Олуја, Србија и Хрватска 27 година касније: Млади који су одлучили да се врате и „крену од нуле"

„Од малена су ми говорили о нашој кући тамо негде на мору, слушао сам о нашим маслинама и месту где могу расти мандарине."

Уз ове речи, Никола К. одрастао је на бројним избегличким адресама у Србији, као вршњак Олује, војно-полицијске акције хрватских снага током које је 1995. око 200.000 Срба из Хрватске напустило домове.

„Видео сам кућу први пут 2000. године када сам са мамом отишао у родни Бенковац, место на северу Далмације.

„Тада сам први пут видео и море, што ми се урезало у сећање", каже 27-годишњи Никола и оставља утисак да је ту причу испричао већ много пута.

Нешто даље, у дворишту времешне куће у личком граду Грачацу, Татјана Мунижаба покушава да смири шестомесечног сина који плаче током нашег разговора.

Док њена бака преузима бригу, 30-годишња Татјана се присећа одрастања у избеглиштву.

„Јесте да се ми деца не сећамо Олује, али наш живот је био доста уназађен.

„Родитељи су морали да крену од нуле, али нама деци ништа није фалило", каже Татјана мирним гласом.

Хрватска војска и полиција спровеле су операцију Олуја од 4. до 8. августа 1995, чиме је окончан четворогодишњи оружани сукоб.

Тада је више од 200.000 Срба напустило домове на подручјима Баније, Лике, Кордуна и северне Далмације, а припадници хрватских снага убили су око 80 цивила који су бежали у колони трактора и аутомобила, подаци су Међународног суда правде.

До краја 1995, у Хрватској је убијено око 400 Срба који су одлучили да остану у њиховим кућама, показују подаци Хелсиншког одбора за људска права.

Нема прецизних података о укупном броју жртава, по неким изворима, у акцији хрватске војске Олуја нестало је 1.805 особа, а Хрватски хелсиншки одбор за људска права тврди да је током те операције погинуло укупно 677 цивила.

Документационо-информативни центар „Веритас" у евиденцији има имена 1.960 погинулих и несталих Срба од којих 1.205 цивила, међу њима 522 жене и 12 деце.

Генерали Анте Готовина и Младен Маркача осуђени су 2011. пред Хашким трибуналом на по 18 година затвора због Олује, али су ослобођени пресудом Жалбеног већа.

Од Бенковца, Панчева, Приштине, Темерина, Нове Пазове, па до Загреба

Са Николом нам се пут укршта у селу Дерингај, близу Грачаца.

Док седимо крај реке Отуча, Никола почиње причу тиме да је рођен у Бенковцу, граду у Задарској жупанији, четири месеца пре Олује.

„Живот моје породице пре рата је био добар, били смо добростојећа породица која се бавила сточарством", каже он.

Први пуцњи 1995. приморали су његову породицу да спакује ствари за неколико дана у два аутомобила и крену пут дуг 260 километара до Бања Луке, данас граду у Републици Српској, једном од два ентитета Босне и Херцеговине.

„Често говоре да су мислили да је то само привремено, да ће се брзо вратити.

„Понели су само основне ствари, али рецимо и породичне албуме са фотографијама", наводи.

Касније је схватио да му тај детаљ ипак говори да су и те како били свесни озбиљности ситуације.

Никола не прави паузе у разговору, често одговарајући сам и на непостављена питања.

Омета нас само звук воде.

Његову породицу је пут даље одвео најпре у Панчево, град удаљен 20-ак километара од Београда, потом су отишли 500 километара јужније, у Приштину на Косову, да би се поново вратили на север Србије, у војвођански Темерин, када су његови баба и деда 1996. купили кућу.

Чим смо се упознали ми је рекао да много воли Темерин, градић удаљен 20 километара од Новог Сада, а са радошћу говори о периоду који је провео тамо.

„Ту смо имали добре комшије, Мађаре, који су нас прихватили", каже Никола.

Кроз смех се присећа породичних прича како су Мађарице училе његову баку да прави зимницу, а она њих како се спрема риба.

Назива то „врло угодном културном разменом".

Убрзо се атмосфера мења, када каже да су проблеми почели 1999. пошто су се његови родитељи, сестре и он преселили у Нову Пазову, такође војвођански градић, на 30-ак километара од Београда.

„Једном сам покушао да приђем деци која су се играла у неком дворишту.

„Када сам кренуо да уђем, један дечак је рекао да ме неће пустити, зато што сам избеглица", каже.

Иако сада смирено говори о томе, наводи да га је тада то болело.

Временом су постали добри пријатељи и превазишли те разлике.

Међутим, морао је да се прилагоди.

„Научио сам да причам екавицу, иако сам са родитељима причао ијекавицу.

„Уколико бих некад у друштву изговорио реч на ијекавици, почело би подсмевање", присећа се Никола.

Оно се, додаје, најбоље огледало док су играли фудбал.

„Кад бисмо се посвађали, одмах би испливале увредљиве предрасуде.

„Говорили су ми да сам избеглица, Хрват или чак усташа", каже.

То га је мучило све до краја осмог разреда, када је одлучио да у Загребу, главном граду Хрватске, упише Српску православну општу гимназију 2010.

А са преласком на ову тему, расположење одмах постаје ведрије.

„То је била школа намењена томе да нас децу која су пролазила кроз такве ситуације, децу из таквих крајева, доведе у Загреб", наводи.

Каже да му је било велико олакшање када је упознао вршњаке који су причали на „нашем ијекавском говору".

„Као да сам скинуо неки огртач који ме је гушио и био ми јако тежак.

„Напокон сам могао да будем оно што јесам", наводи.

Тада се први пут сусрео са вршњацима Хрватима.

„Сви смо живели заједно у ученичком дому, нас 200 или 300.

„Међутим, ту је почео други низ проблема", каже.

Наводи да је понекад било провокација и малтретирања, а поново посматра кроз фудбал.

„Када се посвађамо, знали су да ме вређају по националној основи", каже.

Али сада говорећи тоном психолога објашњава да је увек настојао да разуме због чега се то дешава.

„То су елементи вршњачког насиља, да нисам Србин, вређали би ме због дугачке косе", наводи.

Ипак се осећао сигурно, каже, зато што школа није била велика и владала је породична атмосфера.

„Моје родитеље је бринуло да ли ће ме неко напасти, али нама је много природније да живимо у Хрватској као припадници српске националне мањине, него да смо у Србији.

„Ми смо увек знали да се морамо вратити и изборити за наше место у тој држави", каже одлучно.

Додаје да су се захваљујући тој школи он и његова старија сестра вратили у Хрватску, а Никола је касније уписао и завршио Правни факултет у Ријеци, лучки град у северном делу хрватског приморја.

„Дошао сам тамо и био у неком грчу, био сам међу непознатим људима.

„После неког времена сам се отворио и рекао да сам Србин, а људи су ми рекли па шта", присећа се и говори ми понеку догодовштину са факултета.

Породица ускоро поново на окупу

Никола је сваког лета и зиме ишао у Бенковац, још док је живео у Србији.

Међутим, боравили су код родбине, каже, зато што је њихова кућа срушена.

„Прво је била опљачкана 1995, а порушена је када су моји баба и деда покушали да се врате.

„То је била велика породична траума, сама чињеница да је неко покушао одузети наш завичајни дом је била шокантна", наводи узнемирено.

Његови баба и деда су се у међувремену вратили и обновили део куће, Никола их сад тамо редовно посећује из Загреба, где ради као правник.

После завршетка средње школе и Николина млађа сестра се вратила у Хрватску.

Сада чекају родитеље, који тренутно раде у Немачкој, да им се придруже.

После 12 година живота у Хрватској, каже да је схватио да Срби нису сами и изоловани.

„Погрешан је утисак који политичари у Србији остављају када говоре да се Срби боје изаћи из куће, да нас у Хрватској само шиканирају.

„Постоје одређени инциденти, који су се и мени дешавали, али се не сме све сводити на то, не желим да се Хрватска своди само на ратне злочине који су неки Хрвати направили", наводи Никола.

Како Хрватска у музеју чува ратно сећање:

'Кретање од нуле'

Татјана је рођена у личком граду Грачацу 1992, а тада су се и њени родитељи уселили у тек завршену кућу опремљену новим намештајем.

Прича о кући, спратовима, намештају и материјалима, покушавајући да ми дочара како је све било ново.

Али у њој су живели до 1995, када су морали да је напусте.

Татјана ми објашњава како је њена мама неколико дана пре Олује отишла у посету родитељима који су живели у Војводини.

Тада је повела трогодишњу Татјану и њену две године старију сестру.

„Понела је ствари само за неколико дана, није знала да ће бити бежања.

„Моји ништа нису изнели из куће, чак ни то нешто пара што су имали, све је остало", каже она разочарано.

Њен израз лица говори да су ствари одавно прихватили онаквим какве јесу.

Тако су и они остали у Бачком Брегу, селу на 30 километара од Сомбора.

Док говори да је то била велика мука и да њена породица није имала нигде ништа, шета по дворишту и држи сина.

„Родитељи су морали да крену од нуле", наводи Татјана.

Све време нас слуша њена бака, која се понекад убаци да потврди причу или допуни Татјанина сећања из детињства.

„Прво смо били у кући код маминих родитеља, где је живео ујак са двоје деце.

„Кад је пуна кућа, ту су стално и размирице, није било места за све", наводи.

Тада су њени родитељи изнајмили смештај у једној старој школи у ком су били скоро пет година.

„То је била само једна просторија, чак су и плафони пали, а нисмо имали ни шпорет ни купатило", каже она и показује рукама како је плафон изгледао.

Додаје да је због тога њен отац одлучио да прода кућу у Грачацу, која је била опљачкана али не и срушена, када је дошло време да Татјана и сестра крену у школу.

„Више се није могло...", слеже раменима.

„Морали смо да продамо кућу 2000. Родитељи су видели да нема назад, да нема враћања", наводи Татјана.

Управо су на подручју Лике у пролеће 1991. избили сукоби локалних Срба и хрватске полиције.

На Ускрс, 31. марта исте године, десио се први већи оружани окршај на Плитвичким језерима.

Побуњени Срби тврдили су да се не осећају безбедно у референдумској атмосфери у којој је Хрватска гласала о издвајању из Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, а хрватске власти су тврдиле да желе да успоставе ред и контролу на територији целокупне Хрватске.

То је био увод у оружани сукоб током ког је дошло до распада Југославије.

Од Бачког Брега до Беглучана

Иако су избегли из Хрватске, Татјанина породица је живела у месту у ком је 90 одсто хрватског становништва.

Више пута понавља како је срећна што је тамо одрасла.

„У Бачком Брегу нисмо имали проблема, штавише комшије Хрвати су нам помагали и били су уз нас.

„Моји најбољи пријатељи су Хрвати, тамо су добри људи", каже.

Како Сунце сија све јаче, склањамо се у хлад.

Тада говори како је почела редовно да одлази у Грачац 2010, пошто су се њени баба и деда вратили у стару кућу, ову иза које сад седимо.

Ту јој се десила иста судбина као и њеној мајци.

„Мамини родитељи су рођени у Лици, али су отишли у Војводину као деца 1946.

„Она је рођена у Бачком Брегу, али је стално ишла код баке у Хрватску", каже.

Додаје да је ту упознала њеног оца и због њега остала у Грачацу.

Почиње да се смеје и каже како је и она током посете баби упознала мужа.

„Две године касније сам се преселила код њега у село Беглуци, код места Срб, на 50 километара од Грачаца", присећа се.

Питам је да ли јој се селидба тешко пала, али она одмахује главом.

„Већ сам знала много људи у том подручју зато што сам стално долазила.

„Мој отац се бојао како ћу бити прихваћена, али за четири години колико живим ту, нисам имала никаквих проблема", каже.

Сада има двоје деце и запослена је као васпитачица у дечјој играоници.

Поново се склањамо у хлад, али беба овог пута почиње да плаче.

Подсећа је то на планове за будућност.

„Нострификовала сам диплому Педагошког факултета у Сомбору и спремам се да полажем државни испит у Хрватској.

„Навикла сам се већ, упознала нове људе. Као да сам у Србу 100 година, тако се осећам", каже Татјана.

Гранични спор Србије и Хрватски који спаја, а не раздваја:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]