Поплаве у Босни и Херцеговини: „Вода је носила куће као папир”, ББЦ у најтеже погођеним местима

Бесана ноћ је иза мештана Бутуровић Поља, насеља удаљеног 14 километара од центра Коњица, града у планинској Херцеговини, и места за којег се каже да је оно „и" из имена државе Босна и Херцеговина.

Због обилних падавина које су биле поново најављене, пет дана после катастрофалних поплава и клизишта у којима је живот изгубило најмање 23 људи, наређена је хитна евакуација становништва.

Током ноћи између уторка, 8. и среде, 9. октобра већина људи је измештена, али међу њима није Нијаз Падаловић.

Каже ми то преко телефона, одмах по сазнању да је локална власт наредила евакуацију.

Број ми је сам дао, неколико сати раније када сам током дана посетио његово брдовито насеље. Или оно што је од њега остало.

„Требаће вама информација ових дана", рекао ми је.

Пола сата иза поноћи, узвраћа позив и каже да су људи углавном исељени.

„Послали су аутобусе и одвезли су људе. Само су мушкарци остали. Син ми је остао, жену сам послао", каже Падаловић.

Он не мисли да напушта Буторовић Поље у којем су до сада пронађене две жртве поплава и клизишта.

„За двоје људи у Бутуровић Пољу још трагамо", каже градоначелник Коњица Осман Ћатић за ББЦ на српском.

Погледајте видео о поплавама у Босни и Херцеговини:

У поплавама и одронима 4. октобра погинуло је, према до сада прикупљеним подацима, најмање 20 људи, а још најмање шест људи се и даље води као нестало, што је једна од највећих трагедија у Босни и Херцеговини после крвавог рата пре три деценије.

Страхује се да број мртвих није коначан.

Бутуровић Поље: Ту су некад биле куће

Одлазак у Бутуровић Поље једно је од мојих најпотреснијих новинарских искустава.

Пошто је штета делимично санирана пут до овог насеља је проходан, али је на многим местима оштећен и прекривен блатом.

Да бисте до њега дошли морате да прођете три полицијске патроле.

Прва вас не зауставља, на другој морате да пружите добар разлог да би вас пустили у насеље.

Мени је био довољан договор за изјаву са шефом локалне цивилне заштите са којим се, због његових непредвиђених обавеза, на крају нисам ни видео.

Често је мењао теренске локације, журио на састанке, а телефон му је углавном био заузет.

Сви знакови поред пута до Бутуровић Поља указују на то да се овде десило нешто страшно: свако мало се мимоилазите са камионима који превозе земљу, стабла, отпад који је нанела река, ватрогасна кола и возила спасилачких служби.

Тек што сам прошао полицијску контролу, размере катастрофалних поплава биле су ми јасно видљиве.

Са десне стране је пола куће, док је други остатак вероватно километрима далеко.

Са леве стране виде се остаци водене бујице, делови аутомобила који вире из муља и камења.

Километар или два даље улазим у централни део насеља.

Дочекује ме полицајац који страном новинару појашњава да може да се креће јавним површинама, али не сме да улази у дворишта кућа.

Моје позивање на ранији договор са шефом цивилне заштите био је довољан разлог да ми полицајац дозволи да кренем даље.

То 'даље' је најпотреснији призор.

Са леве стране су остаци куће у којој је живела породица кћерке Нијаза Падаловића.

„Спасили су се, срећом. Десет минута након што су изашли из куће, она је потонула.

„Комшија је дошао и помогао им да се спасу, дете од седам месеци, дете од пет година, кћерка, зет и његови родитељи", присећа се.

Док разговарамо поред нас пролазе камиони натоварени материјалом који је нанела вода, у даљини видим спасиоце са псима који трагају за несталима.

Иза Нијазових леђа је празнина.

Мали поток и око њега корито пуно муља, камења и ишчупаних стабала.

Тешко је замислити да су на том месту су до петка ујутру биле куће. Њих 10.

„Ево овде је била кућа мог амиџе (стрица), сад јој нема трага. Ево и овде је била једна кућа", показује и наставља у даху:

„Доле су биле четири. Овде је била кућа мог комшије Рефика који је смртно страдао. Имао је и рибњак, све. Рефика више нема".

'Све је нестало у 10 минута'

Бећир Хакаловић, комшија Нијазове ћерке, нема шта да ми покаже осим гомиле камења и блата.

„Кућа је била овде, тачно где је била вода", објашњава ми.

Тешко је проценити где је то 'тачно' јер тамо где је показао руком не виде се ни темељи.

„Све се догодило у 10 минута. То је почело око пола један, видим ја не шали се.

„Покупим жену и децу, одем код комшије у ову кућу", показује Хакаловић на другу страну где је гомила срушених зидова.

„Гледам моју кућу са овог балкона, удара вода у њу. Касније је вода почела да носи куће, носи их као папир, носи аутомобиле, стоку.

„Изгубио сам све осим фамилије", каже он за ББЦ на српском.

Стотинак метара даље је неколико кућа које су делимично поплављене.

Рамиза Уштовић није сигурна да ли би била жива да по њу није дошла комшиница.

„Спавала сам. Не бих ни знала шта се дешава, могло ме и однети да ме комшиница није дошла пробудити", каже ми Рамиза.

Док разговарамо, њена комшиница лопатом чисти велике количине муља које је нанела бујица.

Комшиница јој је у касним 50-им и у односу на мештане околних кућа је најмлађа.

„Ето ти, кад сам ја најмлађа. Све сам их ја овде обилазила и будила", каже она, али не жели много да говори.

Доста јој је свега, добацује.

У сваком дворишту затичем људе који чисте остатке бујице.

Сагласни су да овако нешто никада нису видели и да су захвални Богу што су уопште живи.

И регион на ногама

„Пази се, не прилази, није сигурно", говоре ми две жене док прилазим на узвишицу испод које је бујица однела неколико живота, 10 кућа, више аутомобила и ко зна колико стоке.

Са места се протеже поглед на пустош која је некада била комшилук.

Ту је дошао и вођа словеначког спасилачког тима Алеш Цедилник.

Из ове, данас развијене чланице Европске уније, у бившу републику некада заједничке југословенске државе, дошло је 46 спасилаца и шест обучених паса.

У трагање за несталима укључени су и тимови из Србије, Црне Горе, Хрватске, Велике Британије и земаља Европске уније.

„Око 20 људи и четири пса претражују реку, поречја, земљу око реке", прича Цедилник и наставља ка колегама.

Несрећа брише све међуетничке поделе

Природна катастрофа је ујединила људе у иначе етнички и верски подељеној Босни и Херцеговини.

То потврђује и посета локалног православног свештеника насељу у којем је већински муслиманско становништво.

Према подацима мисије ОЕБС-а у БиХ за првих шест месеци 2024. године, сви забележени злочини из мржње почињени су због верских предрасуда.

Локални имам, вођа муслиманске верске заједнице, каже ми да је заједништво у оваквим тренуцима „нормално".

„Бог нас је намерно направио да нисмо сви исти. Да будемо различити букети најлепшег цвећа", говори Сенахид Зукан о посети пароха из Коњица Бранислава Боровчанина.

Присећајући се ноћи у којој је село промењено до непрепознатљивости, показује ми дрво на којем је један човек читаву ноћ чекао спасиоце.

„Тек ујутру су га пронашли и спасили".

Доња Јабланица затворена за новинаре

Под снажним утисцима напуштам село и крећем пут Доње Јабланице, насеља које је најтеже погођено и где је страдало 16 људи, а четворо се води као нестало.

На неколико места на главном магистралном путу од Коњица до Јабланице су машине које санирају оштећења.

Прошао сам тим путем стотину пута, али никада до сада нисам видео мање аутомобила.

Пут од Доње Јабланице до Мостара је затворен, па се од Сарајева до тог херцеговачког града мора заобилазним путевима.

На улазу у Јабланицу свуда су припадници горске службе спасавања, ватрогасци и добровољци.

Градом пролазе возила хитних и спасилачких служби са српским и хрватским таблицама.

Пред улазом у насеље затрпаним хрпом камења, за које се сумња да долази из оближњег каменолома, полицијски је пункт.

Цивилима и новинарима је улаз забрањен.

Много је тога што тек треба да буде откривено у том насељу, почев од коначног броја страдалих до истраге поводом сумњи да је катастрофи допринео и одрон са оближњег каменолома који је наводно нелегално радио.

Надлежно тужилаштво је после тих навода отворило истрагу.

У селу Злате погинула трудница

До заласка сунца је остало мање од сат, али одлучујем да посетим и село Злате, удаљено скоро три километра од центра општине Јабланица.

У овом селу сам био пре неколико година, тражећи саговорнике на тему о оближњој мини-хидроелектрани коју је изградио познати кошаркаш Мирза Телетовић.

На самом улазу, осим оштећеног пута, ништа не изгледа чудно.

Неколико стотина метара даље блато које у потпуности прекрива асфалт довољан ми је знак да сам близу места на којем је било бујица.

„Ту десно, ту је најгоре и ту је погинула трудница", каже ми колега ког затичем на одласку.

„Слађане", дозива ме Џенан Шашић, некадашњи активиста за заштиту оближње реке Дољанке.

Од борбе за заштиту реке је одустао, али од живота у Златама, каже ми, неће.

Показује нам огромне остатке камења који су се одломили од оближњег брда.

„По нашој евиденцији, 12 кућа је уништено до темеља или у њима не може да се живи", каже Џенан.

Денис Шашић, председник месне заједнице Злате, нада се да штета ускоро бити санирана, али додаје: „Не верујем да ће људи који су изгубили некога хтети да живе овде".

На повратку у Сарајеву читам вест о хитној евакуацији читавог угроженог подручја и лежем у кревет док ми се у глави смењују слике ужасних призора.

Ипак, ујутро су стигле боље вести - ноћ је протекла мирно, а најгоре кише, кажу, прошле су.

Нијаз јавља да је добро.

„Одлично сам, сунце данас, све је добро".

Погледајте и видео одмах после катастрофалних поплава и клизишта:

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]