованом свету."

Далеко лошије искуство са мандатом у Вашингтону имао је Живорад Ковачевић, амерички студент и градоначелник Београда од 1974. године.

Ковачевић је у Сједињене Државе отишао да представља Југославију 1987. године, али је само две године касније повучен.

„Често је помињао мандат у Америци јер је то умногоме обележило наставак његове каријере, уживао је у дипломатском послу.

Био је враћен пре краја мандата због неслагања са политиком Слободана Милошевића и то је обележило његов професионални рад до краја живота - постојала је горчина, али никакво жаљење", каже Маја Бобић која је са Ковачевићем блиско сарађивала у Европском покрету у Србији.

Једног од најистакнутијих антиратних активиста његова сарадница описује као човека који је умео да разговара са људима.

„Био је веома добар комуникатор, добро се изражавао, износио је мишљење и у окружењу са којим се не слаже - разумео је вредност дијалога и то је кључно за ту позицију.

Имао је високе стандарде, али је био и доста скроман, без лажне претенциозности."

Последњи југословенски амбасадор у Америци, па макар и „скраћене" Југославије, каже да је личност амбасадора веома важна.

„Најважнији је кредибилитет - да има своју специфичну тежину коју је раније изградио или у међународним односима, или у земљи из које долази.

Треба верно да преноси оно што му се говори, као и да има пуно поверење оних који га шаљу", каже Иван Вујачић.

Шта може амбасадор у Вашингтону

Будимир Лончар у САД је представљао земљу са двадесет милиона становника, предводницу Покрета несврстаних, на граници европског Истока и Запада.

„Могао сам да дођем веома високо у администрацији, далеко више него што је то била величина земље.

Били смо афирмисани као предводници несврстане политике, имали смо сопствени пут којим се крећемо, били смо и барометар за разумевање куда се креће Совјетски савез, имали смо продубљене односе са Немачком."

После распада СФРЈ, мења се и снага београдског представника у Вашингтону, посебно што су од 1992. године дипломатски односи такви да две земље нису ни размениле амбасадоре већ су комуницирале преко отправника послова.

Ипак, у свом амбасадорском мандату Иван Вујачић наилазио је на отворена врата домаћина.

„Председника видите приликом преузимања акредитације, а у Белу кућу углавном одлазите код заменика саветника за националну безбедност, заменика државног секретара у Стејт департменту.

У односу на неке друге земље, Американци су много отворенији и доступан нам је далеко виши ниво."

Неформална дипломатија у том случају додатно долази до изражаја, посебно у Америци.

„Моја супруга ми је много помогла јер се од партнера очекује да буду део вашингтонских клубова и удружења.

Она је бар пола радног времена радила на томе и то ми је омогућило сусрете са члановима Врховног суда, директором ФБИ-ја, сенаторима", каже Вујачић.

Он појашњава да је амбасадорску мисију прихватио са свим њеним ограничењима.

„Амбасадор може да разјасни америчкој страни наше погледе на извесне проблеме, да благовремено и тачно извештава о томе шта му саговорници говоре, о клими која се ствара и даје сугестије у вези са вођењем наше политике.

Посао амбасадора није да ствара, већ да спроводи политику и на њу евентуално утиче својим сугестијама", каже Вујачић.

Шта после службе у САД

Један од првих послератних амбасадора комунистичке Југославије Владимир Поповић после Вашингтона послат је у Кину, као први југословенски представник у овој земљи.

Вељко Мићуновић био је педесетих година прошлог века најпре амбасадор СФРЈ у Совјетском Савезу, потом је одслужио један мандат у Сједињеним Државама, да би онда био упућен на још једну службу у Москву.

Било је и амбасадора који су се по повратку у земљу бавили политиком - Марко Никезић је седамдесетих година прошлог века постао вођа српских комуниста смењен због оптужби за сувише либералан приступ комунизму.

После амбасадорске службе у Вашингтону, Будимир Лончар био је министар спољних послова Југославије, специјални представник Генералног секретара Уједињених нација за Покрет несврстаних, па и део хрватске дипломатије као саветник председника Стјепана Месића и Иве Јосиповића.

Бивша хрватска председница Колинда Грабар Китаровић одслужила је амбасадорски мандат у Вашингтону од 2008. до 2011. године, а на то место дошла је са позиције министарке иностраних послова.

Живорад Ковачевић је после сукоба са Слободаном Милошевићем напустио југословенску дипломатију и посветио се развоју цивилног друштва и дијалога у региону.

„Познавање актера, америчке политике помогли су му у наставку каријере - није много користио контакте, али је његово име отварало врата на трансатлантском нивоу.

Написао је и књигу о Америци и њеној улози у ратовима у Југославији, био је критичан и према улози Вашингтона, али и према локалним политичарима", каже Маја Бобић која данас ради у Међународном европском покрету.

Амбасадор Вујачић по повратку у Србију посветио се академској каријери и раду на Економском факултету.

„То место није школа за политику, амбасадор у Вашингтону треба да познаје политику сопствене земље и да има добре везе у међународним односима, да има искуство и знање о земљи у коју долази", закључује он.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]