Црна Гора, Русија и санкције: Од „историјских пријатеља" до „непријатељских земаља"

Црна Гора се 8. априла придружила земљама које су и формално увеле санкције Русији због инвазије на Украјину.

Само дан раније, црногорско Министарство спољних послова је протерало четворо дипломата амбасаде Русије у Црној Гори.

Овим одлукама, Црна Гора следи политику Европске уније према Русији, али са закашњењем - од два месеца.

„У Влади Црне Горе постоји борба унутрашњих струја око тога шта треба урадити око Русије", сматра Срђан Дармановић, који је као министар спољних послова Црне Горе 2017. године увео земљу у НАТО.

„Зато се увођење санкција одужило."

Односи између двеју земаља, Русије и Црне Горе, за непуних 20 година прешли су вртоглави пут.

Сарадња највеће и најмање словенске државе кретала се од „историјско пријатељске", да би Црна Гора у марту 2022. званично постала „непријатељска земља Русије".

На овом списку су земље за које Русија верује да поступају „против руских компанија и грађана".

У међусобним односима две земље, чији су главни градови удаљени 2.600 километара, али их спаја православна вера и припадност словенским народима, поред политичких, преплићу се и замршени историјски, али и економски односи.

Историја: Од спречавања глади до спречавања савеза

Први руски изасланици су још почетком 18. века стигли на Цетиње, објашњава Милош Вукановић, црногорски историчар, за ББЦ.

„Митрополит Данило Петровић Његош примљен је у Петрограду у Русији код цара Петра Великог.

„Тада је одређена стална новчана помоћ и политичка заштита Црној Гори", објашњава Вукановић.

До краја Првог светског рата, односи двеју земаља су „пролазили кроз разне фазе када је Русија била кључни савезник и заштитник Црне Горе".

„Руска новчана помоћ је била важна и за успостављање државних институција, а некад и за пуко преживљавање и избегавање глади,

„Ипак, гледајући своје интересе, Русија се директно мешала у унутрашње прилике у Црној Гори", додаје он.

Два важна тренутка су у 20. веку смањила интензитет односа двеју земаља, оцењује Вукановић.

Први је окретање Русије са Црне Горе ка Србији после 1905. године, када је дошло до побуне бољшевика у Русији, што је био увод за Октобарска револуцију 2017.

Други је био однос црногорских комунистичких власти према Москви након 1948. године и раскола између СФР Југославије и Совјетског Савеза.

До раскола је дошло јер је Москва желела да унутрашња и спољна политика СФР Југославије буде на линији са совјетском.

„Након 1948. године је дошло до суштинског друштвеног окретања Црне Горе ка Западу", мисли Вукановић.

Дармановић, бивши дипломата, каже да је „у Црној Гори распрострањена митоманија о традиционално пријатељским односима" са Москвом.

Он оцењује да је тачно да је кроз историју „земља била прилично везана на Русију", али додаје да су се „у 20. веку ствари потпуно промениле".

„Русија је без проблема признала независност Црне Горе 2006. и врло брзо је дошло до најезде њиховог капитала оваквог и онаквог порекла", објашњава Дармановић за ББЦ.

„Ствари се мењају доста драматично 2014. године када је Црна Гора ушла у завршну фазу уласка у НАТО, а Русија је то доживела као тежак ударац."

Александр Шмелев је руски аналитичар који се 2021. делиминично преселио у Црну Гору.

Односе двеју земаља Шмелев за ББЦ описује као „традиционално боље од других земаља западне Европе, због историјске перспективе".

Економија: Од некретнина до Комбината алуминијума

Добре односе између земаља пратиле су и финансије и енергенти од првих дана.

„Русија је до почетка 20. века финансирала различите државне расходе Црне Горе", каже Јадранка Калуђеровић, директорка Института за стратешке студије и пројекције у Црној Гори, за ББЦ.

„Те субвенције достизале су и до 50 одсто свих прихода црногорског буџета."

Примера ради, 1865. године државни буџет Црне Горе био је 120.000 фиорина, што је била валута која се тада користила, пише црногорски историчар Живко Андријашевић.

„Од пореза се добијало 58.000 фиорина, нешто више од 20.000 од разних дажбина, монопола и царина, а 40.000 фиорина била је годишња руска помоћ", додаје он.

Русија је чак, каже Калуђеровић, „исплаћивала државни дуг Црне Горе Аустроугарској", која је такође слала новац на Балкан у замену за политички утицај.

„Економска зависност условљавала је и политичку, па је један црногорски владар јадиковао што је, иако господар независне државе, 'роб петроградских ћуди'", пише историчар Андријашевић.

Након проглашене независности Црне Горе 2006, Руси су били један од значајнијих, али не и доминантан инвеститор, објашава Калуђеровић.

„Били су заинтересовани највише за сектор руда и туризам", каже економисткиња.

„Купили су значајан број некретнина у земљи, што руске фирме, што грађани Русије као физичка лица."

Држављани Русије су 2012. године били власници 40 одсто некретнина у Црној Гори.

Тако је и број руских туриста растао.

До економског бума у односима дошло је и зато што је Црна Гора до 2005. спровела економске реформе и приватизовала бројне фирме, смањила царине и либерализовала тржиште како би привукла инвеститоре.

„У том периоду Комбинат алуминијума Подгорица (КАП) је био основа прерађивачке индустрије", напомиње Калуђеровић.

„Тај сектор је чинио 5,1 одсто укупне регистроване запослености."

У Црној Гори је запослено укупно 160.000 од нешто више од 620.000 становника.

Комбинат алуминијума Подгорица био је највећи индустријски погон у Црној Гори, а фабрика је радила укупно пола века.

Компанија је приватизована 2005. године, а већински пакет акција је купила руска фирма Русал, која је била у власништву руског олигарха Олега Дерипаска.

Ипак, КАП је наставио највише да извози у земље западне Европе.

„И поред куповине КАП-а и рудника Боксита, најзначајнији инвеститор у периоду од 2000. до 2007. године није била Русија, већ Мађарска, а значајне су биле и инвестиције из Велике Британије и Швајцарске", додаје она.

Светска економска криза 2008. године погодила је и Црну Гору, а посебно КАП. У фабрици је без посла остала половина радника, а руски власници су почели да се задужују.

Иако је КАП био у власништву руске фирме, Влада Црне Горе је 2009. године узела гаранције да би се подмирио кредит због великих дугова.

Ипак, фабрика је све више тонула у финансијске проблеме, па је проглашен стечај 2013. године. КАП је добио новог власника, никшићко предузеће Унипром бизнисмена Веселина Пејовића.

Губици КАП-а били су предмет бројних судских поступака, од којих неки и даље трају.

Олег Дерипаска, бивши власник КАП-а, покренуо је арбитражни поступак у децембру 2016. године, тврдећи да је Црна Гора прекршила обавезу да заштити његову инвестицију након што је његова фирма изгубила новац који је уложио у фабрику.

У октобру 2019. године, Арбитражни институт Привредне коморе Стокхолма одбио је да донесе одлуку о тужби у вредности од 600 милиона евра, коју је поднео руски милијардер.

Црна Гора је 2021. године ухапсила Бранка Вујовића, бившег министра привреде и још десет бивших функционера због гаранција које су дали КАП-у.

Вујовић је био министар привреде када је Влада Црне Горе потписала уговор о гаранцијама са мађарском ОТП банком и Дојче банком за подршку КАП-у у износу од 135 милиона евра.

Кредит, међутим, никада није враћен, а Влада је била принуђена да КАП-у уплати више од 100 милиона евра кредита из државног буџета.

Политика: Украјина и НАТО

У политичке односе Црне Горе и Русије укључиле су се још једна земља и једна организација - Украјина и НАТО.

Откако је Украјина прогласила независност 1991. године после распада Совјетског Савеза, све више је нагињала ка Европској унији и НАТО-у.

Ипак, на власти је у земљи 2013. године био проруски председник Виктор Јанукович, а Русија је извршила притисак на њега да не потпише споразум са Европском унијом.

Уследили су протести и Јануковић је свргнут с власти у фебруару 2014. године.

Уследила је руска анексија Крима на југу Украјине, а Москва је подржала борбу про-руских сепаратиста у осмогодишњем рату против украјинских снага у којем је страдало 14.000 људи.

Мировни споразум постигнут у Минску 2015. године, али никад није у потпуности поштован.

Срђан Дармановић је у то време је био амбасадор Црне Горе у Вашингтону, а две године касније постао је министар спољних послова и европских интеграција Црне Горе.

Земља је тада већ увелико била кандидат за чланство у НАТО.

„Црна Гора је трпела бројне политичке и економске притиске из Русије да земља оде у другом смеру", каже Дармановић, данас професор на Факултету политичких наука у Подгорици.

Дармановић се и данас добро сећа интервјуа Сергеја Лаврова, министра спољних послова Русије, за сарајевски Дневни аваз из 2014.

„Лавров је тада први први пут казао да ће Русија проширење НАТО-а на западни Балкан доживети као непријатељски чин", додаје.

„Био је то ехо украјинских догађаја."

Тежак ударац и државни удар

Црна Гора је још 2009. године предала захтев за чланство у НАТО.

Када је Подгорица 2014. године увела санкције Русији због украјинске кризе, за Дармановића је било јасно, „да је то био развој догађаја који се није могао зауставили".

Црна Гора је била одлучна да следи своју евро-атланску агенду, каже Дармановић.

„Тада почињу све врсте напетости политичке тензије", додаје он.

Након увођења санкција 2014. „Русија је забранила директне летове за Црну Гору и на месец дана Црна Гора је уврштена на руску листу непријатељских земаља", каже Александр Шмелев.

Догађај који, пак, има свакако највеће сразмере јесте наводни покушај државног удара на црногорску власт 2016. године и умешаност руских држављана.

Под афером државни удар се у Црној Гори подразумева скуп догађаја који се повезују са наводним стварањем криминалне организације која је имала за циљ да насилно сруши власт у земљи на дан парламентарних избора.

Виши суд у Подгорици одлучио је 2019. да су руски држављани Едуард Шишмаков и Владимир Попов криви за помагање и стварање криминалне организације која је извела овај покушај.

Осуђени су на 15 и 12 година затвора, али је одлуком Апелационог суда, укинута првостепена одлука и поступак враћен на ново суђење, које је четири пута одлагано.

Дармановић овај случај назива „обавештајним и хибридним играма у којима Русија Црну Гору више не доживљава као нормалну и пријатељску земљу, већ као чланицу НАТО-а".

„То је та постепена спирала која је водила промени релација између двеју земаља", мисли црногорски политичар.

Умешаност Руса у наводни покушај државног удара у црногорским изборима за Александра Шмелева био је тренутак када су односи постали „запањујуће лошији".

Када је земља 2017. и званично постала чланица НАТО-а, Русија је, додаје Шмелев, „била строго против овог чланства".

„Од тада покушава да казни Црну Гору", додаје руски аналитичар.

Баш због уласка земље у НАТО, Шмелеве је у августу 2021. године донео је одлуку да се делимично пресели у Црну Гору.

Главни разлог је био улазак ове земље у Саверноатлански савез (НАТО) неколико година раније, јер се нада да ће ова организација „заштитити Црну Гору ако буде потребно" и криза из Украјине се прелије и на Европу.

Државе наспрам обичних људи

Црна Гора се придружила земљама које су у Уједињеним нацијама осудиле инвазију Русије на Украјину.

Када је Европска унија одлучила да уведе први пакет санкција Русији, из Министарства спољних послова Црне Горе су 3. марта изјавили да се земља придружује одлуци.

Међутим, седница Владе Црне Горе, на којој је требало да буду потврђене санкције, прекинута је 17. марта због, како су саопштили из кабинета премијера Здравка Кривокапића, неслагања „у процедури усвајања одлуке о примени санкција".

Санкције нису уведене ни на седници 31. марта, већ тек 8. априла.

Према овој одлуци, Црна Гора би требало да замрзне имовину и економске ресурсе дела руских држављана и компанија у земљи и забрани рад руских владиних медија.

Коментаришући одлуке извршне власти чији је некада и сам био члан, Дармановић каже да је „влада Црне Горе тренутно врло хетерогена".

Влади премијера Здравка Кривокапића изгласано је неповерење почетком фебруара ове године, а до данас није изабрана нова.

Тако је заправо техничка влада Влада Црне Горе та која је увела санкције Русији.

Све руске јахте

Када су Европска унија и Велика Британија увеле санкције бројним руским олигарсима, због руске инвазије на Украјину, многи од њих су јахтама из ЕУ ушли у црногорске воде.

Тако је јахта Соларис руског олигарха Романа Абрамовича упловила је у марту у црногорску луку Тиват, јавили су медији у Подгорици.

Медији су писали и о јахти руског милијардера Вагита Алекперова, која је у Црну Гору ушла да би наточила гориво и убрзо је напустила црногорске воде.

И руски олигарх Олег Дерипаска, некадашњи власник КАП-а, има брод Спутњик, који је једно време био усидрен на црногорском приморју.

Наутички туризам у Црној Гори је битан јер око 35.000 туриста годишње дође у земљу бродом, подаци су Управе за статистику Црне Горе.

Санкције које је увела Црна Гора Русији требало би да се одразе и на наутички туризам у земљи.

Историчар Милош Вукановић каже да су санкције пример „тренутних потреба и интереса" Црне Горе.

„Ако и постоји одређено историјско гледиште које је утицало на претходну одлуку о неувођењу санкција, ради се о фолклорном односу ка величини Русије", мисли Вукановић.

Због политике последњих година трпи и привреда, објашава економисткиња Калуђеровић, јер се очекује да ће мање Руса долазити у Црну Гору.

„Међутим, и поред тога број туриста из Русије је и даље значајан, они чине четвртину укупног броја ноћења", додаје она.

Рус Александар Шмелев каже да му је криво што, због нарушених односа, у Црној Гори више не може да остане 90 дана већ само 30.

„Сада (са руском инвазијом Украјине) је постало знатно теже - не могу више да користим кредитне картице, не могу да отворим банковни рачун у црногорским банкама", каже Шмелев.

За шест месеци колико живи у Црној Гори „никада није чуо ниједну непријатељску реч, ни од локалног становништва ни од Украјинаца", каже.

„Наше две дијаспоре овде живе заједно без икаквих сукоба.

„Сасвим је угодно бити Рус у Црној Гори", каже Шмелев.

У Црној Гори многи Руси и Украјинци су пронашли бег од рата:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]