Филм Грађанин Кејн: Како је Орсон Велс успео да направи ремек-дело

„Страшан филм!".

Слоган на оригиналним постерима за филм Грађанин Кејн је можда био помало нејасан, али је у сваком случају био исправан.

Дебитантски филм Орсона Велса је добио феноменалне критике одмах по премијери, 1941. године.

Босли Кроутер из Њујорк Тајмса је рекао да је филм „близу тога да је најсензационалнији филм икада снимљен у Холивуду" и од тог тренутка ово дело се регуларно налази на свим листама које се баве најбољим филмовима икада снимљеним.

У магазину Сајт енд Саунд, који једном у деценији организује овакво гласање међу критичарима и редитељима, овај филм је држао челну позицију од 1962. до 2002. године (тек га је 2012. са тог места сменила Хичкокова Вртоглавица).

А сада је изабран и за највећи амерички филм свих времена у избору критичара на ББЦ Култура.

Да будемо сасвим искрени, Грађанин Кејн се не налази на врху баш сваке листе која се бави најбољим филмовима свих времена.

Прошле године, филм је завршио на 33. месту по избору читалаца магазина Емпајер (на првом месту се нашао филм Империја узвраћа ударац).

Када смо последњи пут проверавали, корисници сајта ИМДБ су га позиционирали на 67. место, док се на челној позицији налазио филм Бекство из Шошенка.

Наравно, нема ничег лошег бити 67. најбољи филм свих времена, али јасно је да просечан гледалац филмова не цени овај филм као филмски критичари, редитељи и филмски студенти - односно људи који опсесивно обраћају пажњу на филмске елементе и начин на који су они уклопљени.

Неслагање даје смисао.

Жорж Садул, француски филмски историчар, је 1946. године критиковао филм као „енциклопедију старих филмских техника" и - иако је тиме у ствари желео да уруши Велсову репутацију као револуционарног иноватора - случајно успео да обједини све оно што је у њему одушевљавало армију филмских штребера.

Грађанин Кејн јесте енциклопедија техника: то је филмска школа у трајању од 114 минута која држи лекцију за лекцијом о фокусу и рир пројекцији, крупним кадровима и дијалошким елипсама.

Разлог због којег је филм толико живописан је тај што је и његов редитељ током снимања учио све те лекције.

Током процеса, он нам је причао животну причу о Чарлсу Фостеру Кејну (Орсон Велс), медијском магнату који је био неизмерно богат и утицајан, али није успевао да досегне политички положај и љубав за којом је чезнуо.

Фиктивна верзија Вилијама Рандолфа Херста је централни лик који филму даје осећај важности, баш као и значење: паралеле са Грађанином Мардоком, Грађанином Трампом или Грађанином Џобсом се повлаче већ на прву лопту.

Али уместо да се филм одвија као конвенционална биографија, Грађанин Кејн је као слагалица која у себи садржи бројне нараторе и бројне перспективе.

Провлачи се и кроз многе жанрове.

Омот за Универзалов ДВД каже да се ради о драми/мистерији, али побројавање свих жанрова које филм додирује могло би да заузме цео омот.

Померање жанровских граница

Филм започиње суморним и судбинским акордима музике Бернарда Хермана.

Прво видимо назубљену силуету замка на брду окованом маглом.

На територији смо готског хорора; замак би могао да буде и онај грофа Дракуле.

Затим полако уклизавамо у дворац, али све то прати неуобичајена монтажа: снежна олуја, снежна стаклена кугла, Кејнова уста док изговара своје последње речи - „Пупољак руже".

Два минута касније, и филм одједном више није хорор, већ надреални експеримент којег се ни Буњуел и Дали не би постидели.

Али не задуго.

После још неколико секунди, Грађанин Кејн постаје бучни новински журнал који галопира кроз Кејнову биографију и приказује Ксанаду, његов монументални посед на Флориди (моделиран по угледу на Херстов замак у Сан Симеону у Калифорнији).

На овом поседу, каже се, налази се довољно антиквитета да попуни „10 музеја", као и „највећи приватни зоолошки врт још од времена Нојеве барке".

Али онда, таман кад смо се привикли на овај срдачни квазидокументарац, филм поново мења брзину.

Следи дикенсовски флешбек на Кејново детињство на селу 1871. године.

Потом постаје експлозивна комедија смештена у новинску редакцију, када Кејн преузима контролу над Њујорк Инквајером.

Касније, филм се претвара у политичку драму, па у закулисну фарсу, а на крају и у мрачну мелодраму.

Коначно, повезујући различите жанрове, ту је и детективска нит о репортеру који покушава да открије шта „Пупољак руже" у ствари представља.

Није ни чудо да филмски студенти воле Грађанина Кејна.

Погледајте га и за једно поподне сте прошли кроз цео семестар на студијама.

Али немојте ни да помислите да се овде ради о сувопарном, академском уџбенику.

Грађанин Кејн је још забавнији него што је поучан.

То је делом и због експлозивног и духовитог сценарија.

Коаутор сценарија је Херман Манкијевич, ветеран на десетине комедија направљених у 20-им и 30-им годинама прошлог века.

Његов сценарио обилује незаборавним фразама и дијалозима, као што је онај када Кејн сретне заблуделог пријатеља и сарадника Џеда (Џосеф Котен): „Нисам знао да причамо", каже Џед.

„Наравно да причамо Џедедаја", одговара Кејн.

„Отпуштен си".

Важнији и од самог сценарија је, ипак, био Велсов ентузијазам: никада медитација о неуспеху, кајању и суровости једног времена није имала тако младалачки полет.

Запањујуће је то да је Велс имао само 25 година када је Грађанин Кејн премијерно приказан.

Већ је био звезда у позориштима и на радију, али га је РКО намамио и у Холивуд обећањем да може да направи филм какав год хоће, без било чијег мешања.

Пре тога, Велс није био заинтересован за филмове: асистенткиња Миријам Гајгер је морала да му направи мали приручник различитих објектива које би могао да испроба.

Врло брзо је почео да се занима могућностима које је рад на филму пружао, па их је на крају све искористио у Грађанину Кејну.

Филмски студио је, нашалио се он, био „највећи електрични возић који је неки дечак икада могао да замисли".

Виталност на квадрат

У биографији Орсона Велса коју је написао Сајмон Калоу, аутор каже да је редитељев полет дао филму „свежину и енергију које ни 50 година није успело да умањи" (данас је то период од 70 година).

У есеју о Грађанину Кејну у Њујоркеру, Полин Кил каже да је успех филма „резултат тога што је Велс открио - и уживао у томе - колико је забавно правити филмове".

Ипак, права магија се налазила у томе што се уживање преносило са редитеља на остале учеснике у снимању и обрнуто.

Грађанин Кејн се углавном бави младим генијем који ужива у моћи и самопоуздању, а направио га је млади геније који такође ужива у моћи и самопоуздању.

Он не да је животан, него је животан на квадрат.

Неминовно, многи филмови који су уследили деле ту врсту узаврелости: Вук са Вол стрита Мартина Скорсезеа понавља сцену у којој Кејн прави забаву за редакцију својих новина када у канцеларију упада музички оркестар.

Али чак ни Скорсезе и његова вечита дечачка динамичност не успевају да досегну Велсову у време када је направио Грађанина Кејна.

Никоме то није успело.

Данас ниједан редитељ у својим двадесетим годинама не може да добије прилику да има потпуну контролу над великим студијским пројектом.

Такође, ниједан редитељ дебитант не би могао да дође у Холивуд са наивношћу и ароганцијом какве је пројектовао Велс.

Орсон Велс је 1941. године био и почетник и стручњак, студент и професор, млади Чарли и стари Чарлс Фостер Кејн.

Ни он сам никада није више добио безграничну слободу и енергију да направи још један филм као што је Грађанин Кејн, нити је било коме другом пошло за руком да направи исто.

Страшан филм.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]