Мексиканац у Слагалици: Како је Карлос Франко освојио Србију

Карлос Франко - ведри Мексиканац, а Београђанин - један је од најпопуларнијих учесника Слагалице у последњих неколико година. Ово је његова прича.

„Ћу, ћеш, ће, ћемо, ћете, ће" су ненаглашени облици презента ког глагола?

Многи грађани Србије не би знали одговор на то питање, нарочито не док их камере посматрају, али један Мексиканац је знао.

„Хтети", рекао је Карлос после неколико тренутака размишљања и добио десет драгоцених бодова.

„То је можда и нормално", објашњава Франко за ББЦ на српском.

„Можда не бих знао одговор на неко слично питање на шпанском, а неки странац би то знао, јер је та правила учио недавно и свеже му је", додаје.

Неке ствари је знао, неке није, али Карлос одавно овде није странац.

„Већ скоро пет година живим у Београду и сад сам већ наш, како би се рекло", изјавио је у емисији и изазвао бројне симпатије.

„Па да, пет година нисам био у Мексику, буквално се осећам као Србин", каже он за ББЦ.

„Живим овде, говорим српски сваког дана, дружим се са Србима... Мексико ми је сад некако туђа земља, кад се вратим више ћу се осећати као туриста", додаје уз осмех.

Спојнице

Знао је Карлос „ћу, ћеш, ће" , али је у игри Спојнице добио коску.

У првој емисији задатак му је био да споји имена и презимена председника југословенских влада између два светска рата, а у следећој животиње у насловима домаћих песама.

„Било ми је криво због тога, али сам знао да постоји ризик да се то догоди", каже 27-годишњак, који је на мастер студијама Факултета политичких наука.

„Колико пута сам гледао Слагалицу и у тој игри су били бивши председници СССР-а, афрички диктатори или сличне ствари које бих знао", додаје.

Како каже, често иде на паб квизове, а многи из тог света су већ учествовали у Слагалици.

„Дуго пратим Слагалицу и желео сам да видим како би изгледало када бих учествовао, докле бих могао да догурам", наводи Карлос.

Прво коло је прошао, тако да је тренутно догурао до четвртфинала. Шта ће даље бити видећемо, али делује да је једна ствар готова - Франко је популаран у Србији.

„Зезали су ме другови, као 'еј ти ћеш да постанеш познат'. Нисам знао да баш толико људи прати Слагалицу", каже он и смеје се.

„Јуче сам ишао у маркет и људи ми се јављају на улици. Кажу ми 'хеј, ти си Карлос, гледали смо те на телевизији, навијамо за тебе'... Лепо је то".

Душа

Уколико сте гледали Карлосов наступ у Слагалици сигурно сте приметили његово знање српског - прича без грешке, чак ни са страшним падежима који су свима проблем.

Карлос каже да му није било тешко да научи српски - имао је предзнање.

„Прво сам учио руски, јер сам био на размени студената у Москви, тако да сам имао неку предност кад сам дошао, граматика је прилично слична.

„Наравно, има изузетака које сам морао да научим, али није било тако нешто јер сам имао предзнање из неког словенског језика", наводи он.

А управо је у Москви почела његова балканска прича…

„Тамо сам упознао доста Срба, Хрвата, па и Црногораца, али нисам знао ништа о Балкану… Знао сам само да постоји, али нисам знао ни шта има тамо, ни како се тамо живи.

„Онда сам помислио да бих могао да отпутујем на Балкан из Русије, није то толико далеко. То је било 2012. године".

„Следећег лета сам поново дошао у Европу, па сам свратио у Београд, упознао овде многе људе и што ми је Београд био дражи све сам више долазио".

Када је по завршетку студија у Мексику требало уписати мастер, избор је био јасан - Београд.

„Београд ми се толико свидео… Али питао сам се како би било живети у њему, не само бити тамо туристички. Другачије је то", наводи.

А зашто му се Београд свидео?

„Због људи", каже кратко.

„Лако их је упознати, сви су отворени, духовити, дружељубиви. У свету углавном није тако лако упознати некога, а и кад се то догоди тешко постајеш њихов пријатељ. Овде није тако.

„Комшије те поздрављају, помажу ти… Још увек постоји та душа у граду. Град има душу и људи имају душу. У неким већим градовима се то изгубило".

Укратко, Карлос се у Београду осећа као код куће.

„Да, Београд је мој град. Имам живот овде, пријатеље… Познајем град као да живим овде од рођења. Имам чак и свог фризера код којег увек идем и остале сличне ситнице. А највише волим да идем на Калиш".

Обишао је и остале делове Србије и, како каже, највише ужива у храни и пићу.

„Уф, волим вињак, пива, ракију… Највише ракију. Шљиву, али све су лепе.

„А од хране… Уф, домаћу храну обожавам… Сарму, подварак, пребранац… Волим и ћевапе и пљескавице, али домаћу кухињу волим највише", наводи.

Трема

Трема је опасна неман - фудбалерима ноге веже у чвор, тенисерима се због ње чини да уместо рекета држе балван, а квизашима зна да прилично испразни мозак.

„Да, треба је била огромна. Милици је било још горе него мени, имала је баш велику трему, видело се то. Дрхтала је", каже Карлос.

Зато су њих двоје пре снимања отишли на пиће.

„Да, било је једно пиће. Вињак чини ми се. Против треме", каже Карлос уз осмех.

Он и Милица су се упознали на снимању и сада су у контакту.

„Синоћ смо баш попили по ракију преко видео позива", наводи Карлос, опет уз осмех.

Мексико

Карлос је тако у међувремену постао домаћи у Београду - граду који је прилично другачији од хладног Мексика.

Да, хладног Мексика.

„Мој родни град је Пачука - ко воли фудбал знаће по фудбалском клубу. Није велики град за мексичке стандарде, као Нови Сад је отприлике, а таман је толико удаљен од Мексико Ситија као Нови Сад од Београда", наводи.

„Миран је град, леп и стално је хладно. Многи мисле да је у Мексику увек врућина и углавном јесте, али не и у мом граду… Тамо је стално хладно.

„Ова зима је у Београду била блага - таква је температура у мом граду преко целе године. Због велике надморске висине".

То значи да Карлос сада ужива у београдском пролећу, али ту има зачкољица.

„Мрзим лето и врућину. Не могу то да поднесем… Врућину стварно не могу", каже.

А колико има сличности између Мексиканаца и Срба?

„Доста, баш доста. Менталитет, отвореност, тај став да си према свима си као да су ти род, дружење, зезање, те форе међу пријатељима и… Зафркавање, да тако кажем. Исто је све".

Међутим, није баш уобичајено да неко из Мексика дође у Србију на студије.

Шта су му тамо рекли на ту идеју?

„Моја породица је знала да желим видим како изгледа живот у иностранству, али су се мало зачудили кад сам поменуо Србију.

„Мислили су зашто не Немачка, Француска или Велика Британија, зашто баш Србија? Али схватили су да ми се овде свиђа и било је ради шта хоћеш".

Друштвене мреже

Једно је јасно - интернет навија за Карлоса.

Карантин

Тако је и било - Карлос је дошао у Србију.

Међутим, сада су га овде затекли карантин, пандемија, вирус, полицијски час и све остале кључне речи из последњих неколико месеци.

Како то подноси?

„Баш ми тешко све то пада, морам да кажем… Баш тешко. Социјалан сам, волим да будем у друштву и волим да будем напољу.

„Небитно да ли је то неко дружење у затвореном простору или шетња по природи, а сада то није могуће. Нисам навикао на то и тешко је".

Време убија на Википедији, јача општу културу.

„Покушавам да научим што више ствари. Буквално само отворим сајт и где ме одведе".

„Тренинг за будуће квизове", кажем.

„Да, да", одговара уз осмех.

Кад све ово прође прво ће, каже, прославити некако са друштвом или отпутовати негде.

„Битно је само да имам ту слободу, да могу да идем где хоћу и радим шта хоћу", истиче.

Шта даље?

„Не знам, остао ми је још мастер рад да завршим на ФПН-у, преводим неке текстове преко интернета… Видећу шта ћу.

„Шта год, само да могу да будем овде и даље".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]