Корона вирус: Како су страхови од пандемије и болести променили нашу психологију

Претња од заразе може да изобличи наше психолошке реакције на свакодневне интеракције, доводећи до неочекиваног понашања, каже Дејвид Робсон, новинар задужен за науку специјализован за екстреме човечјег мозга, тела и понашања.

Ретко кад је претња од неке болести толико заокупљала наше мисли.

Недељама све новине на насловним странама објављују текстове о пандемији вируса корона; радио и ТВ емисије извештавају из сата у сат о најновијој стопи смртности од болести; и у зависности од тога кога пратите, друштвене мреже су препуне застрашујуће статистике, практичних савета и црног хумора.

Као што су други већ писали о томе, ово стално бомбардовање може за последицу да има повећану анксиозност, са непосредним утицајем на наше ментално здравље. Али непрестано осећање претње може имати друге, перфидније ефекте на нашу психологију.

Због неких дубоко укорењених реакција на болести, страхови од заразе нас наводе да постанемо већи конформисти и да се понашамо више као припадници племена, а да смо мање толерантни према ексцентричности. Наша моралне осуде постају оштрије и наши друштвени ставови конзервативнији кад се разматрају питања као што су имиграција, сексуалне слободе и равноправност.

Дневни подсетници на болест могли би чак да измене и наше политичке ставове.

Скорашње вести о повећаној ксенофобији и расизму могли би већ да буду први знаци овога, али уколико се предвиђања научних истраживања испоставе као тачна, могле би да одражавају и много дубље друштвене и психолошке промене.

Бихевиорални имуни систем

Као и већина људске психологије, ове реакције на болест морају да се разумеју у контексту праисторије.

Пре рођења модерне медицине, заразне болести биле су једна од највећих претњи по наш опстанак. Имуни систем има неке невероватне механизме за лов и убијање тих патогених освајача.

Нажалост, ове реакције нас успављују и чине летаргичним - што значи да наши болешљиви преци нису могли да извршавају основне активности, као што су лов, сакупљање или подизање деце.

Бити болестан је и физиолошки скупо. Пораст телесне температуре током грознице, на пример, од кључне је важности за ефикасну имуну реакцију - али то за последицу има 13 одсто повећања телесне потрошње енергије.

Док је храна била у оскудици, то је представљало озбиљан терет.

„Разболети се и омогућити овом предивном имуном систему да заправо функционише стварно много кошта", каже Марк Шелер са Универзитета Британске Колумбије у Ванкуверу.

„То вам је као здравствено осигурање - сјајно га је имати, али је бедак кад мораш да га употреби

Све што уопште смањује ризик од заразе требало је стога да понуди значајну предност приликом опстанка. Из тог разлога, развили смо сет несвесних психолошких реакција - које је Шелер назвао „бихевиорални имуни систем" - да би делали као прва линија одбране која би смањила наш контакт са потенцијалним патогенима.

Гадљива реакција једна је од најочигледнијих компоненти нашег бихевиоралног имуног система. Кад избегавамо ствари које лоше миришу или храну за коју верујемо да је нечиста, инстинктивно покушавамо да се клонимо потенцијалне заразе.

Само пуки наговештај да смо већ појели нешто покварено може да нас наведе да се исповраћамо, избацујући из себе храну пре него што је инфекција добила шансу да се запати. Истраживачи сугеришу да имамо склоност и да се живописније сећамо материјала који у нама изазива гађење, омогућивши нам да се сетимо (и избегнемо) ситуације које би могле да нас учине подложнијима зарази касније.

Будући да су људи друштвена врста која се развила тако да живи у великим групама, бихевиорални имуни систем такође је прилагодио наше интеракције са људима тако да минимизује ширење заразе, довевши до неке врсте инстиктивног социјалног дистанцирања.

Те реакције умеју да буду прилично сирове, будући да наши преци нису могли да знају специфичне узроке сваке болести или начине на који се оне преносе.

„Бихевиорални имуни систем функционише по принципу 'боље спречити него лечити", каже Лене Орое са данског Универзитета Архаус.

То значи да су те реакције често погрешне и могу их изазвати ирелевантне информације - мењајући наше доношење моралних одлука и политичко мишљење о питањима која немају никакве везе са актуелном претњом.

Повинуј се или иди

Погледајмо прво наше опште ставове према културолошким нормама - и људима који их крше.

Разни експерименти показали су да постајемо већи конформисти и поштоваоци конвенција кад осетимо претњу од болести.

Шелер је прво припремио учеснике да се осећају угрожено од заразе тражећи од њих да опишу раније случајеве кад су били болесни, а онда им дао разне тестове који су мерили њихову склоност да се повинују правилима.

На једном тесту је, на пример, студентима дао предложену промену система оцењивања на универзитету - они су могли да гласају убацивши новчић у теглу обележену са „слажем се" и „не слажем се". Повећана осетљивост на болест довела је до тога да учесници следе већину и убаце новчић у теглу са највећим бројем новчића. Приликом њиховог одлучивања као критеријум је превагнула популарност уместо да иду против гомиле властитим мишљењем.

У међувремену, упитани за врсту људи која им се допада, учесници које је бринула болест такође су били склонији да више воле „конвенционалне" или „традиционалне" појединце, а мање склони томе да осећају наклоност према „креативним" или „уметничким" особама. Испоставило се да је сваки знак слободумља - чак и инвенција и иновација - постао мање цењен док постоји опасност од заразе. У експлицитним упитницима, они су исто тако били склонији да се сложе са изјавама као што су „кршење друштвених норми може имати штетне, нежељене последице."

Те припреме би могле да делују прилично удаљено од ТВ и интернет вести са којима се суочавамо данас. Али истраживачи са Универзитета у Хонг Конгу припремили су људе сценама из филма Смртоносни вирус (Outbreak), које би могле више да подсећају на неке од новинских извештаја данас; упечатљиве сцене пандемије навеле су их да више вреднују конформизам и послушност него ексцентричност или побуну.

Морално подозрење

Зашто би бихевиорални имуни систем мењао наше мишљење на овај начин?

Шелер тврди да многа наша прећутна друштвена правила - као што су начини на које можемо или не можемо да припремамо храну, количина друштвеног контакта који јесте и није прихватљив или како се решавати људског отпада - може да смањи опасност од заразе.

„Током већег дела људске историје, много норми и ритуала служило је овој функцији држања подаље од болести", каже Шалер.

„Људи који имају обичај да се повинују тим нормама служе јавном здрављу а људи који крше те норме не угрожавају само себе већ и друге." Као последица тога, корисније је поштовати конвенције кад постоји опасност од избијања заразе.

Иста логика могла би да објасни зашто током епидемије постајемо морално подозривији. Студије показују да кад се плашимо заразе, обично смо строжи кад судимо о изневеривању лојалности (као кад запослени лоше прича о својој компанији) или кад видимо некога ко не поштује ауторитет (као што је судија). Ти конкретни догађаји не би ни на који начин потпомогли ширење заразе, наравно, али опирањем конвенцији они шаљу сигнал да би ти људи могли да прекрше и нека релевантнија правила која постоје да бисмо се клонили болести.

Чак и екстремно суптилни подсетници на болест могу да обликују наше понашање и ставове. Само то што су учесници једне студије просто замољени да стоје поред гела за прање руку изазвало је међу њима испољавање конзервативнијих ставова повезаних са већим поштовањем према традицији и конвенцији.

У истој студији, подсетник да се перу руке довео је до тога да учесници више осуђују неконвенционално сексуално понашање. Мање су били склони да опросте жени која је изјавила да је мастурбирала држећи у руци меду из детињства, на пример, или пар који је водио љубав у кревету баке једног од њих.

Страх од аутсајдера

Поред тога што нас тера да строже оцењујемо људе у властитој друштвеној групи, претња од болести може да нас наведе и да будемо неповерљивији према странцима. То нису тако добре вести уколико тражите романсу.

И у онлајн профилима и у сусретима лицем у лице, Натсуми Савада са Универзитета Мекгил из Канаде открила је да формирамо лошије прве импресије о људима уколико се осећамо угроженије од заразе. Даље истраживање показало је да се посебно строго суди о конвенционално мање привлачним људима - можда зато што бркамо њихове непривлачне црте лица са знацима лошег здравља.

Наше појачано неповерење и сумњичавост такође ће утицати на наше реакције на људе другачијег културолошког порекла. Према Шелеру, то може да проистекне из страхова од неконформизма: у прошлости, људи изван наше групе можда су били мање склони да се држе конкретних прописаних норми које је требало да заштите становништво од заразе и тако смо се плашили да ће они несвесно (или намерно) раширити заразу.

Али данас то за последицу може да има предрасуде и ксенофобију.

Орое је, на пример, открила да страх од болести може да утиче на ставове људи према имиграцији. Она истиче да је то део приступа „боље спречити него лечити " у склопу бихевиоралног имуног система.

„То је погрешно тумачење" ирелевантних знакова које се дешава „кад се развијени ум сретне са мултикултурализмом и етничком разноликошћу модерних времена, који нису били стална појава током већег дела наше еволутивне историје", каже она.

Борба против Ковида-19

Утицај бихевиоралног имуног система варира од појединца до појединца; неће на свакога утицати истом мером.

„Неки људи имају посебно осетљив бихевиорални имуни систем због чега реагују посебно снажно на ствари које тумаче као потенцијални ризик од заразе", каже Орое.

Према истраживању, ти људи би већ ионако гајили веће поштовање према друштвеним нормама и веће неповерење према аутсајдерима од просечне особе, а повећана претња од болести само учвршћује њихове ставове.

Још немамо конкретне податке о начинима на које епидемија вируса корона мења наше мишљење - али теорија о бихевиоралном имуном систему свакако сугерише да је то вероватно.

Јоел Инбар, са Универзитета у Торонту, тврди да би то пре била релативно умерена промена у укупном мишљењу читаве популације него огромна промена друштвених ставова.

Он је пронашао неке доказе друштвене промене током епидемије еболе из 2014. године, којом су биле опседнуте међународне вести: на узорку од више од 200.000 људи, урођени ставови према гејевима и лезбејкама као да су се током епидемије благо погоршали.

„Био је то природни експеримент у ком су људи читали много о претњи од болести и изгледало је као да је то заиста мало променило ставове људи."

Уз предстојеће председничке изборе у САД, природно је запитати се да ли би било шта од овога могло да утиче на склоност људи према различитим кандидатима или њихове реакције на одређене политичке потезе. Шелер спекулише да би то могло да одигра неку мању улогу, али је скептичан по питању тога да то може да буде одлучујући фактор.

„Више утицаја на мишљење би могао да има не бихевиорални имуни систем, већ директнија перцепција колико добро владини званичници реагују или не реагују на читаву ситуацију", каже он.

Чак и ако ове психолошке промене на буду имале утицај на резултат председничких избора на националном нивоу, вреди размислити о томе колико оне утичу на наше личне реакције на вирус короне.

Било да изражавамо конформистичке ставове, судимо о туђем понашању или покушавамо да разумемо ваљаност различитих тактика заустављања болести, могли бисмо да се запитамо да ли су наше мисли заиста последица рационалног резоновања или би на њих могла да утиче древна реакција која се развила миленијумима пре открића теорије микроба.

--

Дејвид Робсон је аутор књиге Замка интелигенције, која истражује психологију наших најчешћих грешака у резоновању и доказане стратегије да се унапреди наше доношење одлука. Он је @d_a_robson на Твитеру.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]