Како је пре 20 година немачка марка дошла у Црну Гору

На југословенским улицама већ годинама одзвањало је „марке, марке", од НАТО бомбардовања прошло је пет месеци, привреда се споро опорављала, а инфлација поново расла.

Друго новембарско јутро 1999. године за грађане мање федералне јединице Савезне Републике Југославије означило је прекретницу - у Црној Гори је немачка марка призната као званична валута, равноправна са југословенским динаром.

Тадашњи министар финансија Мирослав Иванишевић у разговору за ББЦ на српском присећа се да су то били преломни тренуци за развој целокупног економског система Црне Горе.

„То је био једностран и ризичан потез - Београд наравно није био упознат са детаљима и био је оштро против таквог пројекта.

„И не само Београд - читава међународна заједница била је против таквог пројекта јер су ценили да пројекат иде ка разбијању савезне државе, али ми нисмо могли да се повлачимо због свих негативних консеквенци које смо већ трпели", каже Иванишевић.

Паралелна употреба марке и динара у Црној Гори трајала је годину дана, да би се потом црногорске власти определиле за искључиву употребу немачке валуте.

„Све је урађено и делимично спонтано јер је немачка марка била присутна у готово свим трансакцијама.

„Црна Гора је урадила корак више и само озваничила употребу марке", каже економиста Дејан Шошкић, некадашњи гувернер Народне банке Србије.

Званична Подгорица је 2002. године, заједно са земљама еврозоне којима Црна Гора не припада, уместо немачке марке преузела евро као валуту.

Ко је одабрао немачку марку

На политичкој и економској позорници 1999. године скицирани су услови у којима је прелазак на марку у Подгорици виђен као једини пут.

Републичко руководство Црне Горе било је у завади са српским режимом Слободана Милошевића који је контролисао и савезни ниво власти уз помоћ црногорских политичара који су у матичној републици били опозиција.

У сфери економије, инфлација је почела да расте, опоравак земље после НАТО бомбардовања није био једноставан, па се пред стратешким одлукама налазила и Народна банка Југославије (НБЈ) на чијем челу је тада био гувернер Душан Влатковић.

„Неконтролисано штампање динара које прати висока инфлација, донело је последице за грађане Црне Горе који никако нису могли да утичу на политику НБЈ.

„Инфлација је заправо била порез за финансирање ратова и свега против чега је политички била Црна Гора", објашњава Мирослав Иванишевић.

Званична Црна Гора разматрала је две варијанте - штампање сопственог новца или увођење стране валуте.

„Са свим наслеђем из претходног периода, менталним склопом - питање да ли бисмо у ситуацији штампања сопствене валуте били довољно дисциплиновани, па смо се зато определили за увођење немачке марке."

Тадашњи министар финансија присећа се да је одлуку о увођењу марке донео црногорски државни врх - председник Мило Ђукановић, премијер Филип Вујановић уз консултације са Монетарним саветом, Службом платног промета, Министарством финансија, истакнутим појединцима из економске струке.

Страни експерти укључили су се тек на крају процеса, каже Иванишевић и додаје да је дуго изостајала и политичка подршка са Запада.

„Сорош фондација је међународним везама помогла да уопште дођемо у позицију да разговарамо на ту тему.

„Бундесбанка је била укључена у овај пројекат у строго техничком смислу - конверзије немачких марака у апоенску структуру која је била потребна да се отпочне пројекат."

У завршној фази припрема, Иванишевић је са председником Ђукановићем путовао у Вашингтон, у покушају да објасни потезе тадашњој америчкој државној секретарки Медлин Олбрајт.

„Ми смо изнели наше аргументе, али је госпођа Олбрајт била изричито против тог пројекта", наводи Иванишевић.

Марке уместо банана

Уз помоћ немачке централне банке (Бундесбанка), Црна Гора је започела операцију „одомаћивања" немачке марке.

Операција је изведена из - ваздуха, авионом.

„Авион је имао терет од 34 тоне јер је новац требало заменити у апоенску структуру која је нама одговарала - ту је било много кованица од једне марке, ситнијих фенинга.

„Авион је слетео у Дубровник јер је подгорички аеродром био под блокадом Војске Југославије.

„И граница је била контролисана, али некако смо успели - новац је превожен шлеперима којим се иначе возе банане или тако нешто јер је једна црногорска фирма уступила камионе", описује Иванишевић како је марка дошла у Црну Гору.

Био је то новац потребан да се систем покрене - исплати прва тура плата и пензија, обавеза државе према грађанима и привреди.

Тадашњи медији писали су о страховима од инфлације, неконтролисане промене цена.

Радио Б2 92 извештавао је да су нове цене бензина, дизела и мазута више него раније, а контролисана цена хлеба и млека такође је нешто виша у односу на ранију, динарску.

Недељник Време пише да је курс на улици већ првих дана био 17,5 динара за једну немачку марку, док је званични курс био постављен на 17 динара.

„Пројекат је победио онда када су га грађани прихватили - када су они почели да ваде новац из сламарица и тако повећавају новчану масу.

„Тог тренутка су били снижени или елиминисани сви ризици", каже тадашњи црногорски министар финансија.

На послетку, последице нису биле превише видљиве ни у заједничком југословенском систему.

„Црногорска привреда није ни приближно велика попут српске, а и у Србији је постојао неформални двовалутни систем, па то није изазвало веће нестабилности", присећа се професор Економског факултета Дејан Шошкић.

Косовски неформални двовалутни систем

Иако је евро данас званична валута на Косову, у срединама где живи српска заједница најчешће је могуће плаћање и динарима.

Док је у општинама на северу Косова могуће добити и рачун у српској валути - додуше без фискалних ознака које важе у Србији, у срединама јужно од реке Ибар то је нешто теже - фискалне касе штампају рачуне са ознакама косовских институција.

Цене су истакнуте у еврима, али је, неформално, плаћање могуће обавити и у српским апоенима, најчешће по „заокруженом" курсу од 120 динара за један евро.

Са две на једну валуту

После годину дана паралелне употребе марке и динара, Подгорица се определила за искључиву употребу немачке валуте.

„Када сте у двовалутном систему, ви имате ситуацију подељеног поверења у слабију валуту па се трансакције обављају у чврстој валути.

„То ствара додатну количину слабије валуте и притисак инфлације у домаћој валути - зато није добар двовалутни систем", објашњава Шошкић.

Некадашњи српски гувернер каже да се могу препознати позитивне последице ове црногорске одлуке.

„Та одлука је омогућила да се релативно брзо обузда инфлација - не на нивоу инфлације у Немачкој, али знатно нижем него у остатку Југославије, што је остала чињеница све док је постојала државна заједница.

„Данас у Црној Гори нема девизног ризика, нема валутне клаузуле, нема ситуације да се плате примају у једној, а кредити подижу у другој валути."

Ипак, за стручњаке оваква одлука има и другу страну медаље.

„Одрицање од сопствене валуте значи и одрицање од могућности кредитора у последњој инстанци - не постоји нико ко може да одобри кредите ако дође до проблема са ликвидношћу, количине девизних резерви за такве послове су ограничене.

„Губитак домаће валуте значи и губитак домаће монетарне политике - не можете утицати на висину каматне стопе, нити учествовати у добити од емитовања валуте", закључује Шошкић.

Две деценије касније, Мирослав Иванишевић радује се сећањима на одлуке које су тада донете.

„То је било славно време - учествовати у изградњи економског система једне државе.

„Осећао сам велику енергију, амбицију да радите све да помогнете својој држави."

Тадашњи први човек црногорских финансија свестан је да се о свим последицама ове одлуке може дебатовати, али је уверен да јој је исход позитиван.

„Када је у питању структура привреде Црне Горе, смањење трансакционих трошкова и поверење инвеститора, посебно у кључним развојним секторима попут туризма, марка, односно евро је вероватно боље решење.

„Кад смо већ поносни издржали ових 20 година, мислим да је то добро решење", закључује Иванишевић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]