Корона вирус, самоћа и усамљеност: Најтеже је онима који нису бирали да буду сами

Почетак самосталног живота Бојане Вучковић поклопио се са почетком ванредног стања, пошто јој је цимерка отишла код родитеља.

„До краја ванредног стања ми се живот сводио на посао, одлазак у куповину и читање или гледање филмова у слободно време", прича ова 29-годишња професорка математике за ББЦ на српском.

Када су мере ублажене, Бојана се преселила у нови стан, али са погоршањем епидемиолошке ситуације и новим мерама, почела је да осећа и неке од недостатака самосталног живота.

Осећај усамљености, анксиозност, нервоза, неизвесност, бес, туга, уплашеност - само су нека од стања која многи данас проживљавају, било да живе сами или не, кажу психолошкиње, саговорнице ББЦ-ја на српском.

Када је о људима који живе сами реч, лоше емоције могу да буду појачане, нарочито када самостални живот није био њихов избор, каже за ББЦ на српском психолошкиња Сандра Бјелац.

Она је у марту на Твитеру објавила број телефона на који могу да се јаве сви они који имају психолошке проблеме због новонастале ситуације.

Један од проблема због ког су јој се људи без обзира на узраст јављали била је и самоћа и осећај усамљености.

„Они који су физички били сами јесу звали да би имали са ким да поразговарају или да кажу да су уплашени, али ми се чини да нису били толико усамљени."

„Људи који иначе живе сами јер су тако одабрали, нису се јављали зато што су имали проблем што су сами, па се кају због таквог избора, већ зато што се јављала појачана анксиозност или депресија", каже Бјелац.

У већем проблему су били они који стицајем околности живе сами - јер су остали без партнера или су их заборавили чланови породице.

„Такви људи имају проблема и са самоћом и са усамљеношћу, али просто зато што то није њихов избор. Свака кризни ситуација такво стање погорша", каже Бјелац.

Самоћа и усамљеност

Иако често иду заједно, самоћа и усамљеност не повлаче нужно једно друго.

„Усамљеност је генерално проблем и не знам да ли је горе било када је била ванредна ситуација или када је редовно ванредна ситуација у којој смо ми иначе", објашњава Бјелац.

Треба направити разлику између усамљености и самоће, додаје она. Каже и да су јој се током забране кретања јављали људи због осећаја усамљености, иако нису били физички сами у становима.

„Јављали су ми се, рецимо, супружници који се потпуно не разумеју, принуђени да буду у истом простору, али су им приоритети потпуно различити, потпуно различито им је виђење ситуације, потпуно различито је доживљавају", додаје она.

Старији људи нису само физички угроженији због корона вируса. У проблему су и они које чланови породице заборављају, наводи Бјелац.

„Тада се јављала и самоћа и усамљеност", каже она.

Слична искуства има и психолошкиња Тамара Радивојевић.

„Занимљиво је да су се у подједнакој мери јављали и они који су сами, као и они који су сада изненадно целодневно у кући са својим породицама и за оба је било потребно доста прилагођавања", каже она.

Радивојевић додаје да су у највећем проблему били они који су депресивни или су томе склони, а онда су се нашли сами, радећи од куће или су били без посла, без могућности да се крећу и налазе са пријатељима и породицом у мери као раније.

„Тај доживљај самоће и изолованости од других је онда појачавао потиштеност", каже она.

Губитак воље и повлачење у себе тада стварају зачарани круг који одражава депресивност, објашњава Радивојевић.

„Свакако, чак и без овако изражених психолошких проблема, велики број младих се јављао са овим проблемом - због растављености од партнера и немогућности да се виде, загрле, пољубе", закључује она.

Бјелац каже да је млађима лакше да превазиђу овакве ситуације јер су прилагодљивији и електронски писменији.

Нови хобији и више комуникације

За Дуњу Пајовић већи проблем од самоће је неизвесност читаве ситуације - колико ће све још трајати, какве ће се све мере доносити и шта ће се дешавати када криза прође.

Она има 27 година, живи и ради у Београду, стотинак километара удаљена од породице. Канцеларију је преселила у стан и каже и да се не осећа толико усамљено пошто је на различите начине повезана са људима с којима и иначе комуницира.

„Не виђамо се често, додуше, али се можда и чешће чујемо него раније, да надокнадимо то што се не виђамо", каже Дуња за ББЦ на српском.

Време које је приморана да проведе сама, прекраћује бавећи се свим оним стварима за које је раније изговор био - „немам довољно времена, превише сам заузета или уморна".

„Завршавам ствари које сам одлагала, посвећујем више времена и пажње хобијима, а открила сам и нека нова интересовања."

Каже да јој тешко пада неизвесност и свака апсолутна забрана.

Тамара Радивојевић наводи да, ако је пандемија нешто добро донела, то је спознаја колико нам је путем интернета, друштвених мрежа и других платформи доступних садржаја којима се можемо посветити или се у њима опробати.

„Кроз ту виртуелну реалност можемо одржавати контакте, можемо се чак и видети путем видео позива, могуће је укључити и већи број људи, организовати дружења, игре, караоке вечери, идеје су безграничне", каже она.

Старији су у већем проблему, јер је разговор преко Скајпа или Вајбера често врхунац онлајн комуникације, објашњава Бјелац.

Саговорнице ББЦ-ја кажу да је важно одржавати контакте са породицом и пријатељима и са њима делиоти како се осећамо.

„Врло често се осећамо усамљено и у том смислу што имамо утисак да смо сами у својим проблемима и тек кроз дељење и разговор имамо прилику да осетимо разумевање, да видимо да се и нама драги људи суочавају са сличним тегобама", каже Радивојевић.

То је можда и прилика да се од њих чује и неко користан савет у вези са тим шта њима помаже, додаје.

За помоћ и савете због доживљаја усамљености и самоће подједнако су јој се јављали и мушкарци и жене.

„Недостаје ми ствари које лето чине летом"

Да су ствари нормалне, Бојана би сада можда била на мору, путовала би и излазила и то је оно што јој у овој „новој нормалности" највише фали.

„Недостају ми ствари које лето чине летом: путовања, море, пливање, журке. Претпостављам да то недостаје свима, живели сами или не", каже Бојана.

Сада, када нема обавезе на послу, много више времена проводи напољу - шета, трчи, вози бицикл.

„Током ванредног стања је до изражаја дошла лошија страна самачког живота - јесам била усамљена, посебно у вечерњим сатима када бих звала пола именика, само да разговарам са неким", каже она.

Сада је ситуација, каже, боља.

„Сада нема полицијских часова и у било које доба могу да изађем, макар у шетњу поред Дунава."

Тешко јој пада ношење маске, посебно по врућини, а стално размишља и о држању дистанце.

„Приметила сам да се сви саблазнемо када неко поред нас кине или се накашље. Добро је једино што добијамо мало више личног простора у градском превозу", каже Бојана.

Нови талас тражења помоћи

Тамара Радивојевић је, као и многи други психолози, психотерапеути, психијатри, почетком ванредног стања почела с бесплатним саветовањем.

По укидању ванредног стања и повратку колико-толико нормалном животу, имала је мање позива за помоћ, али су после неколико недеља људи почели поново да се јављају.

„Као и када је уведено ванредно стање, обраћању за помоћ је претходио период током ког људи нису били потпуно свесни којих је размера ова другаепизода, у ком ће правцу напредовати, какве ће мере бити укључене, шта ће то значити сада за њихову даљу организацију времена, послова, одмора и тако даље."

Код људи су се, каже, поново пробудили страхове и бриге, али и бес и фрустрираност.

„Изгледало је да је ситуација под контролом и да се можемо вратити тој некој нормали, а онда одједном поново наступају мере и повећање броја заражених, што доводи до осећаја љутње, беса, иритираности, нових страхова од увођења још строжих мера", каже Тамара.

Сандри Бјелац се у овом другом кругу још нико није јавио за помоћ.

Она објашњава да ће велики проблеми настати тек кад ова пандемија буде прошла и када се ствари колико-толико доведу у нову нормалу.

„Ми смо се суочили с језивим страховима и поремећен нам је цео систем и вредности и животних навика и структуре дана и свега осталог. Људи су посезали за свим што може да им врати било какав осећај контроле, а то су најчешће алкохол и различите таблете.

„Са тим проблемом и последицама ћемо се тек суочавати када прође непосредна опасност", каже она.

Људи су, објашњава, у константној непосредној опасности.

„Од ујутру од када отворимо очи, сви смо у аларму, у црвено смо. Људи посежу за било чим што ће то црвено да спусти у розе."

Новонасталу ситуацију илуструје маратонском трком, само што се у овој трци не зна када ће крај. Капацитети се, каже, троше.

„Ми смо у ситуацији у којој не знамо кад ће крај, не можемо да предвидимо и свако јутро наново активирамо све капацитете које имамо. То не може бесконачно да траје, већ смо се довољно истрошили", каже она.

У таквим ситуацијама до изражаја долазе и самоћа и усамљеност, посебно код старијих.

„Ако сте сами и имате неке године, а немате никога ко ће вам доћи и немате никакву обавезу, онда је то далеко већи проблем. Усамљеност и самоћа у старијим годинама гори су и тежа него код млађих и радно активних", закључује Бјелац.

Која психолошка помоћ је доступна?

Министарство здравља је отворило посебну телефонску линију за психосоцијалну помоћ грађанима: 0800/309309.

Због све већих проблема, од понедељка је поново активна и апликација Подршка психотерапеута.

Институт за ментално здравље има посебну линију за старије од 18 година: 063/1751150.

Психолози и психијатри бесплатну помоћ нуде и на друштвеним мрежама. У овој и овој групи можете наћи њихове профиле и контакте.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]