Самоубиства украјинских војника која се заташкавају

У тексту су узнемирујући детаљи и помињање самоубиства. Нека имена су измењена да би им се заштитили идентитети

Катарина не може да говори о сину Оресту а да јој не засузе очи.

Глас јој подрхтава од беса док објашњава како је сазнала да је погинуо.

Орест је страдао на украјинском фронту код Часов Јара, у Доњецкој области, 2023. године.

Према званичној војној истрази, умро је од ране коју је сам себи нанео.

Катарина је тражила да њен и идентитет мртвог сина остану анонимни због стигме која прати самоубиство и ментално здравље у Украјини.

Орест је био повучени 25-годишњак који је волео књиге и сањао о академској каријери.

Његов лош вид га је привремено учинио неспособним за војску на почетку рата, каже његова мајка.

Али 2023. године га је регрутна патрола зауставила на улици, што је довело до поновне процене његовог вида.

Проглашен је способним за борбу.

Недуго затим послат је на фронт као везиста.

Тешко је знати тачан број украјинских војника који су погинули у борбама.

Почетком 2025. године, украјински председник Владимир Зеленски саопштио је да је погинуло више од 46.000 војника и официра.

Западни аналитичари верују да је број далеко већи.

У сенци се одвија једна друга, тиша трагедија - војници који су одузели себи живот и породице остављене у жалости, са стигмом и ћутањем.

Не постоји званична статистика о самоубиствима међу војницима од почетка инвазије пре скоро четири године.

Званичници их описују као изоловане инциденте, али активисти за људска права и ожалошћене породице верују да би могле да се мере у стотинама.

„Орест је био ухваћен, не позван“, каже Катарина огорчено.

Локални регрутни центар негирао је за ББЦ да је урадио било шта погрешно, рекавши да ослабљени вид чини Ореста „делимично“ способним за време ратног стања.

После распоређивања, Орест је постао повучен и депресиван, присећа се Катарина.

Она и даље сваког дана пише писма сину - до сада их је написала 650 и не намерава да стане.

Њена жалост се погоршала због закона који је класификовао његову смрт.

У Украјини се самоубиство сматра неборбеним губитком.

Породице страдалих од самоубиства не добијају обештећење, војне почасти и јавна признања.

„У Украјини је то као да су нас поделили. Неки су умрли на прави начин, а други на погрешан“, каже Катарина.

„Држава ми је одузела сина, послала га у рат и вратила у врећи за лешеве. И то је то.

„Нема помоћи, нема истине, нема ничега", додаје огорчено.

Катаринина прича је једна од три које је ББЦ украјински сервис прикупио од породица чији су најмилији страдали у самоубиству у служби.

Свака прича открива болни образац психолошке исцрпљености и система за који кажу да их је запоставио.

'Рат га је сломио'

И прича Маријане из Кијева је слична.

Она жели да и њен и идентитет њеног мужа остану анонимни.

Њен муж Анатолиј се добровољно пријавио за борбе 2022. године.

Испрва је био одбијен због недостатка војног искуства, али је „упорно одлазио све док га нису примили“, каже она с благим осмехом.

Анатолиј је био распоређен за митраљесца близу Бахмута, једног од најкрвавијих фронтова у рату.

„Испричао је да је после једне мисије погинуло педесетак момака“, присећа се Маријана.

„Вратио се другачији - ћутљив и одсутан", додаје.

Када је изгубио део руке, Анатолиј је послат у болницу.

Једне вечери, после телефонског разговора са женом, одузео је себи живот у болничком дворишту.

„Рат га је сломио“, каже она у сузама.

„Није могао да живи с оним што је видео.“

Зато што је Анатолиј извршио самоубиство, званичници су му ускратили војну сахрану.

„Кад је стајао на првој линији фронта, био је користан, а сада није херој?“

Маријана каже да се осећа издано.

„Држава ме је одбацила као крпу“, каже она.

„Дала сам им мужа, а они су ме оставили саму и без игде ичега.“

Друге војне удовице су је дискриминисале.

Маријанин једини извор подршке је онлајн заједница жена попут ње - удовица војника који су страдали од самоубиства.

Оне желе да влада промени закон, тако да њихове ожалошћене породице имају иста права и признања као и друге војне породице.

Викторија, коју смо срели у Лавову, на западу Украјине, још не може да говори јавно о смрти њеног мужа јер страхује да ће је осудити.

И њихова имена смо променили.

Њен муж Андреј је имао урођену срчану ману, али је инсистирао да се пријави у војску.

Постао је шофер у извиђачкој јединици и присуствовао неким од најжешћих битака, међу њима и ослобађању Херсона.

У јуну 2023. године, Викторија је примила телефонски позив у којем јој је речено да је Андреј одузео себи живот.

„Као да ми се читав живот срушио“, каже она.

Његово тело стигло је 10 дана касније, али јој је речено да не може да га види.

Адвокат ког је касније ангажовала је пронашао недоследности у истрази његове смрти.

Због фотографија са места догађаја посумњала је у званичну верзију смрти њеног мужа.

Украјинска војска је у међувремену пристала да поново покрене истрагу, признавши да је било пропуста.

„Борим се за његово име. Он не може више да се брани.

„Мој рат није окончан.“

Култура стигме

Оксана Боркун води заједницу подршке за војне удовице.

Њена организација сада обухвата око 200 породица ожалошћених самоубиством.

„Ако је самоубиство, онда он није херој - тако људи мисле“, каже она.

„Неке цркве одбијају да одрже сахрану.

„Неки градови неће да окаче њихове фотографије на спомен-зидове", прича она.

Многе од ових породица сумњају у званична објашњења њихових смрти.

„Неки случајеви се напросто сувише брзо отписују“, додаје Оксана.

Борис Кутовји, војни капелан отац, каже да је видео најмање три самоубиства у његовој команди откако је почела инвазија.

Али за њега је чак и једно самоубиство превише.

„Свако самоубиство значи да смо негде оманули.“

Он верује да су многи регрутовани војници, за разлику од професионалних, психолошки посебно рањиви.

И Оксана и Борис кажу да они који страдају од самоубиства треба да се прогласе херојима.

Систем који се бори за истину

Олга Решетилова, омбудсманка украјинске војске, каже да добија извештаје и до четири самоубиства у војсци месечно.

Признаје да се на томе не ради довољно.

„Они су видели пакао. Чак и најснажнији умови могу да се сломе“, објашњава она.

Њена канцеларија се залаже за системску реформу, каже она за ББЦ.

„Потребне су године и године да би се изградила одговарајућа војна психолошка школа.

„Породице имају право на истину.

„Оне не верују истражитељима.

„У неким случајевима, самоубиства могу бити заташкавање убистава", додаје.

Нема толико изграђен став око тога да ли сви који служе треба да буду проглашени војним херојима, али треба гледати у будућност.

„Морамо сада да почнемо да се припремамо за време кад рат буде завршен.

„Ови људи су били ваше комшије, ваше колеге.

„Прошли су кроз пакао. Што их топлије дочекамо, биће мање трагедија", упозорава Решетилова.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]